…Naravno da uvek možemo reći da se izražavamo u skladu sa svojim situacionim shvatanjima, namerama, partikularnom praksom, međutim, mi hteli-ne-hteli uglavnom delujemo i pojavljujemo se unutar dominantne paradigme evropskih integracija, demokratizacije, (pažljivo selektovane) agende ljudskih prava, zadataka civilnog društva itd. Pa samim tim nije svejedno u kojoj hegemonoj diskurzivnoj poziciji se nalazimo i pre nego što bilo šta izjavimo ili učinimo…

Evo preporuke za par saborskih govora koleginice Katarine Peović, kandidatkinje Radničke fronte za gradonačelnicu Rijeke, zanimljivo je da ona dolazi iz oblasti kulture (kulturalnih studija) i sasvim sigurno su joj poznati i odnosi međuzavisnosti kulturne, političke, ideološke i ekonomske hegemonije i kontrahegemonije; biće zato zanimljivo i važno videti kako je RF rastumačila i primenila to znanje u okvirima buržoaskog parlamentarizma periferije.

Možda i neki skroman početak „podizanja svesti“ o nesvesti na kraju nekako spasi stvar ili makar prekine participaciju u ignorisanju ili prikrivanju suštinskih ekonomskih i političkih činjenica našeg a i većine drugih tranzicionih a perifernih ekonomija i društava? Što će reći da nekako kompenzuje činjenicu da se za 30 godina tranzicije verovatno niko na političkoj ili kulturnoj ili NVO sceni nije ozbiljno bavio tematikom „razvoja nerazvijenosti“… pri tom nebavljenju međutim, nepromišljeno ili neoprezno ali na neki način i beskrupulozno se barata baš terminima „slobode izražavanja“, “kritičkog mišljenja” „nezavisnosti“, „inovativnosti“, „razvoja“ a niko da se usudi da se objektivno ili makar subjektivno a neuvijeno izrazi u pogledu samih značenja ovih pojmova i tema u datim odlučujućim društvenim okvirima i uslovima (a pri tom se pretenduje i na povećanu društvenu svesnost – tzv. raised awareness – i pride – angažovanost!)… posebno zagonetno – niko da objasni kako se to biva „nezavistan“ ili „slobodan“ ili „samoodrživ“ u uslovima ekonomije i politike a samim tim i društva koje je suštinski zavisno i potčinjeno i neodrživo bez pristajanja na uslove koje diktiraju centralne kapitalističke i imperijalističke politike i ekonomije? Dakle, ili se intencionalno fantazira ili naivno laže iz neznanja ili je možda ta promovisana nezavisnost u stvari striktno subjektivna, lična ili klasna nezavisnost od najbitnijih društvenih tokova, kao neki porodično ili profesionalno nasleđeni ili projektima kljukani azil (periferne) kreativne klase? Niko naravno nije birao gde će se roditi niti je svako u egzistencijalnoj prilici da izbegne mrežu donatorske indoktrinacije, „groominga“ i korupcije, ali gde to na kraju krajeva vodi? Mogli bi da osnujemo čitajucu grupu “Brežuljak Voteršip” jer i tamo, u bajkama za odrasle, a taj žanr nam možda baš i leži, već je objašnjena moguća funkcija tj. zloupotreba umetnosti u uspavljivanju egzistencijalnih čula i uvida zajednice (doduše unutar zečjeg sveta ako je za utehu). Na kraju, bilo neosvešćena, bilo naivno izfantazirana, bilo prinudna, na kraju i bilo kakva kulturna aktivnost pod patronatom interesa, nužnih strategija i ciljeva centralno dominirajućih i sveformatirajućih ekonomija se neminovno svodi na — zamišljanje ili crtanje nepostojećih ili nedostajućih merdevina koje se pominju u sledećem obraćanju poslanice Peović praznom Saboru…

“Izmaknute merdevine” https://www.facebook.com/RadnickaFronta/posts/4057089037658898

