Živka Ivkovića po rokenrol krugovima ex-YU teritorije, čaršijski „Žileta Francuza“ u rodnom Šapcu, zeta u Valjevu kome je posvetio ovu knjigu ili „čoveka koji piše rokenrol“ kako sam ga lično nazvao povodom prethodne knjige, izvlačeći od njegovog skromnog ličnog publiciteta podatak koliko je knjiga sa temom rokenrola objavio na ovim prostorima i analitički zaključujući da je srpski najproduktivniji rok pisac – možete prepoznati ili po delima ili iz struke.

U prvom slučaju, poput mene, kada mi je tražio moju prvu knjigu o ranoj rokenrol sceni Kragujevca, pa sam mu promovisao u Domu omladine njegovu šabačku rok istoriju i kada smo nakon toga postali prijatelji po misiji, tako da sam dobio priviligiju i da osim njegovog vrsnog publicističkog rok rada čitam i andergraund romane na tragu post-bitnika Zapada i uvek obaveznim rok pasažima, jako ličnim sa dobrim poznavanjem i jezika i pop-kulture. Ili u drugom slučaju na relevantnim rok događajima, koncertima i festivalima diljem zemlje, gde ni nalik stereotipnom penzioneru šabačke „Zorke“ juri po akcijama u „Lidlu“ ili kod prijateljskih seljaka po pijaci, već vitak, sede duže kose sa rok asesoarom, fanovskim majicama i farmerkama obilazi kompletne prostore većih festivala (Pojedini iz Nišvil tima kažu da čekaju njegov tekst pre rada na programskom izveštaju), razgovarajući od mladih grupa koje prvi put nastupaju (kao da su Stonsi) do stranaca i etabliranih, kupeći za dokumentaciju listu pesama, slikajući nastup svojim mobilnim i prvenstveno pažljivo slušajući muziku, kako se i pokazuje poštovanje prema nečemu što voliš i čemu si kvalitetno posvetio život…

Mada mi je ovo kolegijalna i prijateljska dužnost što podrazumeva tzv. „rok pristup“, u predgovoru ću ipak upotrebiti i malo naučnih podataka iz prostog razloga, jer moja teza je da su lokalne istorije, monografije i enciklopedije urbanih i popularnih kultura, gradskog života i scena, odavno prerasle nivo zavičajnog pisma i da spadaju u budući fundus arhiva na osnovu kojih će se stvarati najkompletnija istorijska slika jednog vremena. Naravno, uz nacionalne ili regionalne/pokrajinske, ali one često zbog obima mogu propustiti bitne stvaraoce van glavnog grada i svetla nacionalne javnosti.

Britanski istoričar i sociolog Pol Tompson u svojoj knjizi “Glas prošlosti” (2012, Beograd: Clio) govori kako većina postojećih istorijskih dokumenata zapravo odražava stavove vladajućih elita, odnosno “pobednika”, pa je stoga i logično da sud istorije opravdava njihovu mudrost. Upravo usmena istorija nam omogućava daleko objektivniju sliku, jer možemo saslušati i svedoke druge strane – poražene. Ona nudi realniju i objektivniju rekonstrukciju prošlosti i postavlja izazov postojećim istorijskim stavovima (Tompson 2012: 20 – 21). On takođe usmena svedočenja smatra i korektivom postojećih zapisa (Id. str: 131) što nam ukazuje na preporuku da istraživanje istorije metodom usmenih svedočenja, kada je moguće treba ukrštati i sa zvaničnim izvorima ukoliko su dostupni.

Tompson daje i preporuku za istraživanje usmene istorije, koja se ogleda u izboru sagovornika: “Kod mnogih projekata, kao kad je reč o nekom događaju ili maloj grupi ljudi, suština nije u reprezentativnosti već u tome ko najviše zna, pre svega u učesnicima i neposrednim svedocima.” (Id, str: 164). Poznati promoter ove metode, preporučuje i da je najbolje kombinovati intervjue sa arhivskim istraživanjima i pisanjem lokalne štampe i odabrati temu “šireg istorijskog značaja, a koja je u dovoljnoj meri konkretna i lokalno relevantna”. (Id, str: 221).

A što su drugo lokalne istorije rok scene  – nego razgovori sa učesnicima i svedocima i ako ima nešto u lokalnoj štampi? A arhivsko istraživanje će i biti jedna takva knjiga prvenstveno.

Sada bih se vratio na publicistički stil pisanja predgovora, jer ovo nije naučni rad u formi, nego primenjena istraživačka publicistika, koja će trajati još dugo posle autorovog odlaska kod Manitua“ kako on njemu svojstveno kaže, jer će budući istraživači, ljubitelji ili sami akteri i njihovi potomci tragati za ovakvim delima.

