Ko to tamo crta (karikaturu)

(Istorija popularne kulture Kragujevca 1970 – 1990. deo 9.)

Kafana “Balkan”, negde oko podneva, po vrelini samog početka leta. Unutra je puno, zbog prijatne hladovine stare, jednospratne kragujevačke zgrade, dok je bašta usijana od limenog krova, gotovo bez gostiju. Ako bi radoznali prolaznik, zastao na trenutak na vrelom asfaltu ulice Maršala Tita, tamo kod čuvenog drveta – glavne post-humne oglasne table grada (“Ako ti nema umrlice kod Balkana – k’o da nisi umro!”) preko puta kafanskog ulaza, mogao je spolja da čuje žamor razgovora stalnih gostiju. Za stolom pored vrata, dva poznata barda najstarijeg srpskog teatra ispijaju vinjake sa obaveznom “malom kiselom” u vidno veselom stanju.

“Kume, jel’ ćemo još po jednu pred ručak?” – upita kolegu crni, nasmejani čovek, koji je sve vreme između pića pričao viceve.

“Nemoj kume, gde ćemo, vidiš kako je pripeklo.” – odgovori mu krupni kolega, sede kose očešljane u stilu popularne tarzanke, izraženog nosa i prodornih očiju, osmehujući se.

Prvi šeret ustade naglo, gotovo poskočivši iz kafanske stolice i žurno izlete kroz vrata kafane, da bi se posle par minuta vratio i seo za sto, izgovarajući uz veliki osmeh:

“Pirka, Kume, pirka…”

Drugi, sedokosi se takođe široko nasmeja arlekinskim osmehom i podignu ruku u pravcu konobarice koja ih je netremice posmatrala za šankom, iskusno predviđajući razvoj scenskog igrokaza uživo. Čim sedi, na dole ispruženim kažiprstom zavrte u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, za tili čas se stvori nova tura pića.

Dok su se glumci kucali orošenim čašicama, iz pravca dvorišnog ulaza, kod toaleta, uđe u kafanu nasmejani, bradonja sa šeretskim osmehom, koji je na nogama nosio papuče, kao da stanuje tu. Dok je žurio ka separeima u “vagonu”, nekoliko gostiju za stolovima pored ga pozvaše rukom da sedne sa njima na piće.

“Hvala Debeli, žurim. Kasnim na redakcijski!” – povika u prolazu i dodade:

“Pošalji ga u ćoše…”.

Ilustracija 1: Karikaturista Ljubomir Milojević Ljubac i rad u njegovom tipičnom stilu u listu FAKK.

Po “Kragujevačkom leksikonu” (JP Službeni glasnik i grad Kragujevac, Beograd 2013. str. 190), u štampi je prvi put kragujevačka karikatura objavljena u listu FAKK – 1969. godine, što je i bilo logično u duhu “postšezdesetosmaških gibanja”. Od autora, leksikon navodi karikaturiste Ljubomira Milojevića, Miletu Miloradovića, Aleksandra Dimitrijevića, Branislava Obradovića i Vladimira Stevovića, kao i novinare Milivoja Radenkovića i Zorana Glišovića.

Miodrag Stojilović, novinar i publicista, jedan od članova redakcije, govori kako je drugi studentski časopis (prvi je bio “Mladi Mašinac”) bio i inicijator jedne manifestacije vezane za karikaturu:

“Među značajnim društvenim akcijama koje je FAKK organizovao je i prvi studentski jugoslovenski Salon antiratne karikature. On je značajan stoga, što jeste da je živeo nekoliko godina dok je živeo FAKK, ali je kasnije kada je ekipa koja je radila u FAKK-u prešla u Svetlost, tamo stanovila Međunarodni salon antiratne karikature koji i danas živi i koji ima svetsku reputaciju.”

 

Video link: Novinar Milan Milošević govori o studentskom listu FAKK: https://youtu.be/4R7cJ-8Aom8.

 

Karikature u kragujevačkom nedeljniku “Svetlost” su opet, slično obrascu SFRJ satire, imale uglavnom ograničeni fokus na društvene pojave, bez dubljeg zadiranja u zabranjene stvari, što se naravno promenilo početkom devedesetih.

Ilustracija 2: Karikature B. Nenadovića, B. Obradovića i Z. Glišovića, nedeljnik “Svetlost”, 13.avgust 1970, broj 32 godina XXXVI.

Kragujevački novinar Miroslav Miletić, radio je u studentskim novinama i nedeljniku “Svetlost”, kao i mnogim jugoslovenskim listovima, ali je njegov autorski projekat zapravo tek doneo potpunu slobodu kritike u tekstovima i naravno – karikaturi.

