Samo što sam dokosurio pohovanog oslića i krompir salatu i sve to zalio alzaškim belim, počeh da varim i čitam elektronske poruke prijatelja. Jedan od njih reče, daj napiši neki red, ti koji si eto živeo malo ovde, malo onde, ti koji si video mnoge nepravde, ogrubeo i postao težak na suzu.
A ja gde da počnem ako ne sa osamdesetim.
……“ You have the right not to be killed.
Murder is a crime!
Unless it is done by a policeman or an aristocrat “
( ….vaše pravo je da ne budete ubijeni. Ubistvo je zločin! Osim ako ga ne počine policajac ili aristokrata …)
The Clash – Know your Rights
Preživeli smo te godine, a i buntovni stihovi grupe the Clash su odavno prestali da verno odslikavaju socijalni pejzaž Zapada, gde silom prilika živim eto već deceniju. On je postao nešto zdravo demokratičniji, klasne razlike se svakodnevno ublažuju, organizacije koje brinu o pravima jedne pa druge populacione grupe niču skoro svaki dan. Čini mi se da su svi zaštićeni, počev od mog hrčka Ćire pa do bakalina Mehmeda, kod koga uvek nađem svež sir i kore za pitu. Mehmed pripada jednoj od manjinskih grupa – on je Turčin, a za njim slede i Afrikanci sa severa kontinenta, pa crna Afrika, zatim lezbejke, ostali neevropski (čitaj nebeli) narodi, deca u predškolskom uzrastu, vaš pisac, ljubitelji italijanske kancone i da ne nabrajam……
Međutim i precizno uređeno društvo kao što je francusko se ponekad uspava i kao takvog ga uhvati jedan iznenadan talas afričkih izbeglica koji se nekim čudom nađu pred crkvom u Parizu (kao da ih je doktor Spok tu bimovao). A dok Afrikanci tako kampuju, javnost se diže na noge, vesti na sve strane, branioci ovog ili onog mišljenja počinju da se gađaju epitetima, a Mehmed samo odmahuje rukom. Kao i ja.
U tim delikatnim situacijama, francusko stanovništvo može biti svrstano u četiri grupe: prvu čine oni koji otvoreno tvrde da Francuska ne može da više prima te izbeglice koje ionako ne donose ništa drugo do bolesti i bedu. Drugu grupicu čine dobro stojeći levičari (tzv. „kavijarska levica“) koji iz raskošnih stanova šestog arondismana Pariza brane na sva usta ljudska prava sviju, pa i tih novih ukućana. Svrstajmo u tu grupicu i neke likove kao glumicu Emanjuel Bear. Tu negde se uklješti i treća grupetina onih najbrojnijih koji i dalje žive po prljavim i išaranim predgrađima, namiču kraj sa krajem i žive od pomoći države. Njima sve ovo liči na déjà vu. I za kraj, postoje i oni koji traže lična i grupna rešenja bez uvođenja novih pravila igre. Njima simbolika slobodnog društva Zapadne civilizacije nalaže da nastave borbu za égalité, fraternité , liberté, uprkos novoj desnici i sve većoj ksenofobiji.
Ta gore navedena bojazan da će vam neki tuđin oteti parče hleba iz ruku, nije samo bliska zapadnim civilizacijama, koje, ako bi htele, čak mogu da se diče time što izbeglice koje ne dobiju azile ili boravišne vize, bivaju poslate nazad, kulturno i ljudski, normalnim i udobnim avionima. Destinacija: Mali, Gvineja i da ne nabrajam. A kako to rade u zemljama iz kojih te izbeglice dolaze?
