(Ogled o politici i satiri SFRJ – 3.)

Deo 3: https://popforum.rs/samouprava-korisnim-ignorantstvom/

O vicu u Jugoslaviji izjašnjavali su se, na različite načine i različitim povodima filozofi i teoretičari koji su svedočili raspadu zemlje. Slavoj Žižek u jednoj debati pominje moguće pozitivno dejstvo „politički nekorektnih“ viceva na politički korektne, čak prijateljske odnose među ljudima (koji su u transparentnom sadržaju vica nekorektni ili neprijateljski). Ističe da je nestanak unutar-jugoslovenskih međunacionalnih viceva o „cicijama Slovencima“, „lenjim Crnogorcima“ i sličnih, obeležio približavanje raspada zemlje. Branimir Stojanović, u tekstu „Vic i njegov odnos prema Jugoslaviji“, ima drugačiju perspektivu – ukazuje kako su vicevi o Muji i Hasi nagovestili, doprineli ili čak normalizovali genocidne zločine nad bošnjačkim stanovništvom tokom rata u Bosni i Hercegovini. I dodaje u razgovoru da u vicevima o Slovencima postoji neskrivena doza antisemitizma a u onima o Bosancima i Crnogorcima i rasizma. Sartr u svojim „Razmišljanjima o Jevrejskom pitanju“ naglašava da antisemita dopisuje Jevrejinu ono što inače otpisuje kod Normandijca, Bretonca itd. Po tom principu Slovencima bi vicevima bio lako pripisivan pojednostavljeno shvaćeni „cicijašluk“ produktivnijih preduzeća i regiona kojih naravno nije bilo samo u Sloveniji, a npr. nerad i „parazitizam“ neuspešnih preduzeća Crnogorcima, iako su i jedna i druga preduzeća obično bila uspešna ili neuspešna više zbog globalne i lokalne ekonomske konjukture a manje zbog svojih specifičnih pregnuća i dostignuća ili lokacija gde su se nalazila. Izmeštanje mehanizama objašnjavanja društvenih problema sa sistemsko-ekonomske na kulturno-identitetsku ravan svakako je jedna od ključnih operativnih strategija antisemitizma kao specifične inkarnacije evropskih rasizama.

Sl. 08 – „… dokle ću ja za tebe da radim!?“. Karikatura Dragana Rumenčića, JEŽ broj 1548. Indikativno je da se na predstavljenim likovima zapažaju i primarno identitetske i primarno klasne ili statusne karakteristike.

U svakom slučaju, zagovornici i pristalice bilo koje opcije nominalno leve ideologije i politike, imaju složen, skoro pa šizofren zadatak u raspravama o socijalističkoj Jugoslaviji sa desnim, bilo liberalskim, bilo konzervativno, bilo „napredno“ nacionalističkim ideološkim pozicijama i frakcijama: moraju često da brane ono što bi i sami, iz potpuno suprotnih pozicija od desnice, teorijski i empirijski rado napadali. Ispada da se time neiskreni, „fejk“ komunisti moraju braniti od iskrenih, true antikomunista. Ali šta bi bila istinitost tog anti-(fejk)komunizma? Da li je to onaj fenomen koji pominje Marko Kostanić na tribini povodom izložbe Gradove smo vam podigli, (parafrazirano): Diskurs i retorika svakodnevne, on-line desničarske kritike i propagande protiv raznih levičarskih partija, grupa, inicijativa u Hrvatskoj, sličan je nekadašnjem standardnom diskursu levičarske retorike i propagande protiv buržoazije! Nešto slično se ponekad može zaključiti i po raspravama na blogovima, fb statusima itd. koji se protive istorijskom revizionizmu. Branimir Stojanović konstatuje u jednoj od neformalnih diskusija da je partijski režim vremenom „sakrio revoluciju“ od narodnih masa; imati revolucionarni narativ a sakrivati revoluciju je često i preveliki napor za koliko god autoritarnu a pogotovo za revolucijom uspostavljenu vlast – društvena napetost koja se oslobađala ježolikim humorom možda najviše olakšava baš taj napor. Učiniti nekog ili nešto smešnim može oduzeti deo simboličke moći, autoriteta, ozbiljnosti ali time i donekle osloboditi odgovornosti.

