(Hronika rok muzike Kragujevca 1970 – 2010. deo 11.)

Već neku godinu radim tekstove o urbanom lokalnom nasleđu, koje sam nekada zvao “hronika urbane kulture”, a sada ih zovem “istorija pop – kulture” kada pišem šire ili samo “hronika rok muzike”, kada se fokusiram na prvi od pet teoretskih segmenata.

“Vrele šezdesete”, prvu knjigu koja je pokrivala period od posle drugog svetskog rata, odnosno od pedesetih godina prošlog veka do početka sedamdesetih, pisao sam u nekom životnom periodu koji bih nazvao, ne toliko kriznim, nego transformacionim. Posle bombardovanja, promene politike bez sistema i mnogo udaraca od istog, podjednako od pozicije i opozicije, desnih i liberalnih, koje sam naravno izdržao, čim i sada ovo pišem. Istorija se zaista ponavlja.

Tehnički, taj period je bio u istraživačkom smislu, oslonjen samo na izjave aktera i svedoka kao primarni vid i delimično, retke medijske natpise, kao sekundarni, iz prostog razloga jer se još nisam rodio ili sam bio u ranom dečačkom dobu, kada su me od kulture interesovali samo crtani filmovi u 19:15 i “Tarzan” i “kaubojci” nedeljom, eventualno sličice “Životinjskog carstva”.

Sada je drugačije. Za važan kreativni period, kraj osamdesetih i pogotovo devedesetih pa na dalje sam bio i svedok i delom akter.

Preko mejla i socijalnih mreža, naravno, kontaktiram nekadašnjeg mladog kolegu sa radija, jednog od “pionira” hip – hop scene, Verbala, koji je kao i svaki pametan mlađi srpski umetnik daleko odavde. On konkretno u Namu, oženjen prelepom devojkom odatle. Pitam ga, jer su bili mlađi, a i nisam toliko pratio tu scenu, rep-muzike, oko imena, bitnih ljudi i bendova. Da nekoga ne propustim.

Verbal mi piše:

• “Podatak koji bi trebalo proveriti je u vezi benda Johanbeen iz Erdoglije, oni su bili aktuelni od ranih 90 – ih i objavili su nekoliko albuma, možda čak četiri ili pet, ali na zadnjem albumu, koji se zove “Skidanje” iz 96. imali su jednu ili više stvari, dosta bliske RAP-u poput „Heroin Killed Kragujevac“ … mada, niko nikada u našem društvu, nije stavljao taj bend pod klasičan RAP bend, već su više, koliko sam kasnije uspeo da saznam radili neki pank i eksperimentalni hardcore… ali je jedan od članova Krcko, bio “malo više” Hip-Hop fan, pa je to imalo uticaja na pojedine pesme…”

Mislim se, ne bez ponosa:

• “Naravno da nisu. To je Johanbeen zvuk. “I was there, Gandalf!”…(što bi rekao Elrond)…”

Nastavljamo drugi deo (prvi deo: https://popforum.rs/johanbeen-a-sada-nesto-sasvim-drugacije-i/) sage o Johanbeenu, naratora Krcka i Frica:

“Na anti – ratnoj kompilaciji, u organizaciji austrijskog “Muzak’Zine-a”, pod nazivom „War is Daily Life Reality„, koja izlazi početkom 95. pojaviće se dve Johanbeenove pesme – “Why Monotony is Uniform?” i traka sa prethodnog “Day OK”. Pored Johanbeena, na kompilaciji su i Dead Ideas, Mortuus, Hoću? Neću!, Kakofonia i Apatridi.

Ubrzo Kiti dolazi poziv od Toze Rabase da za novi album Zvoncekove Bilježnice odlupa ritam mašinu. Kada Zvoncek bude imao promociju svog novog albuma „Mrzim svoju mesnu zajednicu“ u beogradskom KST-u, za goste biće pozvan Johanbeen. To je bio poziv koji se ne odbija. Toza Rabassa uživo je jedno unikatno iskustvo, nastupati sa njim plus u KST-u zvučalo je više nego zanimljivo.

