Bez obzira na nesistemsku, ali zvaničnu promenu režima dvehiljadite, a samim tim i olako očekivani početak demokratizacije ovih prostora, dve su teme uvek bile najteže (bolje reći – najnebezbednije) za javno zagovaranje iste, kako od strane civilnog sektora, tako i nezavisnih medija, a to su – proces “istina – odgovornost – pomirenje” (ili kolovijalno “suočavanje sa prošlošću”, gde se misli na ratne sukobe devedesetih godina na području bivše Jugoslavije) i prava LGBT zajednice.

Kako se upravo inkluzija, odnosno ljudska prava i diskriminacija LGBT (akronim od engleskih reči – “lesbian, gay, bisexual, transgender”, koje se odnose na rodno seksualnu definisanost, a nove odrednice dodaju i “queer”, kao i “nebinarne” osobe koje se identifikuju kroz oba pola, između ili van njih, pa je pravilno reći LGBTQI+, mada će se u tekstu koristiti prva navedena definicija kao opšte prepoznata) zajednice odnose na fokus ugroženih društvenih grupa u ovom serijalu tekstova, a uz to i kako je septembar mesec “Prajda” (manifestacije “Parada ponosa” iste zajednice u Beogradu), u ovom tekstu ćemo predstaviti do sada vidljive aktivnosti u pomenutom kontekstu, koje su se dešavale u Kragujevcu. I to, kako i sam naslov kaže – “ispod radara”, odnosno ograničeno (bezbednosno) promovisane, zbog stalne i postojane opasnosti od ne samo verbalnih, nego prevashodno fizičkih napada na organizatore, učesnike i posetioce događaja sa ovom tematikom. Jer, bez obzira na aktuelni, ko zna po redu koji spinovani “obračun” vlasti sa civilnim sektorom i aktivistima, u ovom slučaju ekološkim, u agendi koja traje od devedesetih jer je reč o istoj političkoj grupaciji donosioca odluka, ako bi se vantrendovski iskočilo sa pomenutom tematikom, bezbednost je u ovakvom sistemu u kome živimo upitna.

O tome govori i prvi evidentirani pokušaj promocije ove tematike, koji nas vodi u daleku 2009. godinu. Po sećanju organizatora, Nenada Glišića, urednika programa SKC Kragujevac, na poziv poznatog LGBT aktiviste Borisa Milićevića trebalo je organizovati tribinu, koja je prekinuta od strane NN lica koja su kamenicama razbijala staklena vrata i prozore gradske kulturne institucije:

“Bila su dva događaja. Jedan je bio u SKC-u, drugi u gradu. Ovaj u SKC-u je bio prekinut navijačkom intervencijom. Bili su Boris i Dorijan i još par njih i sve su dokumentovali, ima slika.

Drugi događaj je trebao da bude 2010. godine, javni u pešačkoj zoni, bio je Lazar Pavlović. To je u startu sprečeno od strane lokalnih struktura. Združenom akcijom navijača i policije. Ja sam lično blagovremeno, sedam dana pre prijavio skup, ali su oni našli osnov da nije u redu prijava.” – govori Glišić.

Foto 01: Kamenicama razbijena ulazna vrata SKC Kragujevac tokom tribine o LGBT pravima 2009. godine.

Međutim, godinu dana pre prekinutog događaja, koji je namenski promovisan kao tribina o LGBT pravima, ipak je održana javna debata u Kragujevcu, u kojoj su indirektno predstavljena i zakonska i “ljudskopravaška” i sistemska prava ove ugrožene zajednice, kao i inicijativa koja je pokrenuta na nacionalnom nivou radi njene zaštite. Reč je o pratećem događaju trećeg po redu KRAF-a od 23. oktobra, 2008. godine, u Knjaževsko-srpskom teatru. Naime, prvi filmski festival grada – Kragujevački festival antiratnog, angažovanog i akademskog filma je od početka predstavljao filmovima i razgovorom teme koje su bile intrigantne po širi diskurs javnosti. Te večeri je premijerno prikazan dokumentarni film Želimira Žilnika “Kenedi se ženi” od prethodne godine, kao nastavak sage poznatog reditelja o pokušajima simpatičnog Roma Kenedija iz Vojvodine, rođenog u Nemačkoj, da se vrati “kući”, odnosno u EU, jer je odatle bio deportovan kao izbeglo lice od kriznih sukoba devedesetih, bez validne dokumentacije. Kenedi je u ovom filmu smislio plan da namenski, nađe partnera na EXIT-u, u ovom slučaju Nemca koji je pratio elektronsku muziku po kontinentalnim festivalima, kako bi ga “oženio” i dobio “papire” za boravak. Osim nedvosmislene muške intime koju je stari “crnotalasovac” u svom igrano-dokumentarističkom-provokativnom umetničkom žanru prikazao, u filmu postoji i scena homoseksualnog odnosa koju je, po njegovim rečima slučajno snimio ispred Petrovaradinske tvrđave, dok je pokušavao u praskozorje da snimi ranojutarnju atmosferu završetka festivala.

