(Istorija popularne kulture Kragujevca 1970 – 1990. deo 11.)

Rođendan kod Zoće, ortaka iz kraja, početkom osamdesetih, kod njega na gajbi. Zapravo u kući, on je živeo u ulici poviše mene, ja u Cara Lazara, on u Tanaska Rajića. I to u onome što je bila odlika starog grada, pre investitorskih epidemija po centru, u jednospratnoj vagon kući u zajedničkom dvorištu sa komšijama, uvučenom i sakrivenom od pogleda ulice.

Već smo bili pri kraju osnovne, tu negde po godinama, samo što sam ja išao sa starijom generacijom u razred, on sa svojom. I da, oni su ga zvali Vasa po prezimenu. Već smo na naše rođendane zvali uglavnom društvo iz škole, ali on me je pozvao jer je bio kod mene na rođendanu u januaru.

Osim čuvenih sendviča sa salamom i krastavčićima pod mrežom rendanog kaćkavalja i domaće čokoladne torte, švercovali su se kroz sokove i neki likeri i konjaci. Uz mnogo novih lica i dobre muzike sa gramofona. Ali i gitara, koje su svirali ili pokušavali da to rade.

Ja ih nisam sve znao, bili su iz druge škole, iz “Radoja” – ja sam išao u “Dvajes prvi”, a i formalno mlađi godinu, dve, što je tada bila ozbiljna razlika. Ali sam nekolicini zapamtio imena i nadimke – Melica, Mika, Trnda…

Sedeo sam na kauču u Zoćinoj sobi i zabavljao se posmatrajući, dok su njegovi pajtosi počeli da prave šou. Što svirkom, što od posledica “David – Kole”…

“Ovako oni crnci repuju, bam, pa, bam, pa bam…!” – poče da pevuši krupni momak sa mladom bradicom, koji je pokušavao da sebe prati čupajući na način basiste, gornje, punije žice na gitari koja je stajala na krevetu preko puta mene i kojoj su mladići svaki čas prilazili, uzimajući je u ruke.

“Bam, pa bam, bam, bam…!” – nastavi basista da mi izvodi svoju pesmu, da bi namah prekinuo, bacio gitaru na krevet i otrčao u pravcu kupatila.

“Izvini, molim te, jurim ih po sobama, napili se od Davida!” – reče lepuškasta, tamnoplava devojka koja je proletela kroz sobu i odjurila u pravcu basiste uzvikujući – “Melice, vraćaj se ovamo!”

Nasmejah se i nastavih da pratim šou ove vesele ekipe. Utom, na kauč sede momak duge, crne kose i prodornih plavih očiju, dohvati vešto gitaru i poče da nešto svira, prekidajući ritam mahanjem levom rukom u mom pravcu i lupanjem po telu instrumenta.

“Nešto mi kažeš?” – upitah ga.

“Ma, ne, sviram…” – odgovori i nastavi performans, dok ga ne pozvaše iz druge prostorije sa gramofonom na kome su počeli da praše Džudas Prist – “Trnda, slušaj ovo!”.

On ustade i ode, ponovo mi mahnuvši rukom na način kao da pozdravlja publiku na koncertu, da bi se uskoro, na “gitarskom kauču” preko puta mene pojavio i treći lik. Ovaj je bio najkoloritniji. Duga kosa, prsluk, košulja, nadrndan stav, dobar materijal za “rok-stara”, pomislih. Uze i on gitaru i poče da je svira. Imao je neki filing, videlo se da je slušao ploče i učio da svira. Utom, upade moj komšija Zoća/Vasa…

“Jel’ si upoznao Miku?” – reče mi.

“Evo, baš to radimo.” – odgovorih. 

“Pusti onu ploču koju ti doneo tvoj drug Vlada!” – reče gitarista domaćinu, gledajući me ispitivački jer sam mu bio van dotadašnjeg društvenog kruga.

“Pa, doneo mi novo Dugme, zna da slušam. E, vidi Bregu na omotu, isti ste Miko!” – nasmeja se domaćin i ode da pusti ploču.

Tada sam igrom slučaja upoznao novi kragujevački bend, jedan od onih koji su se rađali u novoj generaciji, kada je ovo mesto bilo pravi grad rokenrola. Zvali su se Metalni Đavoli. Opako ime. Ipak, suđaje su ih poslale na razne strane. Neki od njih su čekali Lilit. Uklapa se to u rane “metal” priče…

Foto 1: Grupa Levo Desno (Miško, Melica, Vasa, Mika – sa leva na desno, kako i kaže naziv rok benda).