Međutim, jeba je bila u tome što su tu bili samo Kita i Krcko. Kad bude čuo o kakvoj svirci je reč, Fric će iz vojske poručiti da će doći za koncert makar pobegao. Smotra je bila zakazana za podne. na dan koncerta u HQ-u i ko je uspeo da stigne ušao je u protokol za koncert.          To su uspeli, opet samo Kita i Krcko. Iako bi najverovatnije i u toj postavi sve bilo u redu sa svirkom, Krcko dolazi na ideju, da se pozove jedina osoba koja bi bila idealno rešenje za nastalu situaciju, koje može sve da navežba i da te večeri nastupi sa bendom, ali da bi se to ostvarilo, morao je Kita to da odradi.

Za pola sata, kod njih doći će Saša Popović Popa, studijski muzičar, gitarista i basista, ex Pontonski Most, ex Bledi Ruž, ex Osvajači, koji je tada živeo u Beogradu. Ne samo da će uspeti sve da navežba na vreme, već će sve bas deonice te večeri odsvirati 10 puta bolje nego što bi to originalni basista ikada mogao. Generalni utisak je da je zvuk te večeri bio diskutabilan, bend je na stejdžu sebe jako loše čuo, ali zato najveći talenti nisu slučajno najveći i Krcko će uspeti da nađe jednu tačku u prostoru, u kojoj su rezultirali svi krici i sva mikrofonija, u kojoj se čulo sve perfektno, pa će nepomičan odraditi ostatak koncerta.

Bend je izveo 13 pesama, klub je bio pun, fanovi Zvonceka, nekako su preživeli nastup gostiju. Ispostaviće se, Fric je uspeo da pobegne iz kasarne i krenuo je na svirku, ali je vojna policija ipak uspela da ga sustigne, dok se ukrcavao na trajekt za Brindizi.

Foto 01: Album Zvoncekove Bilježnice “Mrzim svoju mesnu zajednicu” – (sa leva na desno) – Fumarone, Toza, Kita, Vuja.

U to vreme, u “Filmskom gradu” događa se mega – techno event „Enlightment„, “Brži Bendovi Srbije” stižu u beogradski SKC. Druge večeri, na nastupu KBO!-a, Krcko i Kita bivaju praktično išutirani iz objekta već na prvoj pesmi, jer su navodno oni bili krenuli da divljaju.

Razne žurkice i poznanstva po BG-u. Izašli su prvi Tricky, prvi Snoop Dogg, treći Cypress Hill, slušao se Senser, Josh Wink, Moby. Doći će i do koncerta, koji se nije smeo propustiti, u “Pionir” je dolazio Prodigy, na svirku se išlo skupa, pokočeni do izvan mozga i nazad.

Iako će HQ benda od preseljenja u BG, do kraja tamo i ostati, Johanbeen će u suštini uvek biti kragujevački bend. Tih dana, u Kragujevcu, mogli su se uživo videti Alan Ford, KBO!, Trula Koalicija, Dead Joker, Mortuary, Cyanide, Drama, Demokratizacija Palice, Bombaški Proces, Propaganda 117, Thimble, Bong, Sejmeni, Grindcyper…” – govore oni i o tadašnjoj sceni.

Dalju sudbinu benda, Krcko i Fric predstavljaju sledećom pričom:

“Program za pravljenje muzike Fast Tracker 2 bio je aktuelan i Kita će u njemu početi da pravi prve matre za nove stvari, što će na sledećem albumu, u potpunosti zameniti ritam mašinu. Fric je opet tu i bend. ponovo u najjačoj postavi. kreće da radi na pesmama za sledeći album. Dvadesetak matrica je probano, bend bi se skupio kod Kite u goste, birali bi matre na kojima će raditi i dovršavali ih samostalno. Prve trake polako počinju da dobijaju obrise, tekstovi su ovaj put uglavnom na srpskom. Novi materijal prvi put proban je uživo, u februaru 1996. u kragujevačkom klubu „Pub“, koji je bio specifičan po tome, što je u tom trenutku bio drugi najmanji lokal na svetu, tako da je i svirka morala biti krajnje specifična, što je i bila.

