Kragujevaltz

(Istorija popularne kulture Kragujevca 1991 – 2001. deo 3.)

Sedeli smo kod Vuje u “Češnjaku”, naša ekipa, “slemeri” kako su nas zvali pankeri, jer smo im bili podrška na svirkama. Vuja je vrteo neke kasete koje su mu upravo stigle.

“Slušajte malo ovo.” – reče on i pusti tejp na svom solidnom razglasu sa dobrim zvučnicima i pojačalom.

“…Bela Lugosi’s dead,

Undead undead undead…”

“Bogte, ko su ovi?” – upitah ga.

“Bauhausi! Pazi sad ovo!” – prebaci Vuja na drugi tejp.

“Here are the young men, the weight on their shoulders,

Here are the young men, well where have they been?…”

“Ufff, kidaju, ovo sam čuo negde, beše Džoj Divižn? – zatražih potvrdu.

“Znaš šta znači? – uključi se Glava koji je imao solidan anglo talenat, jer ga je keva Verka terala da radi pismene vežbe iz engleskog čim dođe kući, umesto da zeva na košu ispred zgrade – “Tako su se nazivali prostori gde su bile kurve za vojsku u kasarnama tokom Drugog svetskog rata.” – objasni.

“Pazi sad ovo, samo za Stevu!” – stavi u liniju sledeći tejp Vuja.

“…Marian I think I’m drowning,

This sea is killing me…”.

“Tooo, samo uz ovo mora da ide neka psihodelija…” – promrlja Steva.

“Ne mlati, nego pij to pivo! Nismo u Americi, nego u Kragujevcu, a i odakle nam pare i znanje za hemiju…” – rekoh i pomislih kako je ovaj zvuk neverovatan, čudan, nekako drugačiji baš…

 

Kraj osamdesetih i devedesete godine prošlog veka u Kragujevcu donose i druge pravce savremene rok muzike, koja je bila trosmerna, na dominantnoj struji bluza i hard roka, pop roku i pank incidentu.

Nenad Jakovljević Jakob, jedan od pokretača dark, odnosno gotik pravca ove sredine, svedoči o tim vremenima:

“Krug je nastao kao i svaki tinejdžerski bend, pre ’89. i bio atipičan za svoje vreme upravo zbog toga što nije bio žanrovski opredeljen u klasičnom smislu, ono kad se nađu četiri drugara iz škole i hoće da sviraju hevi metal, hard rok, pank ili već koju muziku. Mi smo počeli da sviramo, vežbamo, ’89. godine smo već imali pripremljen neki album koji je bio u nekom žanru power – pop, ali je bilo vrlo interesantno to što smo na bazi panka i rokabili muzike koju sam lično voleo, a moji drugari, pošto smo odrasli na Azri, prvom albumu, pa je imao tu žestinu.

Bend je imao svoju žestinu, a nismo bili hevi metal ili klasičan pank bend. Sticajem okolnosti u to vreme mi smo ispratili Ramonse, Hisker Di i tako neke bendove koji su nama bili interesantni, pa je okosnica celog rada bila u tome da stvaramo tekstove koji su bili ljubavni, a da to sa druge strane bude bučno, tako da smo u jednom trenutku bili interesantni kao bend i atipični”.

Foto 01: Krug (sa leva na desno) – Neđa, Mikac, Jakob i Aca Hofman.

Jakob se seća da se njihova prva svirka odigrala 30.03.1989. godine:

“Mi smo svirali ispred opštine, bila je gitarijada kragujevačka, još uvek je bio Josip Broz Tito na zgradi opštine, tada je to bio veliki zalogaj za nas klince koji smo bili autsajderi bukvalno, čak je bio predlog da se mi zovemo Autsajderi, ali prevagnuo je Krug. Pojavili smo se u koledž jaknama, kao neka uniformisanost u to vreme. Aleksandar Stoićević – Aca Hofman na bubnjevima, Nenad Neđa Breljak je svirao bas, Milan Mikac Petrović je svirao solo gitaru i ja sam bio na ritam gitari.

