…Uz neizbežnu popularnu muziku tog doba i bioskopske predstave, počeci popularne kulture vezani su i za one čuvene „životne daske“, odnosno rad pozorišne scene. Kako naš Tetar ima svoju bogatu istoriju, interesantno je pomenuti i ono što se dešavalo van njega, pri drugim institucijama, a opet je bilo itekako povezano sa njegovim radom. Početkom pedesetih godina i kasnije, pravi rasadnik kragujevačke i potom jugoslovenske glumačke scene, bilo je Omladinsko kulturno umetničko društvo „Sreta Mladenović“ pri Domu Omladine. Doajen kragujevačke i srpske glume, Ljubomir Ubavkić Pendula je sa Cigom Jerinićem, Gidrom, Raletom Tadićem, činio prvu generaciju dramske sekcije, pri pomenutom društvu u Domu, početkom pedesetih godina. Druga generacija je takođe poznata – Gorica Popović, Rade Marjanović, Keša. Dramska sekcija je bila udarna, mada su postojale takođe kvalitetne i druge, u vidu recitatorske i literarne i na osnovu nje je Dom i dobijao dotacije iz budžeta. Tada su najpopularniji bili recitali, predstave su bile otvorene za sve, a često su gostovali i po okolnim selima i gradovima. Dom Omladine je tada imao najjaču glumačko-recitatorsku postavu, koja je stalno „visila“ po Domu vežbajući ili jednostavno družeći se uz besplatan čaj koji im je Mirko redovno obezbeđivao. Kao i sendviče i sokove, kada bi negde išli na gostovanje. Pozorišni komadi koje su spremali, izvodili su se u Domu i pozorištu…
…Bratislav Slavković Keša, još jedna od urbanih legendi grada, po povratku iz Beograda 1966. planirao je da upiše Mašinski fakultet. Na poziv jednog od svojih drugara, dolazi u Dom i za ceo život se inficira glumom. U to vreme je u Domu čika Ljuba Kovačević počeo da radi „Crnilo“, Zoran Petrović „Ćelavu pevačicu“, a ekipa „domaca“ Rade Marjanović, Žuća, Stevo Obrić, Tunta i Keša, zajedno sa Velizarom Kragićem, počinje da radi „Čekajući Godoa“. Uz insistiranje na nazivu Dramski studio, umesto dotadašnje samoupravno-obične odrednice Dramska sekcija Doma omladine, u ekipi prvih „domaca’ koji su se bavili glumom, rodila se i ideja da Studio postane neka vrsta legitimne glumačke škole, u kojoj će deci predavati profesori iz Beograda, ali kao i mnogo drugih dobrih ideja u gradu i ova je ostala nerealizovana. Keša je 1967. u ekipi koja radi „Čekajući Godoa“, Pendula u to vreme režira „Jerkutsku priču“ u kojoj je Mirko Babić odigrao svoju prvu ulogu, Zoran Petrović pored „Pevačice“ radi i „Kartoteku“. Predstave su se spremale u Studiju Doma, a izvodile u pozorištu. Pomenuto „Crnilo“, pored Keše su radili i David Tasić, danas prvak pozorišta u Somboru, Slobodan Tuntević, Šole Radovanović, dok je Gorica Popović u ekipu Dramskog studija Doma došla tek posle „Jerkutske priče“. U početku, u Studiju su se radili samo recitali. Buca Pavlović, kasnije poznati političar bio je po Kešinoj priči sjajan glumac, tu su bili i Jurišić koji je i igrao i režirao, pa Milenković, Tršić, Milica Ostojić, Milka Ceković…
„Domci“ koji su se bavili glumom su i gostovali po drugim gradovima ispred Doma Omladine. Keša je tako 1970. zajedno sa Goricom Popović uradio predstavu, sa kojom su prvi put gostovali na republičkom festivalu pozorišta u Kuli. Posle toga, ovaj uspešni tandem se rastavlja zahvaljujući životnim putevima – Keša odlazi u profesionalne glumce u Titograd, a Gorica u Beograd na Akademiju.
„Domci“, koji su se bavili raznim umetnostima, često su sarađivali. Kada su se radile igranke u Vatrogasnom Domu, Kešu su zvali da u pauzama animira publiku. Po njegovom mišljenju, Dom je šezdesetih držao monopol na programe, na primer recitale, ali je imao i vrsne recitatore, Goricu, Mišu Radivojevića, Slaju Urošević…
Keša se seća kako su u to vreme u Plavoj sali Doma kulture matine svirali Sedmorica mladih, dok su za nešto stariju publiku svirali Kristali, trubač Đura Lacković, Lepojevići. Kristali su svirali igranke za starije parove u sadašnjoj biblioteci, a Gentry su svirali dole u podrumu, tako da se dešavalo da se u isto vreme i na istom mestu, odvija nekoliko događaja. Mlađi su išli dole u podrum, u Plavoj sali je bilo „izmešano“, a na spratu, gde su svirali Kristali dolazila je starija publika, od dvadeset godina pa na više.
