(Istorija popularne kulture Kragujevca 1991 – 2001. deo 11.)

Sedeli smo uveče u “Formi”, kod moje komšinice iz Tanaska Rajića, Maje frizerke, jedne sjajne osobe koja je prva po gradu počela da radi urbaniji stajling, koji je i sama znala da pokaže ošišana na +1 i ofarbana u oranž poput Eni Lenoks. Njen salon je bio ujedno i mesto druženja gradske ekipe, gde bismo neki put uveče sedeli i zezali se.

“Počinjem od sutra da vodim top listu na K9, menjam Jovu, nije nekoliko dana tu.” – pohvalih se ekipi.

“Jesss! Bravo Paune! Ima da bude “Haj, Stiv Blejm hir, this is MTV!” – vrisnu Maja, veselo i od srca, kao što je uvek radila.

“To je to.” – pomislih…

Studio Kanala 9, na brdu u potkrovlju. Gledam napakovane vehaesice koje mi je Jova ostavio da se ne cimam mnogo. Dobro je pratio muziku u trendu koju smo skidali sa MTV, a i odakle bi drugo, preko dobre satelitske tehnike. Bilo je to vreme piraterije… Ili što bi Tijanić rekao “Mi smo kao Robin Hud, ionako smo pod sankcijama, možemo da koristimo stranu muziku i filmove!”.

Onda u trenu odlučih, ma jok, sad ću da napravim listu od neke rokačine. Počeh brzinski da pravim takozvanu “pogaču” slažući tejpove i pišući na staroj pisaćoj mašini “košuljicu” koja je trebalo da posluži ekipi iz režije da me prati. Agli Kid Džo, Metalika, Gansi, Pistolsi…

“Ma, boli me uvo.” – razmišljah – “Ko nije za sebe, nije ni za druge!”

Daba je namestio kadar i izašao, Proka napravio “MTV potpis”, Žika namestio reglere na mikseti, a Neša pustio špicu emisije “Top Najn”, pa pravi MTV džingl sa Stiv Blejmom, simpatičnim buckom sa hard-kor bradicom, koji je jedinu sličnost sa mnom imao po svetloj kosi.

Krenuo sam u rokenrol. Najavljivao na mom tarzan – inglišu, skakao po studiju u rokerici i mlatarao dugom kosom kao hendbengersi na metal koncertu, najavljujući muziku. Fiksni telefon, na koji su gledaoci glasali kod sekretarice koju je menjala sestra Darka iz Sinova Albrehta je zvonio kao na šalteru štajge.

I dok se cela režija, koju sam gledao kroz studijsko staklo zadovoljno smeškala, u studio je utrčao kolega Velja Folkmen, mega – popularni voditelj turbo – folk top liste, inače dobar gradski lik kome su Božović i Bana prišili nadimak zbog gledanosti mada je zapravo zarad slave od densera preobratio u turbo – vedetu.

“Dobar si, samo mnogo trepćeš i gledaš u monitor kao i svi. Stavi ove moje cvike za sunce!” – reče i namaknu mi ih na oči, upotpunjujući mi luk.

Odavno se nisam tako dobro zabavljao, kao tada…

Foto 1: “Stiv Blejm” televizije Kanal 9 iz Kragujevca na samom početku rada, kao zakleti borac protiv turbo – folka i promoter roka.

Prva, prava gradska televizija (dopisnički programi i prilozi ipak nisu celodnevni gradski program), koja je bila i jedna od prvih privatnih u Srbiji i jedna od najgledanijih u centralnom delu zemlje, TV Kanal 9, osnovana je 1993. godine od strane Svetislava Obradovića Sonija i njegovog tadašnjeg partnera Ljubodraga Lekića, a u maju iste godine je iz adaptiranog studija u porodičnoj kući Lekićevih, preplavila grad i širu okolinu svojim signalom na devetom podeoku VHF (ili 55 – UHF), po čemu je i dobila ime.

Pored obaveznog informativnog programa koji se bavio lokalnim temama i šireg dijapazona emisija iz društvenih tema, iz sfere popularne kulture bile su producirane emisije koje su se upravo bavile promocijom rokenrola.

Moj tadašnji kolega Jovan Rikanović je vodio odličnu emisiju “Alt Ritam” posvećenu novoj alternativi, ja sam vodio emisiju “Muzika bez struje” sa rok muzikom uživo u anplagd varijanti i emisiju o hevi metalu “Metalmaniak”, a zajedno smo radili top listu i emisiju “Rock’n’roll music”.