Bili smo drugačije obučeni, jer gomila bendova je bila u fazonu popa osamdesetih godina, kao Djuran Djuran, mislim na ovdašnji Feniks ili su bili strogo rokerski orijentisani. Mi smo se pojavili u onim belim majicama, koledž jaknama, kripers cipelama i što je bilo interesantno po pitanju uniformisanosti, imali smo crvene gitare kao Šedouzi. Dosta smo dobro svirali i bez pedala smo postizali kao da sviramo pank, a pesme su bile pop, tako da smo u tom trenutku šokirali ljude i bili smo im vrlo interesantni, te smo zahvaljujući toj originalnosti i dobili treće mesto na toj gitarijadi. Pobedili su El Kairo koji su bili profesionalni studijski bend i Kastorija koji su bili itekako nabrijan bend. To je bilo iznenađenje ne samo za nas, nego i za ljude koji su bili muzički kritičari. Svirali smo pesme – “Tri dana”, “Opet odlaziš”, “Kad te zvezde probude”. Po tri su se tada svirale. Interesantno je to da do tada, bio sam po koncertima, ali nikada nisam video veću publiku u Kragujevcu” – seća se on.

Foto 02: Krug na prvoj gitarijadi, (sa leva na desno) – Jakob, Aca Hofman i Neđa.

Kragujevački “tedijevci” su odmah sutradan 01.04.1989. svirali na jezeru, na koncertu prva tri benda gitarijade. Kao kasnije najvažnije nastupe Jakob izdvaja to što su bili predgrupa Partibrejkersima, na SKC-u 24.05.1989, kao i Psihomodo Popu, na PMF-u 12.07.1989. Jedan od poslednjih koncerata je bio ’91. godine, manifestacija “Snage haosa i bezumlja” u SKC-u, kada su počeli da sviraju nešto kao Demned, Majke, tada je sa njima svirao Miraško na bubnju, a pre njega na drugom demo snimku umesto Ace Hofmana – Goran Nikolić Batočinac. Po njemu, Krug je imao razvoj kao Demned, od pop benda do “darkerajskog”, jer su već tada krenuli da teraju tu priču. Navodi i da je bila još jedna interesantna svirka u “Zastavinoj bašti” sa Bjesovima. Poslednji koncert Kruga je bio u dvorištu Gimnazije, “Brzi bendovi Srbije” 1992. godine, kada je Vuja svirao bubnjeve.

Foto 03: Mikac (levo) i Jakob (desno) na svirci Kruga na kragujevačkom jezeru.

“Kako reče da se zovete?” – upitah mršavka bledog lika i male bradice, koji je došao sa par drugara kod mene na gajbu u Cara Lazara.

“Sinovi Albrehta” – odgovori on.

“Dobro, Darko, znači hoćeš da ubaciš germansku priču u gradu Šumarica?” – upitah ga.

“Ma ne, oni su znaš bili patriote, nisu imali veze sa nacistima.” – nastavi da me ubeđuje Darko, postavljajući dozu intelekta u muzički koncept, što i priliči gotik priči.

“Znači, fora Lajbaha?” – prekidoh ga.

“Pa, provokacija nije na odmet…” – zaključi on i dade mi tejp da ih čujem.

Sa “Filipsove” mini – linije, koju mi je brat ostavio pre odlaska u Italiju, odjeknu tamni, hipnotički ritam basa i bubnja uz još tamniji vokal:

“Vratimo se na izvore sa kojih smo potekli,

u njima su nam preci putokaze ostavili.

sada nekrvi kada budu došli,

neće biti milosti, milosti neće biti.

U bregove, gradovi…”.

Stvarno su zvučali moćno, pomislih tada. Ali, ne rekoh im odmah, da se ne bi previše puvali, kako to po pravilu rade mladi muzičari…

 

Devedesetih godina su postojala i neka prijateljstva koja su zasnovana na žanru muzike, priseća se Jakob:

“Neki od nas koji su slušali pank, rokabili muziku, jednostavno su uleteli i u neke mračnije vode, da tako kažem. Tako da u to vreme, moji poznanici – Ceja, Neđa Breljak, jednostavno smo slušali pored panka i tu mračniju muziku. Sinovi Albrehta su počeli sa radom devedesetih godina, tako što su bend oformili Nenad Breljak Neđa, Darko Veljković i Petar Raković. I onda su spremili tri pesme, ušli u studio i snimili ih sa ritam mašinom. Praktično, krenuli su sa takvim radom.