Sl. 09 – Karikatura nepotpisanog autora, „po ideji S. Trifkovića“, JEŽ broj 1551. U jednom razgovoru autora ovog teksta sa pripadnikom partizanskog pokreta zaposlenom u upravnom aparatu, na pitanje zašto su sebi dozvolili da izgledaju kao buržoaska elita, odgovor je glasio: „Gde si ti video vlast da ide iscepanih gaća?“

 

JEŽ-eva kritika se mogla razumeti i kao svojevrsno uputstvo za to sakrivanje, kao u slučaju onih kapitalističkih preduzetnika neopterećenih levim i oslobodilačkim političkim ambicijama koji čitaju „Kapital“ da bi shvatili kako što bolje da organizuju biznis i eksploatišu radnike; na sličan način se JEŽ mogao, na štetu iskrene motivacije brojnih autora, iščitavati i „pročitavati“ u upravljačkom i ideološkom aparatu – da bi se shvatilo dokle se i kako moglo što bezbednije i uspešnije sakrivati revolucijom a oportuno, sve uz dežurnu revolucionarnu frazu, lukrativno eksploatisati poverenje u socijalizam.

Dve stvari se pri tom, po mnogim istorijskim analizama, nisu smele napadati: Tito i NOB. Todor Kuljić u dobronamernoj kritici titoizma pominje „načelo oslobodilačke političke kulture koja traži bespogovornu poslušnost“. U JEŽ-u se međutim napada i status NOB-a kao rutinskog oslonca statusnog profiterstva, kao zaloga karijernog oportunizma nesposobnih rukovodilaca, uz direktne reference na uzurpatorstvo pa i diktatorstvo. Prozivaju se (navodni) učesnici NOB-a zbog (navodnih) zloupotreba svojih (upitnih) zasluga. Pa ako i – sve tako sa zagradama i ogradama – prozivanje obavljate u listu gde realno nema ni jedne jedine reference, makar i satirične, na nemale i neupitne uspehe pokušaja socijalističkog preobražaja društva, ko i šta ste vi u stvari? Ali ah, da, razume se da bi prikazivanje sjajnih novih stambenih blokova, bulevara, domova kulture, muzeja, sportskih centara, pre uvodilo u momentum srednjeklasne nego radničko-klasne scenografije i hegemonije. Bolje i sigurnije je bilo manihejski se fokusirati na profitersku elitu i gubitničko radništvo, a društvenu činjenicu-formaciju (srednju klasu i njenu ideologiju), čije sve moćnije aspiracije, funkcije i operative, takvu zaista duboko problematičnu dualističku situaciju održavaju i (u velikoj meri parazitirajući na istoj) postepeno pogoršavaju – nju prevideti.

Sl. 10 – Karikatura Siniše Aksentijevića, Jež broj 1548.

Prikrivanja, maskiranja, lažna predstavljanja postaju strategije i raznih protivnika režima. Oskar Davičo, prilikom susreta u Rovinju, poručuje Borki Pavićević, koja svoj netom iskulirani revolucionarno-maoistički zanos podgreva i obnavlja na letovanju te 1968. godine: “Vaša šminka je Marx a vaš govor – Max Factor” (tako barem kaže urbana legenda). Istorijski zakonita fluktuacija osnove moći, ekonomskih položaja, ideoloških razumevanja svojih interesa i prioriteta, kao i političkih opredeljivanja srednjeklasnih slojeva postavlja, do dan danas i na vjeki vjekov pitanje kako uopšte shvatiti šta je tu maska a šta lice, čime se očajnički bavio i performans Skinite lica sa vaših maski. (4) Ovaj naslov kao da nam otkriva težak umetnički zadatak uređivačke politike JEŽa: Kako bujajuću srednju klasu, dakle samo to sredstvo skrivanja revolucije, učiniti skrivenim. Tu je pomogla partija, jer partija, po tezi diskutovanoj na više razgovora u “Učitelju neznalici”, govori u ime radnika (koji u njoj tada već gube i brojčanu i operativnu moć) a u svoje ime – ćuti. To jest, pravi se mutava, kao i jež uostalom, samo skriven odnekud šuška, šuška iz mraka. Upozorava rovarenjem. Ne partija, jež. (Eto, baš ovakvim vicmaherajima i najozbiljniji problem lako se učini smešnim i neozbiljnim)

NASTAVAK https://popforum.rs/franc-biberkopf-i-ljuba-truba-u-neradnickom-frontu/

Nebojša Milikić

Ilustracije: Karikature lista “JEŽ” (Izbor: Nebojša Milikić).

Napomene:

(4) http://rex.fondb92.org/sr/performans-skinite-lica-sa-vasih-maski-eid-2277.1.204.html)