„Okvir slobodne tržišne utakmice, koji nominalno uvodi jednaka tržišna pravila za sve, odgovara prije svega onim ekonomijama i onim kapitalima koji su već u dominantnoj tržišnoj poziciji s obzirom na tehnološku superiornost i visoku produktivnost. Takav okvir ne odgovara manjim i manje produktivnim zemljama i ekonomijama i njihovim tvrtkama jer u tržišnoj utakmici pod jednakim pravilima ne mogu konkurirati onima koji su već tehnološki superiorni, odnosno produktivniji. Posljedica je, što znamo svi, podređenost, produbljivanje ili zadržavanje ekonomskog zaostatka, gašenje proizvodnje i gašenje industrija, sve nepovoljnija ekonomska struktura i pozicija u globalnoj podjeli rada. Najrazvijenije kapitalističke ekonomije počjele su forsirati pravila „slobodne tržišne utakmice“ putem međunarodnih institucija kao što su WTO, Svjetska banka, MMF, putem raznih trgovinskih bilateralnih sporazuma, ali tek kada su njihove korporacije postale dominantne u globalnim razmjerima, dok su prije toga itekako koristile politike državnog intervencionizma kao što su nacionalizacija strateških industrija, industrijske politike, „picking winners“ strategije, konkurentske devalvacije valuta, indikativno ekonomsko planiranje, a koristile su i politike državnog protekcionizma kao što su uvozni porezi i tarife, netarifne prepreke konkurentnijem uvozu i slično. Takve strategije najrazvijenije zemlje u fazi uspona koristile su kako bi spriječile da ih tehnološki i troškovno superiornija strana konkurencija ugrozi, izgura ili sebi podredi, pogotovo na njihovim domaćim tržištima i dok se dovoljno ne razviju da bi mogli biti ravnopravni na domaćim i globalnim tržištima. Na politikama “slobodnog tržišta“ europske zemlje posebno insistiraju prema manje razvijenim ekonomijama, poput Hrvatske, kako bi nesmetano ušle i dominirale na njihovim tržištima, kako bi ih oblikovale na način koji njima odgovara, kako bi crpile resurse i jeftinu obrazovanu radnu snagu. Takva se strategija naziva „Kicking away the ladder“, znači „odbacivanje ljestvi“ – pojednostavljeno bogate zemlje odbacuju ljestve kojima su se sami uspinjali do vrha i tako sprječavaju zemlje u razvoju da koriste politike i strategije koje su sami koristili u tom usponu.“ (deo govora Katarine Peović).

Još da pomenemo da teorija o izmaknutim merdevinama potiče od jednog juznokorejskog profesora (Ha – Joon Chang sa Kembrdidža) dakle ne od nekog dezorijentisanog i frustriranog ex-„soc-samoupravnog“ eksperta razočaranog u tranzicione ishode za koje onda optužuje socijalističku privrednu prošlost i tada stečene “loše navike”, već od čoveka čija empirija i ekspertiza dolaze iz ekonomije i društva koji su striktno sledili apsolutno sva uputstva i naređenja razvijenih i moćnih… jasno je da u takvim globalno proširenim uslovima sve zvučne fraze o integracijama, participacijama, demokratijama, vladavinama (buržoaskog) prava u subordiniranim ekonomijama i društvima, u stvari predstavljaju orvelijanski govor, a nekakve pozitivne promene i ciljevi se mogu uopšte zamišljati tek nekom mešavinom new age mistike, preduzetničko-sitničarske kolporterske logoreje i – autosugesije… što je najgore, retko ko to orvelijanstvo svesno zameće a značenje reči i misli namerno izvrće ili zlupotrebljava, može se čak sa tugom pretpostaviti da mnogi glavni generatori, propagatori i reproduktivci u stvari iskreno veruju u takvu frazeologiju…

Pervertiranje jezika i metod autosugestije  https://www.facebook.com/watch/?v=415090259552931

Potpuno je naravno legitimno stati na stanovište da se stvari visoke politike ne razumeju ili da se na njih ne može uticati… ali koristiti pri tom kompulsivno i nekritički pomenutu projektnu i PR frazeologiju (tipa „demokratizacija“, „jačanje civilnog sektora“, „poslovne kulture“, „vladavine prava“, „evropeizacije“), dovodi do smešne situacije da se naivno deklamuje iz polja gde se igra igra koja se ne razume ili „ne razume“ i da se večno ostaje u poziciji koju Paul Stubbs dijagnostikuje kao euroinfantilizam ex-yu civilnog i akademskog sektora, Buden tutorizacijom Istočne Evrope, a Andre Gunder Frank jednostavno politikom RAZVOJA NERAZVIJENOSTI… u kojoj poziciji vam stalno treba neka specijalna nega, pažnja, prihrana, dresura… uz stalni rezignirani zaključak, eto, hteli smo da vas uključimo ali šta da se radi kad ne znate da igrate a ni da koriste merdevine (samim tim – šta će vam?).

Nebojša Milikić, Kulturni centar REX, Beograd

(Deo trejlera za čitajuću grupu “Nije to taj kamen Sizife”) https://www.facebook.com/events/1082345772263729

Foto: Alexandra (https://pixabay.com/photos/stickies-post-it-list-business-2852375/)