Poenta cele priče je što su mnogi koji su hteli da sviraju pank ili ovu darkerajsku muziku radili u tim kućno – partizanskim uslovima, a ja sam smatrao da treba da se napravi bend koji će da svira te pesme. Sticajem okolnosti u celoj ovoj priči oko darkeraja u Kragujevcu, jedini ljudi koji su na svojim plećima izneli, da su uzeli instrumente, da sviraju i naprave bend, koji će uživo da prezentuje stvari, to smo – Neđa, Ceja, Koma i ja. To je okosnica ljudi koji su se instrumentalno ostvarili na bini. Sve ostalo u Kragujevcu je bilo zatrpano u tim nekim kućnim, kasetnim, improvizovanim okolnostima.

Jako brzo sam ušao u Sinove Albrehta, zato što smo svi bili u toku, u celoj toj priči. Samo je bila poenta da se osnuje bend, jer trebalo je da se svira. Ja sam uvek naginjao toj tendenciji da se svira uživo, ja ne volim te improvizacije. Sinovi Albrehta su krenuli sa tom nekom pričom kao jedan džojdivižnovski bend, Darko je mogao to da iznedri jer je bio tekstopisac u tom trenutku, imao je Neđino razumevanje u želji da nešto rade, Perica im se pridružio, oni su krenuli a ja sam za par meseci uleteo sa pričom da to sviramo” – priseća se Jakob svog drugog benda sličnog stila.

Foto 04: Sinovi Albrehta, (sa leva na desno) – Jakob, Koma, Neđa, Darko (autor fotografije Miroslav Petrović).

Jakob svedoči i o prvom koncertu na prvoj velikoj alternativnoj manifestaciji Srbije:

“Tako smo i došli na ŠRAF sa pesmom, sticajem nesrećnih okolnosti, bili smo darkeri koji sviraju pod upaljenim svetlima. Navežbali smo se mada smo Neđa i ja imali sviračkog iskustva. Ja sam svirao bas gitaru i bio drugi vokal, Nenad Glišović Koma koji se takođe priključio i svirao bubanj, Perica Raković je svirao solo gitaru i ritam gitaru i pevao je Neđa Breljak, Darko nije bio svirač ali je pisao tekstove i navežbao je da se i on pojavi sa gitarom. Bilo je dobro jezgro u celoj priči. Posle ŠRAF-a smo svirali u Beogradu, već smo navežbali desetak pesama.

E, sad tu dolazi prelomni momenat zbog čega su Sinovi Albrehta izbledeli sa scene. Uporišna tačka Darka i Neđe je bio Džoj Divižn, a ja sam voleo da sviram distorzirani bas što se posle pokazalo u Nekropoli, u pesmama koje sam uložio u grupu, već je to krenulo na neki postpank, dark, moje pesme su bile malo tvrđe, jače, borbenije. Prve tri pesme snimljene, sa ritam mašinom bile su “Igraj”, “Ljubav nas ubija” i “Nikad ništa”, kao Neđin omaž Bauhausu. Ja sam u tom trenutku bio na nekoj vizantijskoj muzici, hteo sam sa tim “motorhed basom” (kako su ga zvali) da bude malo reskije, oštrije, gde mi je mnogo pomogao Koma koji je poznavao sve, od Krasa, preko Svonsa do panka. On je svirao u Alan Fordu, ima dugačak staž.

Posle beogradskog koncerta koji je za nas bio razočarenje jer nismo iako jako navežbani uspeli da iznesemo celu priču, svako je hteo na svoju stranu u muzičkom smislu i tako je iščezla ta priča. U tom trenutku sam ja imao dosta pesama spremljenih za Sinove Albrehta i žao mi je, bilo ih je više od deset. Na ŠRAF-u smo svirali “U bregove gradovi”, pesma koju sam ja posvetio Neđi pa ju je on doradio, Darkov tekst i sa Komom smo je snimili. To je bio neki trag po kome smo trebali da idemo. Imala je i pesma “Mučenik”, jako dobra, šteta što je nismo snimili” – završava sećanje on na prvi darkerski bend Kragujevca.