Kao uvod u ovaj kontraverzni film, KRAF je publici najavio i razgovor na temu “Stereotipi i diskriminacija”, na kome su učestvovali Dragan Popović, pravnik Inicijative mladih za ljudska prava koja je pokrenula predlog za donošenje Zakona protiv diskriminacije i Boris Milićević kao LGBT aktivista, koji je govorio o problemima ove ugrožene grupacije. Tribina je protekla bez ikakvih incidenata i filmska publika je propratila razgovor do kraja. Ovde treba napomenuti da je osim mlađe, urbane publike koja prati KRAF, bilo i starijih posetilaca, čak i iz vojnog korpusa (koji su pratili festival radi antiratne tematike), koji su ispratili događaj, najavljen u promotivnim materijalima i javno, bez ikakvih problema.

Foto 02: Boris Milićević na tribini trećeg KRAF-a, 2008. godine u teatru.

Sledeći identifikovani događaj je takođe bio vezan za KRAF tribine i održan je 2013. u SKC Kragujevac, ovoga puta bez problema. Sam festival je imao odrednicu “manjinski”, jer se fokusirao na angažoanu tematiku i ugrožene društvene grupe, od mladih, žena, OSI, do etničkih manjina i LGBT populacije. Tako je na samom otvaranju, 28. oktobra u SKC, prikazan film “Ljubav u Istočnom bloku” iz 2011. godine, u produkciji Australije i Belorusije, gde je reditelj Logan Mucha prikazao zabranjenu vezu muškaraca u Istočnoj Nemačkoj pred pad “Berlinskog zida”, a filmu je prethodila tribina o istoj temi, na kojoj su gostovali pokojni Jovan Ćirilov, teatrolog i Ines Pletikos, hrvatska dokumentaristkinja, čiji je film “Kako smo ušli u Europu – slučaj Sexa” o istoimenom alternativnom bendu prethodno prikazan. I dok je gošća iz Istre, predstavila LGBT aktivizam u Hrvatskoj, poznati pozorišni stvaralac, koji za života nije skrivao polnu sklonost, ali i naglasio da nije za promociju prava zajednice u smislu “Prajda” nego za ovakav tip razgovora, debata i medijske promocije, kao i da retko učestvuje u ovakvom tipu događaja – sve vreme razgovarao u svom eruditskom stilu sa publikom, gotovo duže od trajanja samih filmova.

Foto 03: Plakat “Manjinskog” KRAF-a 2013. godine.

Između ovih KRAF tribina, identifikovali smo još jednu aktivističu inicijativu, koja je ipak bila “ispod radara” i polutajna, u vremenskom dijapazonu otprilike prve decenije dvehiljaditih. Radilo se o projektnom klubu, lociranom negde u Erdogliji, nekoj vrsti “sigurne kuće” za lokalnu LGBT zajednicu, koji je pre svega bio usmeren ka pružanju psiho-socijalne podrške korisnicima i funkcionisao preko privatne komunikacije i kontakta.

Poslednji istraženi javni događaj, koji se bavio pravima LGBT zajednice u gradu je organizovan 19. maja, 2016. godine u galeriji Doma omladine. Radilo se o “LGBT karavanu” NVO Egal iz Beograda, gde je planirana dnevna tribina za posetioce i medije, gde su učestvovali Anđela Čeh, Boris Milićević i transrodna osoba iz Beograda. Mada je ovaj događaj imao i institucionalne karakteristike, jer je tada Milićević nastupio kao visoki predstavnik jedne od partija vlasti (SPS), a Čeh kao predstavnica Ministarstva ljudskih i manjinskih prava, dok je u organizaciju bio uključen i prisutan predstavnik PU Kragujevac zadužen za komunikaciju sa LGBT zajednicom (kao tada nova funkcija u policiji), događaj je protekao na granici incidenta, zarad lokalnog medija. Organizatori su insistirali na prethodnoj medijskoj najavi događaja i jedan lokalni portal je objavio dan pre saopštenje, ali i na svom FB profilu, ne prateći po etičkom kodeksu tip komentara. Tokom celog popodneva i večeri uoči događaja, nizali su se primeri govora mržnje, uvreda i poziva na linč, jer su pojedini komentatori mislili da se radi o “kragujevačkom prajdu”, a sve je iniciralo okupljanju nekoliko mladih osoba, koje su javno najavile fizički napad na učesnike događaja. Tribina se završila uz manji broj posetilaca koji su interno pozvani od organizatora, sa par saradnika koji su došli, bez prisutnih medija, par pokušaja upada pomenute grupe i krivičnim prijavama protiv iste od strane lokalnih organizatora, koje je policija potom procesuirala. A slogan ove kampanje “Niko nije slobodan, dok svi nismo slobodni” je ostao samo na baneru tribine…

Foto 04: Egal tribina u Domu 2016. godine.

Nakon ovog pregleda pokušaja i događaja koji su se bavili pomenutom tematikom, možemo zaključiti, da je ista grupa u smislu promocije svojih prava ili zagovaranja protiv diskriminacije, definitivno najugroženija van beogradskih bezbednosno-sistemskih okvira, kontrole održavanja i zaštite.

POP Forum tim

Foto: POP Forum arhiva, FB arhiva inicijatora događaja u SKC, naslovna (plakat KRAF-a, autorke Ane Ivanović).

Tekst je nastao u okviru projekta Res Publika “Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.