Kao prvo treba postaviti pitanje, zašto šabački (preciznije nacionalni rok pisac) piše o Valjevskoj rok sceni? O tome mi sam Živko slikovito priča:

Sa Vikipedije su (na moj zahtev) izbacili mesto rođenja Šabac, ostala je samo država u kojoj sam odrastao „fnrj“, ne želim nikakvu geografsku pripadnost, niti članstvo u tim zavičajnim udruženjima, pripadam isključivo preživelim hipijima, ma, znaš ti već mene. Usput, supruga je rođena i u odrasla u  Valjevu, drpio sam je na jednom žuru u Šapcu 1972′ i od tada smo zajedno. Tako da sam poluvaljevac haaa……Do sada sam zbog ove knjige namenski  odlazio ukupno 29 puta, a ići ću jos sigurno tri – četiri puta, iz razloga nekih ispravki i potrage za retkim fotkama kojih sam već prikupio oko 140…… to be continued…”

Foto 01: Živko Ivković na promociji svoje nove knjige o Valjevskoj rok sceni, rok klub „Tchardak“, 22.09.2023. izvor: www.glaspodrinja.rs

Zaboravio je samo da doda – o svom trošku, jer Živko osim svog istraživačkog rokenrol duha nema pokrovitelja, mecenu i za sve se sam izbori – od izdavača do promocije, neiscrpnom energijom i entuzijazmom koja se retko viđa. Kao kada pored publikovanja, redovno čita druge slične knjige ili posećuje neumorno koncerte i o svemu tome piše, sada moderno za portale, od „Exxperiment“ preko matičnog „Prozaonline“ do novog „POP Forum“. Ali za njega su jedino knjige bitne, jer kako kaže – portal može da padne i nestane nekim bagom, a knjiga ti je uvek u rukama. Ols School Rock Publicist…definitivno… (da napišem malo i ja u njegovom stilu, uz neizbežno – O, Yeahhh My Friend…).

Istraživačka preciznost, jak decentralizacioni osećaj, sistematičnost u radu, talenat da od muzičarskih narativa prirodno obojenih egom, ejdžizmom ili maglama dima, obližnjeg Povlena i vremena, hirurški precizno dođe do objektivne slike, sve su to odlike Ivkovićevog rada u opisu scena muzike koje voli. Pa i u ovom radu i gradu.

Lično sam znao za InVAziju, Amon Dim (izdavač Max Butcher mi je kum), čuo za Dolar, ali nakon čitanja ove nove Živkove knjige imam osećaj kao da sam odrastao slušajući tu scenu. Pa mi je na um pala blasfemična ideja da uz to ide i neka kompilacija na nekom nosaču, ali odmah to odbacih, jer ako hoćeš slično radi „rokumentarac“, ovo je knjiga. Kreativno napisana pre svega, tako da je tek posle danas aktuelna „veštačka inteligencija“ može konzumirati, pre ne jer ne postoji jednostavno, dok je ne uradi neko poput Ivkovića. A za njega, ne samo da važi ona narodna – „Nisi odande gde si rođen, nego odakle ti je žena!“, nego i „odakle ti je scena“. A njegova scena je cela Srbija, van velikih centara. Stoga mu, nakon ove knjige, s pravom dajem i epitet – „rok decentraliste“.

Sistematično, u svom stilu pravog rok hroničara, Ivković rok scenu tazbine predstavlja od svih pojava na ovim prostorima – tzv. „repetitorskih“ bendova, prvih VIS-ova, preko rodonačelnika autorske muzike, uglavnom „tvrde struje“, od hard roka do metala i panka, ne zaboravljajući ni art grupe, ali što je za ovakvu knjigu važno i originalni festival i rokumentarce. Tu su i tzv. „lokalni gurui“ koji celu stvar iz ljubavi pokrenu i podržavaju, bilo kao autori ili organizatori, mesta za svirku, atmosfera uz veliki broj originalnog foto materijala. I ispravke ranije dokumentacije, što je opet tipično za Ivkovićevu preciznost (Pišući o početku, odnosno VIS ABV 6, nastalom iz KUD Abrašević u Valjevu, gde je počeo i Miki Jevremović, pop-ikona SFRJ, Ivković navodi: „U knjizi Istorija Yu rock muzike autor navodi da je grupa formirana polovinom šezdesetih što ne stoji, te da se prvobitno zvala Robovi tehnike a navodi se i pogrešno ime ritam gitariste Živote Žike Simića gde je preimenovan u Raku Simića. Naravno što šta tu nije u saglasju sa pričom Damjana Dače Andrića te njegove ispravke i unosim.”).

Foto 02: Poleđina nove Živkove knjige.

Od 1962. do 2022. godine, šest decenija trajanja valjevskog rok zvuka je zabeleženo od Ivkovića, „Čoveka koji piše rokenrol“ u Srbiji. Koji mi je jednom rekao prijateljski svoju misiju, a što smatram dobrim završetkom predgovora njegove aktuelne (on kaže poslednje, ali mu ne verujem jer će pisati dok je živ) knjige:

„Vlado, nikada neću potpisati pristupnicu ni za kakvo književno udruženje, ne zanimaju me takva, iako sam imao poziva. Ostajem samo svoj, dosledan hipi pokretu i rocknrollu. Ne pripadam današnjici, izuzev fizički naravno. Moje je zadovoljstvo naći se sa ekipama iz Užica, Valjeva, Zaječara, Niša, sa tobom, Mikom, Zoranom Ilićem i brojnim…Ostajem takav do doomsdaya. All my life it’s only rocknroll.“

Dr Vladimir Paunović

Na Dan mladosti, 2023. u Kruševcu (još jedan zet poput Živka, valjda se zato i volimo)

Predgovor za novu, sedamnaestu po redu knjigu na temu rokenrola, Živka Ivkovića.