 

Klub “Prostor”, Beograd, Sarajevska ulica poviše prilaza autobuskoj sa auto – puta, kada nije bilo “vodenih” projekata, 1994…

U dnu sale nekadašnjeg bioskopa, pristojno ispunjenog, stojimo Leša iz “Akademije” i ja, dok na bini kragujevački darkeri menjaju gitariste u toku pesme “U bregove gradovi”. Baš mi se sviđala, bio je totalno drugačiji zvuk, a potom su krenuli i sa omažom Divižnu u “Ljubav nas ubija”, ali su zvučali kao da su svirali na igranci u mesnoj zajednici, a ne kao na demo – kaseti koju su mi dali i koju sam do izlizanja trake preslušavao. Bilo je to vreme tejpova i kasetaša…

“I? Šta misliš o njima?” – upitah Lešu, koji je kao pokretač studija i izdavačke kuće, bio i stara muzičarska kajla, radeći sa Del Arnom i drugima.

“Tja! Šta mislim! Pa, vidi kako ukrštaju gitare!” – brecnu se producent.

“Dobro, malo trema možda, vežbaju stalno, znam. A pesme?” – nastavih sa lobiranjem, usput razmišljajući da nisu možda preterali sa pićem koje sam im kao organizator nabavio, da se opuste pred koncert. Ali tada shvatih da ne ukrštaju samo gitare (misli se na nesinhrone pokrete ruku gitarista), nego i da ukrštaju, to jest menjaju uloge gitariste i basiste…

“Nisu loši, ali što se nisu spremili malo.” – odbrusi Leša i ode svojim poslom.

Razmišljao sam, imaš ideju, uradiš dobru stvar, navežbaš i ako te neće šara, propustiš priliku. Pa ponovo čekaš. Ili odustaneš. Tako to funkcioniše u životu.

Foto 05: Slovenska Nekropola, (sa leva na desno) – Nikola, Koma, Jakob, Ceja.

Jakob dalje nastavlja priču o nastanku novog, autentičnog gotik benda Kragujevca:

“Postojala je jaka scena u Beogradu i želeli smo da tamo snimimo album, ali to se nije desilo. Kad smo došli kući razočarani, seli smo za sto i svako je imao put kojim bi taj bend trebalo da ide. Osipala se priča, od celog benda ostali smo Koma, Neđa i ja, ali razna viđenja, lične obaveze i bend je iščezao. Ja sam ’95. godine otišao na koncert Johambina gde je bila “Maska”, Goša je držao, koji je tad slušao hevi metal, a danas svira u poznatoj grupi u Grčkoj koja se bavi darkom (Electrovampires, prim. aut.). U tom momentu sam napravio prekretnicu i rešio sam da napravim novu grupu.

Prvi čovek koji mi je pao napamet je bio Koma kao čovek koji je mogao da mi bude prva logistička podrška u tom trenutku, otišao sam kod svog prijatelja Dejana Desnice koji je radio u grupi Drama i pravio plakat za Slovensku Nekropolu. Pesme sam imao spremljene, neke za Sinove Albrehta, ali sam već imao dobar opus pesama koje su se bavile drugačijom tematikom. Imao sam plakat, imao sam bubnjara i jedini izbor čoveka koji je u tom trenutku mogao da iznedri zajedno sa mnom priču je bio Ceja. On je čovek iz Trule Koalicije, bavio se pank muzikom, imao je vrlo interesantne tekstove, imali smo dobro prijateljstvo i zajedničke afinitete. Znao sam da jedino on može da me razume u toj celokupnoj priči. Došao sam kod Ceje, doneo flajere i pesme, on je prihvatio. Na primer, donesem pesmu “Skadrium” i kažem mu da ovde treba da bude slovenska antiteza, on dođe sutra i kaže “Doneo sam tekst.”. Napravili smo simbiozu iako sam ja osamdeset posto albuma doneo, ali trebala mi je definicija, završni udarac. Onda smo krenuli da vežbamo i radimo, krvnički. Okosnicu grupe sam imao, ime, šta će i kako bend da svira, ja sviram bas i tražio sam basistu ne gitaristu, jer sam želeo da u bendu budu dva basa. Moja zamisao je bila da napravimo kamerni dark – gotik bend (čak sam i napisao “Manifest nepostojanja”) koji će da se bavi nečim što bi bila priprema za neki sub-Veliki školski čas, jer se u tom trenutku pričalo da će 21. oktobar kao manifestacija biti ovde utihnut, pa je to bio neki moj revolt, jer sam se ja kao klinac ovde bavio konferansama, izražajno čitanje, recitovanje i ja sam bio neverovatno nabrijan partizanskom lirikom, Skender Kulenovićem i tako dalje” – objašnjava on.