U klubu, koji je unapred bio rasprodat, a i za prepunu baštu, ovoga puta bez Kite, koji je imao neodložni kolokvijum na FON-u, uz nove i stare matre, nastupiće samo Krcko i Fric. Tri remiksa za ovo svirku uradiće Nikola Stijelja iz Boogie 90. Utisci o novim trakama bili su neodređeni, ali zbunjujuće pozitivni, što je bend razumeo kao vrstu odobravanja.

Mesec dana kasnije, Johanbeen će ponovo imati to zadovoljstvo da kao gosti Alan Fordu nastupaju u “Zidu”. Za ovu priliku, sa Kitom i Krckom na vokalima, da se pridruži Fricovom drljanju na basu, zbog čistoće svog stila, pozvan biće gitarista Nebojša Krstić Krle. Ispostaviće se, biće to jedna nezaboravna svirka, jedinstvena po tome. što ovoga puta ništa nije bilo prepušteno slučaju, nije bilo improvizacije, dva sata pre svirke, bend već nije znao gde je. To su ti retki trenuci i Johanbeen te večeri nije izneverio, šta više biće to jedan od energičnijih nastupa. Na zadnjoj pesmi te večeri, Johanbeen će kao nenajavljenog gosta imati Petka (Fast Dead Boy, Gavrilov Princip), koji će tom prilikom, debelo izdominirati i ostaviti neobično snažan utisak, naročito na one, koji pre toga nisu imali prilike uživo taj fazon da vide.

Foto 02: Jedan od koncerata Johanbeena.

 Ta godina 96 – ta, za bend biće nezaboravna, stvari nikad nisu bile bolje, atmosfera u bendu nikad bolja, akcenat je na beatu i vokalima, bas i gitare imaju manju ulogu. Da bi videli kako novi materijal zvuči u poznatom studiju, Fric i Krcko u “Češnjaku” snimaju dve trake. Prateće vokale na tim snimcima, otpevaće za tu priliku dve buduće pijanistkinje, a ponovo će se putevi Johanbeena i Dead Jokera ukrstiti, jer će gitare odsvirati Marko Šujica.

Osećajući ushićenje što izgleda da trake i nisu ispale tako loše, bend odlučuje da ponovo snima u “Češnjaku”. Po mnogima svoj najznačajniji album, ispostaviće se poslednji, Johanbeen kreće kod Vuje da snima krajem te godine. Budžet za snimanje konačno je takav, da se u studiju može ostati koliko god bude potrebno, ali kako je ekspeditivnost i vremenom postala način rada, ispostaviće se da je za 14 novih pesama i masu skitova – 5 dana bilo sasvim dovoljno.

Kao pomoć u produkciji beatova koji će se snimati, Kita dovodi kolegu sa faksa, Baneta iz Valjeva, kako bi se on skoncentrisao na vokale. Beatovi su bili na potezu od trip – hopa i hip – hopa do electronike i industriala. Kita će gitare odsvirati na samo dve pesme, sve ostale gitare ponovo će biti Šujicine. Fric će svoj bas značajno unaprediti, iako se već uviđalo da su gitare, a bas naročito praktično svuda suvišni i da je komotno moglo i bez toga. Ali, kad je već bilo odsvirano, bilo bi isuviše naivno sada to ne upotrebiti.

Vokale će snimati sva trojica, biće puno pratećih i ad – libova, ponovo će se napraviti žešći tematski zaokret, lirika će biti nikad eksplicitnija, u principu o običnoj svakodnevnici, ali sada prožetoj jednim novim sastojkom, jednom novom supstancom, što se nekako nametalo kao tema za tekstove, pa će album imati simpatičan naziv „Skidanje“.