Libervil, Gabon, Ekvatorijalna Afrika, neke devedesete. Počelo da sija onako pravo, 38 u hladu, a tek što je pola devet ujutru. Svi krenuli na posao, bulevar uz morsku obalu bruji od vozila. Meni posao prekoputa. Samo da pređem travnati trg i popnem se strmom uličicom i eto me. Tašna i mašna, cigareta u levoj ruci, eto me kako prelazim ulicu. Pištaljka, stoj, ne miči se, papire, boravišne vize, zdravstvenu knjižicu, osiguranje… Ne zbunjujem se i tražim po džepovima boravišnu vizu koju sam inače krvavo platio (I tenk sam mogao da uvezem samo da sam imao dovoljno para.). Žandar se na onu vrućinu i to već od ranoga jutra, oseća na pivo. Da nisam ostavio sve na stolu sa novčanikom? Moguće. Sad je kasno. Onaj se uznemirio i uzvrpoljio, nema više čekanja, kaže ili viza ili da čučnem ovde i sačekam dok ne dovezu kamion da me vode u žandarmeriju. Sad je na mene red da se uspaničim. Živim prekoputa, samo da odem i uzmem proklete papire, mašem rukama, snishodljivo klimam glavom – ne tiče ga se. Ostavljaj torbu, sledi kolegu, čučni do kamiona, ruke iza glave (kao da su me uhvatili da švercujem opijum!!) i čekaj. Zaustavljaju pešake i vozila, autobuse i bicikle. Pola grada mora da su pročešljali. Polako stižu i moji saigrači pri čučnjevima – siromasi centralne i zapadne Afrike. Kongo, Nigerija, Gvineja….svi su došli da steknu u ovoj bogatoj afričkoj zemlji malo bolji život.
Na licima im se vidi, da shvataju da je njihovo poluvreme nažalost gotovo. Žandari ih skidaju do pola i naređuju da čučnu odmah do mene. Sramota me. Belim se onako jedini na jutarnjem suncu i molim boga da neko naiđe i pomogne mi. Vreme prolazi, prolaze ljudi u kolima koji me znaju, pogledaju kroz prozor i okrenu glavu. Neki i prstom pokazuju, još me više sramota.
Ugledam, posle nekog vremena, Erika kako ide ka nama. Kao da me ne poznaje, obraća se onom ljutom žandaru i pokazuje prstom ka meni. Znam da će me izvući odavde. Posle kratke konverzacije uz mnogo gestikuliranja, žandarm mi prilazi i veoma ljubazno kaže : «Greška gospodine Gorane, greška. Mi se duboko izvinjavamo.«
Kako si me izvukao, pitam Erika?
Deset hiljada franaka, kaže Erik (franci su oni njihovi, centralno afrički). Video te jedan od kolega i obavestio nas čim je stigao. Onda smo brzo skupili pare i ja izvukao šibicu da dođem i da te pokupim…
Ništa više ne pitam. Zaboravljam incident i koncentrišem se na posao koji me čeka. Iza mene red onih što polugoli čuče je sve veći i znam da većina njih nema, ni Erika ni papira. Znam i šta ih čeka – nekoliko noći u zajednickoj ćeliji, malo maltretiranja i na kraju neka izdubljena piroga ili klimavi brod, kojim će ih transportovati natrag u domovinu.
Dok se ponovo ne vrate.
Ili barem ne pokušaju.
Neki drugi će, kao što je to bio slučaj leta 1994, završiti ugušeni u prenatrpanim ćelijama, gde nedostatak kiseonika, vlaga, smrad urina, zaraze i muve govnare predstavljaju uobičajeni dekor. U Gabonu ne treba očekivati da se javnost probudi nad ovakvim događanjima.
Pariz, ponovo.
Ta ista ili slična afrička sirotinja je možda preplivala Sredozemlje, prošetala kroz Mauritaniju i Alžir i sada očekuje, da ih vlada jedne civilizovane zemlje primi na grudi. Na njihovu žalost, većina tih mnogobrojnih porodica će uz više ili manje ljubazno ubeđivanje, već sledeće nedelje sedeti u onim udobnim sedištima Er Fransa sa početka priče. I sve će ličiti na jedno daleko putovanje u noć, samo što neće biti viskija sa ledom i guzatih stjuardesa.
Goran Milenković
(Tekst je objavljen u drugom broju magazina kampanje za promociju ljudskih prava – « Know Your Rights » u produkciji NVO MillenniuM u decembru, 2001.)
Foto :
https://www.facebook.com/ekoloskifrontns/photos/a.117935846310866/771284364309341