Foto 06: Slovenska Nekropola u autentičnom ambijentu.

Jakob nastavlja:

“Pošto su mi hobi bili arhitektura, crtanje, hteo sam da napravim sublimaciju jednog dark benda u kome će svako, ko se iole bavio tim stvarima kao što je ikonografija rokenrola, da napravi nešto što će ljudi da prepoznaju i to vole. Ja sam hteo da se blago dotaknem po ramenu svega sa ovih prostora što je imalo veze sa tom vrstom muzike, naravno i sa stranom muzikom. Bilo je to na ivici brijača, plašio sam se samo da ne ispadnemo pretenciozni, jer smo se bavili nečim što je svaki načitan čovek mogao da dočeka na nož, ako je mislio da nije dovoljno dobro. Kod Lajbaha je taj nacionalni ponos bio interesantan, a ja sam hteo da istaknem taj gradski ponos.”

Foto 07: Slovenska Nekropola, kragujevački odgovor na Lajbah.

Jakob priča kako je album pripremao tri godine pre nego što je trebalo da izađe, ništa nije bilo pridavano slučaju, ni omot, ni nazivi pesama, ni odrednice, ni stih. Čak i posveta arhitekti Bogdanu Bogdanoviću je bila sklepana tako da Bauhaus, kao pravac u arhitekturi bude uvodni takt i hteo je da to ima veze sa nekom kamernom pričom, koja bi bila kao zamena za jedan Veliki školski čas. Lajbah je imao “Slovensku Akropolu”, a on je dao ime bendu “Slovenska Nekropola” aludirajući baš na 21. oktobar. Njemu je najznačajnija pesma “Anarhotektura” kako se zove i album i to je bilo njihovo predstavljanje, mada je prvo zvanično bilo su izbacili spot za pesmu “Kameni vrtovi”.

Osnivač Nekropole priča da je pesma strahovito prošla jer je namenski stavljena zato što je za nju mogao da se snimi video spot. A naročito su dobro prošli sa pesmom “Mesmerion” koja je aluzija na jedan san, peto tri, na decu koja su na spomeniku. To je trebalo da bude snimljeno za Sinove Albrehta, ali je on sticajem okolnosti doneo tu priču Ceji i on je napravio odličan tekst, zajedno muziku i aranžman, to je namenski bila radijska pesma, jer je u tom vremenu bilo gotovo nemoguće napraviti ozbiljan spot, kao u ovom vremenu sada. Snimali su kod Vuje u “Češnjaku”, koji je poznavao taj žanr muzike, ali do tada nije radio sa takvim bendom. Bio je jako iznenađen, a najveći problem je bio što sje Jakob doveo dve devojke da pevaju, što je njemu tek bilo iznenađenje zato što nije u to vreme radio sa ženskim vokalima. Čak su u jednom momentu imali nesporazum, čekali su Bojanu i Nataliju, pa je rekao da će snimiti bez ženskih vokala, ali Jakob je insistirao i ta pesma je ispala, po njemu – gotički hit na ovim prostorima.

Foto 08: Slovenska Nekropola na koncertu, rana postava.

Mada su i Jakob i Ceja angažovani u drugim, regionalnim pank bendovima okupljenim oko studija “Češnjaka” i gurua Vuje kao basisti, prvi u Zvoncekovoj Bilježnici, drugi u Truloj Koaliciji, dark priča se razvija na najbolji mogući način. Ubrzo se Slovenskoj Nekropoli priključuje i Nikola Zornić koji svojim klavijaturama nadopunjuje harmoniju duplirane ritam sekcije od dva basa i bubnja, a tu su i prateći ženski vokali – Natalija Bratuljević, Angelina Radojević i Bojana Nikolić. Pridružuje im se i jedan od prvih kragujevačkih tvrdih metalaca, fanzinaš, promoter i muzičar Maks Bučer, koji pomaže oko promocije i bukinga svirki.