Jelisaveta Leša Ignjatović, prepoznatljiva frontmenka i brend grupe Agata, prva je kragujevačka “rok dama”. O svojim počecima priča:

“Prvo pa žensko! Muziku volim i bavim se njom od kada znam za sebe. Kao mala, išla sam u nižu muzičku školu, završila srednju i potom studirala klavir, volela rok muziku da slušam i sasvim slučajno, zapravo znala sam grupu Bledi Ruž i tu sam malo počela da sviram klavijature, pa onda Čipi došao na ideju da bih mogla da propevam i tako sam počela da pevam.

E, otkuda ja u roku? Pored Bledog Ruža postojala je jedna grupa Levo Desno, gde je tu glavni čovek bio gospodin Mihailo Ignjatović, koji me je jednog lepog dana pozvao da pevam prateće vokale, što sam ja prihvatila i ostala kao glavni vokal u nekoj budućoj grupi Agata.”

Foto 2: Jelisaveta Leša Ignjatović, “Lilit” kragujevačkog roka.

Mihailo Mika Ignjatović, osnivač, gitarista i autor pesama grupe Agata, svedoči nam kako je sve počelo:

“To je u onom starom Jugotonu, gde su se nekad prodavale ploče, kad uđeš kao klinac, prvi singlići Dugmeta i Smaka, još uvek mi je urezano u malom mozgu taj miris vinila koji je stajao u radnji. I onda kad počinješ to da slušaš, kao dečaku iz četvrtog, petog razreda osnovne škole, počinje da ti se stvara ta želja, hoćeš i ti nešto da stvaraš, da sviraš, da radiš, sa ekipom iz osnovne škole da praviš bend. U osmom razredu smo imali prvu svirku u našoj osnovnoj školi ovde u Kragujevcu – Radoju Domanoviću, bili smo navučeni na metal.”

Foto 3: Svirka Mike, Melice i Vase u osnovnoj školi.

Rok bend Agata,  osnovan je u Kragujevcu 1991. godine, od strane Mihaila Mike Ignjatovića, a u prvoj postavi su, pored njega za gitarom bili: Jelisaveta (tada)Stamenković (vokal), Saša Milenković – Melica (bas gitara), Zoran Vasiljević – Vasa (bubnjevi) i Dragomir Gavrilović – Gavra (klavijature). Izdavačka kuća „Jugodisk“ iz Beograda im objavljuje prvi LP „U dubini slatkih nemira“, novembra 1991. godine, sa koga se izdvaja hit pesma „Agata“.

Mnogi su ovu pesmu vezali za Jelisavetu, tajanstvenu i lepu crnku jedinstvenog vokala, neki su pravili i asocijacije sa naklonosti autora ka romanima Agate Kristi, a zapravo radi se o staroj pesmi prethodnog benda Levo Desno u prerađenoj verziji. Po Mikinim rečima, pesma je iz njegovog ranog perioda, dok još nije upoznao Lešu (sa kojom je posle bio u vezi i braku koji i dalje traje) i posvećena je jednoj beogradskoj vizuelnoj umetnici koja se tako zvala.

Foto 4: Prva postava Agate (foto Raus).

 

Neko lepo letnje veče početkom devedesetih. Krećem u grad, nagore kroz Maršala Tita, da se nađem sa društvom. Možda do „Bahusa“ ili „Odiseja“ ili ka diskoteci na terasi bazena. I negde kod „Vojvode“, sa glasno odvrnutog radija, čujem voditelja Radio Kragujevca kako najavljuje, a potom pušta zaraznu pesmu:

„Agata zna i ne prašta,

Agata brzo zaboravlja,

Agata je ovo već videla,

Agata te je samo probala.“

Pesma je odjekivala celom glavnom ulicom i ispratila me skoro do parka. Bilo je baš dobro. Kao u „Američkim grafitima“. Samo što nisam vozio kola, nego šetao i slušao muziku.

Foto 5: (sa levo na desno) Vasa, Melica, Leša, Gavra, Mika.