Keša u razgovoru o šezdesetim godinama, neprestano ističe da je Kragujevac u to vreme bio jako kulturan grad i tu tezu potkrepljuje navodeći puno primera, od organizovanja prve kragujevačke Gitarijade u bašti Zastave, 1966. do mnogih mesta gde su se održavale igranke po gradu. „Dole u centru, bile su zgrade koje su srušene, tu je napravljena Zlatna Ruža, na balkonu smo pravili program. Dovedemo Ivicu Percla, kantautora iz Zagreba, a mi recitujemo Remboa. To je bila avangarda.„, navodi Keša.
Kao još jedan primer kvaliteta šezdesetih, on pominje da su sve kragujevačke škole imale jake dramske sekcije, odakle je regrutovano „more glumaca“. U Kragujevcu se organizovao i kvalitetan Sreski festival pozorišta, čak je i fabrika „Filip Kljajić“ imala dramsku sekciju, koja je pobeđivala na takmičenjima. „Voleo bih kada bi mogli da doživimo da to opet vratimo i povežemo našu decu. Jedne godine su deca sama pisala predstave za festival. Sećam se kada smo mi, iz naše škole igrali odlomak iz male Florami. Za nas je pozorište bilo pojam i mi kad smo ulazili u njega, ulazili bi na prstima. Kad nas našminka šminker, samo sednemo i gledamo. Ta svetla, ta magija…„, priseća se mladosti Keša.
Ekipa „Domaca“ okupljenih oko Dramskog studija se šezdesetih zanosila idejom da napravi novo kragujevačko pozorište, po ugledu na Atelje 212. Mirko Đoković je podržavao ovu ideju, ali nije uspeo da obezbedi sredstva. Ideja je bila da se od Dramskog studija napravi profesionalno pozorište, koje bi bilo pandan Teatru, međutim, po Kešinoj proceni, to je neko „na političkoj osnovi zakočio„. Tada se pojavila, po njemu, strašna ekipa glumaca, Gorica, Mirko, a obavezno Keša pominje i pokojnog Bucu Pavlovića, za koga mu je žao što nije otišao u glumce. Priseća se kako su Buca i Jure svojevremeno sami igrali komad „1001. Noć“, što je bio pojam za to vreme. U tekstu se radilo o dvojici pecaroša, koji pecanjem naravno, zlatne ribice, dobijaju moć da požele nešto što je od opšteg dobra za čovečanstvo, celu noć razmišljaju i odbacuju mogućnosti, da na kraju ne bi poželeli ništa. Navodeći i Bucino i Pendulino organizovanje čuvene manifestacije „Mi protiv TV utorka“ u „Pioniru“, kada tog dana televizija nije emitovala program, Keša o njemu priča: „Zaista mi je žao Buce Pavlovića. To je bio jedan veoma pametan čovek, on je u to vreme završio uporedo oba kragujevačka fakulteta – Mašinski i Ekonomski, bez opterećenja. Nažalost, njega je politika upropastila, bolje da je otišao u glumce.“
Pomenuta manifestacija, „Mi protiv TV utorka“ je prestala kada je televizija počela da tim danom emituje program u svojoj tada standardnoj šemi – od popodneva do osam, devet sati uveče. Mladi za slične programe nisu imali mnogo sredstava, ali su imali ideje i duha. Na kartonu je pisalo velikim slovima „BAND“ ispred Mileta Žljoke za saksom i Kikerom za bubnjevima na popularnim „Tribinama mladih“, takođe održavanim u Pioniru. Pendula je izvodio skečeve, a Keša se šetao kroz publiku, „prodavajući novine“ i kolporterski uzvikivajući – „Vesti, vesti, najnovije vesti – žena ostavila muža!„. Dramski studio se u to vreme bavio avangardom, iz prostog razloga jer nisu imali para za igranje klasike. Spremali su „Druga vrata levo“, „Krmeći kas“, za „Čekajući Godoa“ su, po Kešinim rečima, kostime pravili od sargija – džakova.
Još jednu manifestaciju sa prelaska pedesetih u šezdesete, Keša navodi kao primer vremena kada je Kragujevac možda i mogao postati prava prestonica, ali prestonica kulture. Nedeljom, u matine terminu, od deset prepodne, u Pioniru se organizovao „Školski čas filma“. Iz Beograda bi došao filmski kritičar i pre filma održao predavanje, učeći posetioce bioskopa šta je režiser hteo da kaže u filmu i kako se „gleda film“, potom bi usledila projekcija, a posle filma su se postavljala pitanja. Keša se seća, kako im je pre projekcije tada popularne filmski adaptirane drame „Braća Karamazovi“ Fjodora Dostojevskog, u kojoj su glavne uloge igrali Yul Brynner i Maria Schell, filmski kritičar objašnjavao da je reditelj ovog filma iz 1958. Richard Brooks, koristio u fotografiji specifičnu zelenu boju kako bi na najbolji način dočarao atmosferu priče…
(delovi iz knjige Vladimira Paunovića “Vrele šezdesete” i serije “Šumadijski bluz”)
POP Forum tim
Foto i video: POP Forum arhiva