Zahvaljujući spotu pesme “Kameni Vrtovi” koji se kao hit vrteo na TV “Politici”, koja je tada imala ozbiljan rok program i uticaj, primetila ih je , osim lokalne podrške i fanzinaša i sofisticirana beogradska gotik publika. Spot je zapravo bio ulaz za dva dobro posećena beogradska koncerta, prvi u KST-u u okviru “Gothic Night” na kome je svirao Nikola Zornić, za razliku od drugog u tamošnjem SKC-u.

Kragujevačka promocija “Anarhotekture” se simbolično održala u holu najstarijeg srpskog teatra – Knjaževsko srpskog, tada “Joakim Vujić” i na njoj su nastupili Jakov, Ceja, Koma i Bojana. Jakob se seća da je Koma sa bubnjevima bio gotovo metar iznad njih na nekoj platformi, pa je sve delovalo nadrealno.

Grupa nastupa i na još jednoj kolektivnoj promociji novog kragujevačkog zvuka u glavnom gradu – “KG Calling BG” u Domu omladine Beograda, koju je organizovao Otvoreni klub Kragujevca.

Slovenska Nekropola snima i pesmu “Kragujevaltz” kod Šace u studiju, kao svojevrsnu posvetu gradu, sa specijalnim gostom, starogradskim i šlager pevačem i gitaristom Neđom Rakićem Zmajem, koji je u svojim autorskim pesmama opevao delove Starog Kragujevca, ali, kako se seća Jakob imao i pravi darkerski bariton i pojavu jer je bio “elegantan kao vampir”.

Poslednji snimak Nekropole je bio vezan za obradu kultne makedonske grupe Mizar – “Dažd”, ali se nije našla na kompilaciji nažalost, mada je Jakob isto pregovarao sa delom članova grupe, koji su u Kragujevcu nastupili kao Kismet, takođe u organizaciji Otvorenog kluba.

Nakon toga, ovaj najpoznatiji dark/gotik bend Kragujevca prestaje sa aktivnim radom.

 

Kompilacija novog srpskog zvuka devedesetih, David je pokrenuo tu ideju. Opasan lik. Crtač, dizajner, promoter i ortak sa mnogim muzičarima i ljudima iz te priče. Zvao me i prijatno iznenadio.

“Imaš li neki dobar bend odatle za kompilaciju?” – upita me on.

“Naravno, ovde su svi dobri.” – odgovorih na prvu i dodadoh – “Hoćeš nešto baš dobro, a novo?”.

“Takvi mi baš trebaju. Kako se zovu?” – nastavi David.

“Sinovi Albrehta. Imam dva dema, šaljem ti tejp sutra.” – spremno rekoh.

“Kupljeno!” – nasmeja se David i uz pozdrav, spustismo slušalice na aparate. Bilo je to vreme fiksnih telefona.

Posle nekog vremena, ponovo sam zvao Vartabedijana.

“Kada će biti gotova kompilacija?” – upitah ga.

“Uskoro. Pitaš zbog tvog benda?” – nasmeja se.

“Ma ne, onako više.” – nasmejah se i ja topeći se od zadovoljstva reči o mom bendu, iskusnog beogradskog vuka.

Ubrzo je i stigla pošiljska sa nekoliko tejpova. Jedan za radio, drugi za bend i jedan za mene. Izdavač “Time Records”, zemlja Jugoslavija, godina 1995. Zvala se “Šta Mislite Ko Smo Mi?”. Pesme su išle ovim redom: (A strana) – Sančo/“Makedonija”, Ground Hogs Grunt/”Hogs Story”, The Freaks/”Tamo Gde Idem”, Faza 5/”Sada Znam”, Relikti/”199?” i (B strana) – Bride/”Water Of Life”, Mind/”The Meaning”, Kuća/”Prah i Pepeo”, Sinovi Albrehta/”Ljubav Nas Ubija”, Lora Orlović/”Januarske Zvezde Bele.

Osećao sam se kao jebeni Brajan Ino posle Dejvidove berlinske trilogije…

 

dr Vladimir Paunović

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2022. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: POP Forum arhiva i arhiva Nenada Jakovljevića Jakoba.

 

Izbornik