Osim pesme „Agata“ koja je ostala njihov zaštitni znak, prvi album je doneo još dva hita – „Šta nam ljubav ostavlja“ i „Samo datumi ostaju“. Već tada se nametnuo model, od koga Agata nije odustala svih ovih godina – bazični, pevljivi mainstream rokenrol, sa sigurnom ritam sekcijom, melodičnim gitarama, hitoidnim pesmama i nadasve upečatljivim i probojnim ženskim vokalom, jednim od najkarakterističnijih na domaćoj pop rok sceni.

 

VIDEO LINK: Steve Blame, Leša i Mika https://youtu.be/AdnhzXbGGic

 

Mika priča o svom muzičkom stilu sledeće:

“Ono što je najviše uticalo na mene i tu neku pozitivu i emociju prilikom stvaranja, to je zagrebački novi talas. I dan danas volim da slušam ostvarenja iz tog doba – Haustora, Prljavog kazališta, Filma…”.

Prvi nastup bend ima u tada popularnom kragujevačkom klubu „Le Cinema“ 27. decembra 1991. godine i taj datum uzimaju i kao svoj „rođendan“. Na Veliki petak, aprila 1992. godine, na stadionu Prirodno-matematičkog fakulteta u Kragujevcu, ogranizuje se prvi veliki koncert grupe Agata pred skoro 3.000 posetilaca, a tokom godine na živim nastupima promovišu svoj prvi album. Brzo je usledila i prva svirka van matičnog grada, u Kraljevu, gde su na lokalnom radio programu često bili hit.

Foto 6: Koncertni nastup, glavni adut Agate.

Drugi album, „Daleko od svega“, ujedno i prvi CD grupe, objavljen sumorne 1994. godine za izdavačku kuću „Stig“, koja je bez obzira na sve, imala sluha za rokenrol, donosi nekoliko novih stvari za Agatu. To je pre svega, dolazak u grupu Bojana Simovića, koji je svojom rokerskom gitarom zamenio Gavrine klavijature, a svojom „hevi metal prošlošću“ obogatio zvuk Agate u solo deonicama i rifovima. Naravno tu su i hitovi – „Sve je tako glupo“, „Ovo nije novo“ i atraktivna obrada prvog hita Slađane Milošević – „Au“, koji pretočeni u kvalitetne video-klipove, počinju vrlo brzo da se vrte po medijima širom Srbije. To neminovno uslovljava i veliku koncertnu aktivnost, u februaru mesecu iste godine, u beogradskom Klubu studenata tehnike imaju dve promocije (klasičnu i akustičarsku). U tom periodu Agata svira turneju po celoj državi, nastupa na velikim rok festivalima, poput Zaječarske Gitarijade.

Foto 7: Nova postava sa drugog albuma (sa levo na desno) – Bojan, Vasa, Leša, Mika i Melica.

Za PGP RTS, 1996. godine objavljuju album „Tajne„ sa kog se izdvajaju balada „Odlazim“ i još jedna obrada – pesme Josipe Lisac „Magla“. Nakon ovog albuma Agata počinje da  nastupa i u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Iste godine, banjalučki „Big radio“ za pevačicu godine, izborom svojih slušalaca proglašava Jelisavetu.

O svojoj publici, Jelisaveta govori sledeće:

„Agata je puno nastupala svuda, širom ondašnje Jugoslavije. Svuda smo bili dobro prihvaćeni. Meni je najdraža publika naša, kragujevačka, ali bolje su me prihvatali na strani.“

U Srbiji, Agata novi album promoviše kako po klubovima, tako i na ulicama odnosno građanskim protestima (protiv izbornih rezultata) čiji je aktivni učesnik bila. Anegdota, kada su se, nešto stariji od uobičajene rok publike koja ih je dobro znala, posetioci iz redova tada popularno nazvanih „šetača“, čudili kako je Agata dobar bend – „jer svira sve hitove“, pritom misleći na njihov koncertni repertoar od više stotina svojih i hitova drugih izvođača iz regiona i sveta, najbolje govori o koncertnom nastupu ove grupe.

Foto 8: Jedan od prvih angažovanih nastupa Agate, podrška studentskom protestu.

Za naredni album „Nekad je sve bilo drugačije“, Agata snima materijal 1999. godine, ali zbog pojedinih tekstova sa angažovanijom tematikom, tadašnji urednici PGP-a smatraju da nije vreme da se objavi, pa Agata nakon 2000. godine objavljuje ovaj materijal za najstarijeg privatnog izdavača u državi, „Take it or live it“ iz Beograda. Sa ovog nostalgičnog albuma, ostale su pesme poput „Ljubav“ i „U rupi bez otvora“.