O tome Miletić svedoči:

“U jednom trenutku, kada sam ja recimo mogao da pišem i kada sam pisao za sve viđenije novine stare Jugoslavije, pa zaključno sa ’88. i ’89. kad sam radio za Start, ja praktično nisam mogao da objavljujem tekstove u Kragujevcu. I iz takvog stanja nerada i potrebe da se zaradi neka kinta, nastala je ideja da se napravi novina koja se zvala Smrklost.

Ona je bila direktna parodija na Svetlost i prvi brojevi su bili praktično fanzini, koji su kucani na mašini, sečene su kolumne, lepljene, a naslovi su rađeni od letraseta, uz crteže koji su rađeni. Zatim je to fotokopirano i prodavano.”

U prvom kragujevačkom političkom listu alternativnog tipa, pored tekstova i fotografija, najčešće montiranih u drugom kontekstu, prostor je zauzimala i vizuelna umetnost, strip i pre svega – angažovana karikatura.

Ilustracija 3: Naslovna strana “Smrklosti”.

 

Par stolova dalje od veselih glumaca u “Balkanu”, u uglu direktno suprotnom od dela za ručavanje, odvojenog zavesom, gde je Make nacrtao mural, za sastavljenim stolovima sedela je veća grupa gostiju, mešovitog pola. Ali im to nije smetalo da svi do reda gotovo “vare” cigarete jednu na drugu (osim bradonje sa Rip Kirbi naočarima koji je pućkao lulu sve vreme crtajući na bloku), ispijaju pića i pričaju u višeglasju.

“Čuo sam da se ovi iz opštine naljutili zbog crteža, kažu da baš i ne liči.” – reče prosedi čovek guste kose i brade.

“Ko, ne liči?” – odbrusi mu drugi bradonja sa lulom, odvojivši za tren pogled sa skice karikature na bloku.

“Pa, znaš ko, Sarma!” – ubaci se treći crnomanjasti čovek, za promenu uredno obrijan.

“Ma oni će se ljute stalno.” – pomirljivo će crtač, završavajući karikaturu potpisom sa  inicijalima u vidu dva slova “m” jednim iznad drugog, nalik stilizovanim pticama u letu.

“Mi radimo svoj, oni svoj posao.” – zaključi filozofski prvi bradonja, očigledno neka vrsta lidera ove grupe.

“Ma , nije to ništa, stalno nam prozivaju novinu od kada im ne idemo uz dlaku, nego znate li šta se meni desilo?” – uključi se u razgovor gospođa sa naočarima, simpatično se osmehnuvši.

“Pričaj!” – glasno će druga gospođa crvenkaste kose, koja je sedela do nje.

“Bila nešto po lekarima, ništa ozbiljno, redovna kontrola, kad mi jedna fina doktorka kod koje sam bila, nakon predstavljanja reče da je čula za mene, odnosno da je čitala moj tekst.” – nastavi prva žena.

“Pa, dobro, čitaju valjda, jedina smo novina u gradu!” – dodade druga.

“Ma čitala je tekst u Smrklosti! Kaže, baš ste duhoviti!” – objasni prva novinarka.

“Ha, ha, ha…opet vas Turčin potpisuje!” – nasmeja se karikaturista.

“Nije što nas potpisuje, nego i ubacuje slike. Stavio onu sa Radetom, jedva sam ga smirio..” – dodade urednik.

“A-ha-ha-ha…Jel’ onu kad ga preko stadiona juri fudbaler i šutira u d…!” – dodade karikaturista, dok se smeh zarazno širio novinarskim stolom.

Ilustracija 4: Karikatura lokalnog političara devedesetih, autora Miće Miloradovića u listu “Smrklost”.

Ipak i “Svetlost” i “Smrklost” su imali autore koji su se oprobali sa karikaturom u oba lista poput Milete Miće Miloradovića i Dragana Danilovića. Međutim, na osnovu njegove tvrdnje, Miletić je tek sa jednom publikacijom naišao na konkretnu reakciju vrha, ako se ne računaju prethodne zabrane rada.

Ilustracija 5: Mića Miloradović karikaturom u listu “Smrklost” prikazuje smenu direktora Pavla Ćirovića i glavnog urednika Miroslava Jovanovića (desno) od strane partijskog rukovodstva i pokretanje lista “Nezavisna Svetlost” od gotovo kompletne redakcije.