Foto 2: Jovan Rikanović intervjuiše Milana Mladenovića na manifestaciji “Rokenrol Zauvek” koju su 1994. godine na beogradskom Sajmištu organizovali Cole Kovačević i Preža Milutinović iz “Scene”.

 “Bio sam na promociji Goblina, odlični su.” – reče mi Jova, dajući mi audio kasetu da preslušam.

“U pravu si, stvarno ga prže!” – rekoh dok mi je u slušalicama vokmena udarao pank nalik na Ramonse, ali nekako siroviji, žešći, nalik kriku pobune iz ovog nesrećnog balkanskog vilajeta, mnogo bližem meni nego njujorške obodne četvrti.

“Pitao me njihov izdavač Borić da im pravimo koncert, ako možemo.” – nastavi on.

“Jel znaš da mi je to stara želja, da organizujem nešto tako!” – odgovorih mu.

“Pa, više će da nas vole!” – nasmeja se Jova.

“Mnogo me briga da me vole muzičari, pa šta radimo nego ih promovišemo. Mislim da bi nama dvojici bilo bolje da nas vole neki privrednici…” – nastavih sprdajući se.

“Gde ćemo?” – upita me.

“Pa, najbolje u Domu. Tamo je Pine prepustio Slaji program, sa njom ćemo se dogovoriti sigurno. U SKC-u nema više Coleta, ne znam da li ćemo proći.” – odgovorih.

“Pitaću ja Sonija, daće nam uz reklamu koncerta i smeštaj i klopu za bend preko sponzora valjda.” – nastavi on.

“Od karata ćemo da pokrijemo Goblinima put i trošak, ali nam treba još neki naš bend da privuče ljude, njih još ne znaju, nikad ovde nisu svirali, a nemamo spotove. Zvaću Vuju i Tozu da pomognu…” – predložih.

Bašta Doma je bila krcata ljudima. Stara bašta sa drvenom binom i čuvenim drvetom koje je raslo kroz sredinu nastrešnice na njoj. Drvoseče novog veka su tek kasnije došle. Bilo je to vreme prirode…

Koncert je počeo sa Bongom, pa je Zvoncek raspalio masu, dok su Golub, Alen, Vlada i Meketa trčali za nama dvojicom koji smo se sekirali da li će biti dovoljno za više nego simbolični trošak od više nego simboličnih karata. Išli smo na malu cenu i puno ljudi, uz neizbežne lokalne padobrance. Čak su i drugi novinari plaćali karte koje su bile po ceni piva devedesetih, da bi pomogli Goblinima, a naši lokalci su svirali za “dž”, uz sponzorsko pivo.

Alen je na galeriju svog fiće sa kojim su došli iz Šapca napakovao Meketine bubnjeve i svoje pojačalo, ali ja sam morao da drpim bas pojačalo od mog burazera Ace koji je tada bio sa ćaletom u Italiji, naravno bez njegovog znanja, da bi Vlada mogao da uključi bas i Golub mikrofon.

“Prdi nam pojačalo!” – viknu Golub.

“Nema drugo. Teraj!” – viknuh i otrčah do Jove, koji je prodavao karte na ulazu kasnim posetiocima prepune bašte, zezajući se sa nekim Slajinim glumačkim rekvizitom u obliku plastičnog mača koji je zatakao za pojas.

“Dobro je, imamo da se pokrijemo!” – nasmeja se on.

U tom trenuku, kad su Goblini počeli da nižu pankeraj bez pauze, dok je puna bašta Doma krenula u šutku, čuh da ton ide gore – dole i otrčah do miksete pored bine. Reglere je držao neki Slajin klinac, koji je izgledao uplašeno, ali se nekako borio sa zvukom.

“Šta radiš tu?!” – viknuh da bi me čuo i dodah – “Ko si, bre ti?”

“Pa, Nikola, Slajin! Dali mi da ovo radim.” – pogleda me iznenađeno.

“Važi, samo namesti kao sad i šta ti kažu muzičari i drži dugmiće bez pipanja.” – rekoh mu i odoh u masu.

Bilo je sjajno, čista energija. Prvi koncert koji smo radili.

“Od sutra smo K9 Rock Section” – pomislih smešeći se kao da sam na jebenom Vudstoku, a ne devedeset četvrte sankcijsko – izolacione, u Domu…

 

Pored emisija, K9 Rock Section se bavila produkcijom koncerata, ali i spotova. Urađeni su spotovi Zvoncekovoj bilježnici (“Slanina Forever” i “Grandfaher Zaharija Trnavčevića Kolo”), ČBS (“Zašto su danas devojke ljute”), Propagandi 117 (“Ozna to zna”), ali i šabačkim Logopedima, milanovačkim Bjesovima i beogradskim Kristalima.