Foto 03: Album “Skidanje” iz 1996. godine.

Mnogi će za bend čuti, upravo zbog nekih tekstova sa ovog albuma. Postoji i teza, koja je u poslednje vreme dobila na sertifikovanosti, da je jedna isto tako neponovljiva legenda, Moskri Prti Bee Gee morao doći u posed ovog albuma i da je upravo u eksplicitnosti tekstova, pronašao nešto dok je pripremao kreiranje svog unikatnog mc-inga.

Od ukupno 13 pesama na kraju, luđe biće “Naked”, “Slučaj Delinkventa”, “Wrong Apprisal”, “Over-drip (Da li ste videli Marka Baburu?)”, sa kojom je zaokružena trilogija o legendarnom junaku. Na traci “Jebo te ja”, prateće vokale pevali su Gošini (Electro Vampires) i Šone, a u “Dead Niggers Storage” brutalnu vokalnu deonicu iskasapiće Max Butcher. Na prenadrkanim skitovima, koji se pojavljuju tokom celog albuma, moguće je čuti glasove i trabunjanja nekih ljudi koji su se zatekli kod Vuje, kada su završavani vokali, među kojima se po najduhovitijim opaskama, izdvojila jedna od autentičnijih kragujevačkih faca toga vremena, Bruce Dickinson.

Posle kratkog izleta u ITV MM, bend odlučuje da se vrati matičnom labelu i album ovoga puta na kaseti i disku izlazi za “Siphilis Tapes”. Recenzija albuma i to povoljna, na nekoliko strana. pojaviće se u fanzinu “Rade Dvopek” iz Valjeva, a slušaće se i na Drugoj Radio Boji u emisiji Saše Ilić Meksika. Što se tiče živih nastupa, bend će koncertnu promociju albuma imati u februaru 1997. u sali bioskopa “Pionir”.

Koncert više bendova, povodom “Dana zaljubljenih” u organizaciji izvesnog Vučka, bio je najavljivan kao spektakl. Čak je postojala prva tura plakata na kojima su bila imena Discipline Kičme i Ramba Amadeusa, koji su istog dana povučeni, a oni već izlepljeni do sledećeg jutra bili su prelepljeni. Na kraju će, za nastup definitivno biti potvrđeni Pussycat, E.H.E. i Johanbeen. Kad je došlo vreme da svirka počne, od najavljenih bendova samo je Johanbeen bio tu.

Kako na sceni nije bilo ničega što bi svojim izgledom podsećalo na bubnjeve, jedini bend koji bi u tim okolnostima mogao opušteno da krene sa nastupom bio je Johanbeeen i bend će te večeri imati jedan od svojih čudnijih. a moguće je i boljih koncerata. Za ovu priliku bez gostiju na sceni, još samo večeras u svojoj all stars postavi, pred malobrojnom publikom, zavaljenom u svojim mekim sedištima, izaći će trojka na koju se misli kad se kaže Johanbeen i isporučiti nešto između abstraktnog teatra apsurda, performansa i mjuzikla. Taman koliko. da se stekne utisak da je sve pod kontrolom, da koncert konačno kreće i da karte ipak treba uzeti. Furiozni set bio je sastavljen sve od samih bengera, sa očekivanim naglaskom na novi materijal.

Za ovaj koncert, značajno je da je Zdenko Martić izdržao da sa pažnjom odgleda ceo nastup, što mu se nije dogodilo zadnjih 20 godina, izjavivši “da su Johanbeen definitivno najveći ludaci”, što je bilo veliko priznanje za bend, koji je čitav Zdenkov opus visoko cenio.” – pripovedaju oni o čuvenom nastupu u bioskopu “Pionir”.

Foto 04: “Pionir”, 1997. Johanbeen na sceni, Zdenko (levo) i Vučko (desno) van.