Miroslav Miletić dalje svedoči o nastanku proskribovane knjige “Sadame ništa ne brine”, koju su osim tekstova krasile i karikature:

“Od ’87 godine kada je Milošević došao na vlast političkim ubistvom kuma, ja sam se dosta bavio likom i delom Slobodana Miloševića i praktično svi tekstovi koje sam radio u Svetlosti, koji su se bavili kao neka TV kolumna, kritikom regionalnog programa Televizije Kragujevac (misli se na dopisništvo RTS-a – prim.aut.), iz toga su nastale priče iz kojih se jednom pojavio – Šef.

Sloba je bio Šef i iz takvih priča je nastala knjiga koja se zove – Sadame ništa ne brine. Autor naslova je bio Mile Kigen i do toga smo došli jednog dana u Balkanu. Knjigu smo napravili Dragan Danilović, Goran Petrović i ja u tri ruke i ona se sastoji od deset priča koje su rađene kao parodija na kaubojske romane. Svaka priča za naslov ima jedan od poznatih filmova.”

Ilustracija 6: Karikatura Dragana Danilovića za priču “Terminator III” u knjizi “Sadame ništa ne brine”.

Miletić nastavlja priču o svojoj knjizi:

“Ali ono što je interesantno za ovu knjigu jeste, što pretpostavljam da je to jedina knjiga koju niko u Kragujevcu nije hteo da oficijelno prodaje, a kada smo radili promociju ove knjige na Svetog Nikolu ’91. godine, niko nije hteo da nam da prostor.

Osim Doma omladine, gospodin Pine je jedini izašao u susret i dao nam prostor za promociju koja je bila odlično posećena. I na toj promociji je trebalo da govori jedan kragujevački književnik, koji se naglo razboleo neposredno pre, tako da nije mogao da govori.”

Ilustracija 7: Karikatura Dragana Danilovića iz knjige“Sadame ništa ne brine”.

Miletić završava priču o knjizi sledećim:

“Mnogo godina kasnije, ja sam saznao da je ova knjiga završila kod Slobodana Miloševića i da je došla kod njega u ruke. Ona se manje više ne bavi njim, on se tu pominje kao Šef i pojavljuje se kao monolit iz onog filma Odiseja. Priče su o Senti, njegovom telohranitelju. Čak se u zadnjoj priči Senta pod imenom – Sentonator, kao Terminator, vraća u Sarajevo 21. maja ’92. godine, ne bi li ispravio neke stvari, kada je Šef uvideo šta će biti.

Jednoga dana na jednom sastanku u Beogradu, sa rukovodstvom SPS-a Kragujevca, ušao je Slobodan Milošević sa ovom knjigom i bacio je na sto ispred njih i rekao, uz prigodnu psovku naravno – Šta se ovo dešava u Kragujevcu?

Ja sam tu priču saznao čak desetak godina posle i kada su posle Petog oktobra počeli takozvani demokratski protesti u Zastavi da se smeni vlast, znate bili su oni krizni štabovi i moj prijatelj mi je na jednom snimku pokazao jednog čoveka i rekao – Jel’ vidiš ovog čoveka ovde, što vodi ovu gomilu?, ja mu rekoh – Vidim, šta je s njim?, a on odgovori – To je čovek koji je nosio za Beograd našu knjigu.”

Ilustracija 8: Karikatura Dragana Danilovića za priču “Poslednje Judino iskušenje” u knjizi “Sadame ništa ne brine”.

 

Za stolom u vagonskom delu “Balkana”, negde na početku, sede tri osobe, dva muškarca i žena i žustro razgovaraju.

“Šta se radi u Zastavi?” – upita bradati muškarac, crne kose vezane u rep.

“Pa, kasnila plata i zamenili onog iz sindikata. A da i direktor automobila otišao ponovo na službeni put u Italiju. Sa sekretaricom, naravno…” – odgovori mu drugi, koji je i pored vrućine nosio kaubojske čizme i ekscentrične dalijevske brkove.

“Dobro, sad ćemo to da okrenemo naopako kroz Hatala intervju!” – nadoveza se prvi.

“I da nastane – Smrklost!” – dodade vitka žena, egzotične lepote, poput meleskinje.

“Pa – ti si Kuma!” – nasmeja se šeretski bradonja.

“I ne zaboravi da Danilče nacrta onu dvojicu..” – doda brkajlija namignuvši kroz dim Niške Drine…

 

dr Vladimir Paunović

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2021. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Ilustracije: Naslovna (Dragan Danilović, “Rođendanska Smrklost”), 1 (Karikatura iz lista FAKK), 2 (Karikature iz nedeljnika “Svetlost”), 3,4,5 (Naslovna strana i karikature iz lista “Smrklost”), 6,7,8 (Karikature iz knjige “Sadame ništa ne brine”).

Video: POP Forum arhiva.

 

 

 

 

 

 

Izbornik