Foto 9: Mihailo Mika Ignjatović.

Tih godina bend svira puno više u Crnoj Gori nego u Srbiji, pa uz Atomsko sklonište i Indekse 31.12.1999. nastupa na velikom koncertu radi obeležavanja ulaska u novi milenijum. Nakon jubilarnog koncerta u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji (održan u zimu 2002. godine), kojim je obeleženo deset godina postojanja benda, Agata prestaje kratko sa radom, da bi u novom milenijumu nastavili karijeru koja traje do današnjih dana.

Foto 10: Jelisaveta Leša Ignjatović.

 

Vreme negde pri kraju devedesetih. Velika, prelepa beogradska kuća, negde na Vračaru, čini mi se. Došli smo iz mnogih gradova tadašnje države koju su činile Srbija i Crna Gora, kao predstavnici “otvorenih klubova”, da prisustvom i programom podržimo otvaranje beogradskog kluba. Radili smo lep i koristan program, učili mlade raznim lepim veštinama kroz formu “radionica” (što se posle proširilo brzinom pandemije) – muzike, jezika, crtanja…, organizovali njihove kulturne programe i to ne samo mladih iz grada, nego i mladih koji su izbegli nakon ratne operacije “Oluja” iz Hrvatske, kao i mladih iz redova nacionalnih manjina. Dobijali smo donacije od Fonda za otvoreno društvo, koje su bile u odnosu na ono čime su plaćani tadašnji državni “omladinci” gotovo simbolične, ali su nama bile dovoljne jer smo ulagali veliku energiju znajući da radimo nešto dobro. Predstavnici vlasti, socijalista i radikala i njihovih lokalnih medija poput lista “Lid” su nas zvali “Soroševci”, a “demokratska opozicija” gledala kao konkurenciju.

U ogromnoj kući beogradskog Otvorenog kluba, bili su predstavljeni delovi gostujućih programa – izložbe slika i crteža mladih, knjige i slično. Ja sam se kao koordinator kragujevačkog otvorenog kluba opredelio za muzički program. Agatu, zapravo zamolio sam Lelu koja je vodila radionicu rok pevanja u našem klubu, Miku i Bojana, da spreme jednočasovni ex-YU rok program u ime našeg kluba i oni su prihvatili.

Bili su sjajni. Svirali su Dugme, Kazalište, Jabuku, Olivera…Kako je ko prolazio pored njih, koji su sedeli na barskim stolicama pored širokih stepenica na ulazu kuće, zastajao je i osmehivao se njihovom muzičkom umeću. Ali, bilo je i drugih…

Stajao sam na travnjaku sa prijateljima iz cele zemlje i uživao u muzici naše, kragujevačke ekipe.

“Nekako s proljeća,

uvijek meni doluta,

neka čežnja tamna,

tiha mudrost davna…” – pevala je Leša svojim anđeoskim glasom, zatvorenih očiju.

Tada primetih, kako jedna starija gospođa, duge crne kose i odevena u crno kao da je na pogrebu, prilazi i nešto priča Miki. On je mahinalno pogleda, ne prestajući da svira gitaru i odgovori joj nešto, nakon čega ona uđe u kuću. Tek kasnije, nekoliko godina potom, saznao sam da je ta žena neprestano pratila, po nalogu Službe, javne aktivnosti nevladinih organizacija i nezavisnih medija po Beogradu, najčešće u “Reksu”, uvek u društvu ekipe nabildovanih desničara. Obično bi provocirala govornike da nastane žustra polemika, a onda bi njeni izazvali incident, često fizičke prirode.

Kada smo se posle otvaranja, vraćali mojim kolima kući, pitao sam Miku i Lelu šta im je rekla ta žena.

“Pa, pitala me je kako možemo da pevamo Kemala koji je u Sarajevu bacao srpsku decu gladnim lavovima u kavez u zoološkom vrtu.” – odgovori mi Mika.

“I šta si joj rekao, pa je odmah otišla?” – upitah ga.

“Rekao sam joj – gospođo, stvarno me to ne zanima. Ovde sam došao da pomognem prijatelju.” – reče i nastavi da gleda kroz prozor kola, koja su ga starim beogradskim putem vraćala kući.

 

dr Vladimir Paunović 

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2021. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: Privatna arhiva Mihaila i Jelisavete Ignjatović (Agata).

Video: POP Forum arhiva.