Fric i Krcko završavaju sagu o kraju benda:

“Malo je onih koji su se 90 – ih nagledali inostranstva. Bendu se činilo da se napravilo sve što se htelo, svi zadati ciljevi bili su ispunjeni, opus koji je za nepunih 7 godina napravljen, istini za volju, nije bio lak za slušanje, pa je zaista jedno pravo malo čudo, da se nije došlo do neke brojnije i posvećenije publike.

Ima ona drevna tajvanska – ako ne želiš menjati sebe, onda bar promeni publiku. Johanbeen donosi avanturističku odluku da skupa ide u Amsterdam, Fric je tamo imao brata. Traže se aranžmani, pripremaju se sumnjive potvrde o stalnom radnom odnosu, ide se po vize do kojih se još uvek nije lako dolazilo i ironija života će urediti da vizu jedino dobije Toki, ostali su odbijeni. Ipak, nema odustajanja sada kada se krenulo, Kita će ići solo, a verni saborci će se nekako pridružiti.

Ako će neko nešto napraviti, onda je to on. Takav čovek vam treba kad negde idete. Tog krucijalnog 14. aprila 1997. rano ujutru Kita će biti na Beogradskom aerodromu, spreman za let za Amsterdam. Tada je na izlasku iz zemlje, limit bio soma maraka. Kitu će carinici izdvojiti, detaljno pretresti i pronaći mu uštekan keš, mnogo više od dozvoljenog, koji je razume se zaboravio da prijavi. Taj novac mu je konfiskovan i biva mu ponuđeno da sa dozvoljenih soma nastavi put, što on odbija i umesto u prvom coffee shopu na koji bi naleteo, opet će se naći tamo odakle je pokušavao da ode.

Bio je to ozbiljan udarac, dve trećine tog novca, tek nakon više godina biće vraćeno, kad je iskreno govoreći već bilo kasno. U nekom stanju dezorijentisanosti, kao neko zatišje pred buru, curiće polako ta 97-a, da bi krajem oktobra došlo do najtragičnijeg događaja ove priče. Čovek, sa kojim je priča počela, istu će i završiti, u rano jutro, nesretnim padom sa terase svog beogradskog stana, koji se nalazio na IV spratu u Beogradskoj 57.

Tužna vest, brzo je stigla do Kragujevca i na radiju “Druga Boja” će voditelj Vladimir Burković Frizbi, nakon što u programu bude objavio šta se sa Kitom dogodilo, pustiti pesmu od Haustora „Bi mogo do mogu“. Kita je sahranjen na Varoškom groblju u Kragujevcu, na sahrani će mu Fric i Krcko otpevati njegovu pesmu „Deadicated“ – govore oni o tužnom kraju Kite.

Foto 05: Johanbeen basic trio: (sa leva na desno) – Fric, Kita, Krcko.

Oni nastavljaju o post – događajima:

“Bio je to kraj Johanbeena. Bez Kite, taj bend nikada nije mogao biti onaj Johanbeen, pa će Krcko i Fric, iako nastavljaju da se bave muzikom, to činiti pod drugim imenima i pseudonimima. Kao Chillageri 1999. krenuće da rade stvari sa jednim vanserijskim bubnjarom – Andrijom Matić (ex Bombaški Proces). Bilo je materijala za novi album, snimiće se nešto od toga u novom studiju kod Kariša (Alan Ford), kojom prilikom će Miško Saramandić na fruli odsvirati nezaboravan solo, ali usled novih okolnosti, koje su se zadesile krajem milenijuma, Fric i Andrija nekim svojim putem odlaze iz Kragujevca, na duže vreme ili možda zauvek, dok će Krcko ostati u Erdogliji, da sa Zoćom Pankerom prebaci Johanbeen u digitalni format…”.

(Priču ispričali Krcko i Fric).

dr Vladimir Paunović

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2024. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: (arhiva Johanbeen: Krcko i Fric/Naslovna: klub “Zid”, leto 1996.).