Kristali – “Osmi dan”: https://www.youtube.com/watch?v=RBtYqZD0AEE

Soni, poznati kragujevački majstor fotografije i uspešni preduzetnik se nekada prisećao vremena početnog entuzijazma, kada je bilo mnogo teže raditi nego u sadašnjim uslovima napredne tehnologije:

“Ko je uz vlast, njemu je dobro. Kada smo mi radili nije ni „Pink“ postojao, Velja Folkmen i ja smo ih obilazili kao radio stanicu u zgradi Komiteta u Beogradu. Čim nisi uz vlast, imaš problema.”

Mada dosta osporavan od lokalnih oponenata iz javne sfere, Obradović je ipak uspeo da napravi prvu gradsku televiziju i jednu od prvih, legalnih na nacionalnom nivou i da je dugi niz godina održi u vrhu gledanosti. U to vreme su ga osporavali zbog širenja turbo kulture, ali je njegov medij imao iza sebe i rok produkciju koja je bila jedna od retkih van Beograda i Novog Sada, kao i organizaciju najvećeg alternativnog festivala u zemlji ŠRAF-a, humanitarne akcije KG rock help, ali i ispunjavanje hronično prazne Hale do poslednjeg mesta putem festivala popularne muzike u njegovoj organizaciji. Obradovića su osporavali i zbog političke promocije putem gostovanja predstavnika prethodnog režima, zaboravljajući da mu kao privatniku niko nije plaćao za zakup, ali i da su privilegiju promocije putem javnih funkcija, kasnije, od 1997. kada uvodi i direktne političke emisije, obilato koristili i predstavnici tadašnje demokratske opozicije. Takođe, njegov medij je bio jedina šansa političke promocije i za na opštinskim medijima, zabranjene bivše koalicione partnere, koji su potom postali režim. Na Kanalu 9 u vreme Obradovićevog menadžmenta, cela jedna generacija novinara koji su potom radili po većini lokalnih elektronskih medija je dobila šansu da „ispeče zanat“, a neki od najvećih kritizera iz medija „bez slike“ su najzad sporadično i ugrabili šansu da pokažu građanstvu svoje umilne spoljašnosti, jer im je samo to još falilo u karijeri. I tadašnja opština pod vođstvom komunističkog režima je preko Obradovićevih leđa maltene formirala svoju televiziju, jer je uredničko – tehnički kadar upravo na Kanalu 9 bio obučavan, a kada su kasnije stali sami na noge, kao i pojedinci iz drugih privatnih medija, jednostavno su Soniju okrenuli leđa. Verovatno i tu, ali i u činjenici da pre svega državnih garancija za investicije nije bilo, a kamoli podrške, ležali su uzroci razočarenja prvog lokalnog medijskog mogula. Za utehu, možda su ga mnogi kritikovali, ali su njegove medije svi gledali i slušali.

Negde pred sam moj odlazak sa Kanala 9, televizija je radila prvo istraživanje gledanosti i to na “old school” način, preko anketiranja relevantnog uzorka koje su radili studenti PMF-a, a analizirali njihovi profesori.

Kao i obično, negde pre podne sam došao u tadašnje prostorije televizije na vrhu Gradskog doma da spremim emisije.

Na ulazu u redakciju sam sreo moju školsku drugaricu Miru, koja je vodila kompletnu organizaciju rada.

“Kad ćeš da častiš?” – upita me sa osmehom.

“Što?” – iznenadih se.

“Znaš li koja je najgledanija emisija?” – nastavi ona ne skidajući veliki osmeh.

“Verovatno Folkmenova lista, Zoranovi narodnjaci ili informativa.” – odgovorih.

“Rokenrol mjuzik! Ubedljivo!” – reče.

“Da parafraziram predsednika opštine Džadu. Umesto njegove – “Kad se izbori dobro organizuju, narod ne mora ni da izađe!”, kažem – “Kad odneguješ godinama publiku, onda ne treba ni da radiš istraživanja!” Ajmo u bife, častim.” – rekoh, nesvestan značaja onoga što sam upravo čuo.

dr Vladimir Paunović

 

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2022. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Lokalna podrška teksta: Foto “Soni” Kragujevac.

Foto: POP Forum arhiva.