(Ogled o politici i satiri SFRJ – 7.) 

Deo 6: https://popforum.rs/kulturna-harizma-divlje-ideoloske-nadgradnje/ 

Razlika između “kulturnih harizmi” ostvarenog neispravnog kapitalizma i neostvarenog socijalizma, u slučaju da oba posmatramo i razumemo unutar deklarativnog, socijalističko-samoupravnog idejno-političkog okvira, jasno je vidljiva i u razlikama u tumačenju ranije pomenutih ex-yu viceva. U neostvareno-socijalističkom sistemu sa takvim okvirom, Žižekovo tumačenje je moguće sasvim na mestu ali u ostvarenom, neispravno-kapitalističkom sistemu sa takvim okvirom, Stojanovićevo je istorijski i teorijski mnogo verovatnije i relevantnije. (12)

Možda je hrpa zaboravljenih starih JEŽ-eva (ili u perspektivi Berekina ili Kerempuha) prilika da se kroz diskusiju primera ovakvih karikatura i njihove sopstvene, sistemsko-kontekstualne „karikaturalnosti“, pokuša bolje razumevanje odnosa igrača, predigri i međuigri između vladajuće ideologije i ideologije vladajućih u SFRJ. Pored dragocenog mišljenja stručnjaka/kinja i savremenica/ka epohe naJEŽivanja koji će biti intervjuisani nakon što ponovo pregledaju JEŽ-eve, u planu je i on-line „dodatno-dopunska nastava“ na fb stranici Novog Plamena, koja može da omogući zajedničko istraživanje istorijske ali i aktuelne oštrine, jačine i smera bodlji „neošišanog“ JEŽ-a i srodnih humorističkih magazina iz SFRj. Dajmo im još jednu šansu, kao neki kredit koji ne moraju da vrate. Pa ako se naježimo ili makar post-naježimo, ali sad naj(u)ozbiljnije; osim što može biti vežba protiv ideološke demencije, upoznavanje sa ovim opusom može biti i dragoceni uvid u to šta je od već fosilizovanog goriva ex-yu humora zauvek potrošeno na pogon stasalog ex-yu malograđanijata a šta je još u funkciji kao ideološka hranilica i poštapalica – pa i dan-danas srednjeklasna misao mora sebi objašnjavati svet i teži da se pri tome služi humorom.

Od značaja je i izgledna činjenica da će kadrovi ex-yu srednje klase još dugo držati i kontrolisati mnoge ključne pozicije, alate i aparate istraživanja i interpretiranja prošlosti a time hegemono formirati, formatirati i usmeravati narative, okvire, polja i principe borbe za sećanje. Nema tu ničeg lošeg po sebi, ekspertiza je potrebna svakom društvu i sistemu, uostalom srednja klasa je imala i staro-slavne progresivne i pro-revolucionarne faze i fantazije u svojoj složenoj istoriji. Ali mit o politički neutralnim ili bezinteresnim znanjima o društvu i njegovoj istoriji je srećom propao.

Sl. 22 – Da li i ti deliš moje mišljenje? Ovaj… ja bi radije delio vašu platu! Karikatura Miodraga Stojanovića, JEŽ broj 1544

Kada pokušavaju da prikriju ili relativizuju svoju moguću ulogu u načinjanju, rasturanju i razaranju jugoslovenskog socijalističkog projekta, neke srednjeklasne pozicije u borbama politika sećanja pribegavaju tezama o njegovoj neefikasnosti, anomalijama, fatalnoj neprilagođenosti kontekstu itd. A kada treba da kamufliraju svoje u tom projektu (društveno akumulirane pa) invidiualizovane i privatizovane benefite i privilegije, dešava se da romantizuju i isturaju u prvi plan radničke benefite i privilegije, privredne uspehe itd. kojih je nesumnjivo bilo kao nikada do tada a kao što vidimo ni nikada posle toga. Samo, bilo ih je ipak nedovoljno da se iza njih sakriju oni srednjeklasni benefiti i privilegije i “uspesi”, o kojima ubedljivo govore npr. udeo radništva u dodeli društvenih stanova posle šezdesetih, struktura nezaposlenih, procenat članstva u SK, štrajkovi itd, a o tome uostalom trbuhozbore i mnoge JEŽ-eve karikature, možda i uprkos namera njihovih kreatora.(13)

Da povodom trbuhozborenja odgovorimo za kraj i na ono pitanje “Ko i šta ste/smo vi/mi u stvari?” Pa eto, ko polazi sa Sanča Pansom završava sa Don Kihotom… u traktaku o razlici između nauke i oružja lutajući vitez upozorava svoju čudnu publiku “Ko bi živi u svetu došavši ovde i videvši nas ovako kako smo pomislio i verovao da smo mi ono što smo?”. E stvarno da se čovek naježi.

Da ne bi kvarili ovako lepuškast pri-kraj, ružnjikav pred-kraj ćemo dodati nevidljivim mastilom:

Srećom pa smo imali samo tridesetak brojeva. Stvarno nije dovoljno da se privodi tako skroman vicmaherajski opus pred sud revolucije duhovitosti, pred nekakvog specijalnog tužioca za razvratne humorističke politike i kritike. Osim toga, ni u najkritičnijem osvrtu ne može se reći da u JEŽ-u nije bilo sjajno crtački i retorički urađenih, kritički preciznih i sasvim nedvosmislenih priloga. Ali onda je pitanje, kakva je to uređivačka politika koja dvosmisleno meša sa nedvosmislenim. Ako se prisetimo legendi o “polifonoj naraciji”, “refleksivnosti”, “duploj optici” kojom je književna kritika i teorija objašnjavala umetnički postupak Dostojevskog, možemo se prisetiti i kako takve legende gube auru i kredibilitet pred definicijama rasuđivača-eksperata poput Lava Trockog, koji religioznu umetnost dešifruje kao “Umetnost duplog knjigovodstva”. Kao umetnost koja jednu računicu ima za stvarni, svet znanja, a drugu za svet ideja i verovanja, koja kriterijume date materijalne stvarnosti uobičava da vrednosno prešteluje i prebaždari zarad iskupljenja u nekoj idealizovanoj, neovozemaljskoj budućnosti. Da ne okolišemo, ispalo bi, ovakvim dešifrovanjem, da se u datim dinamikama klasnih napetosti i borbi JEŽ, sa punim pravom kritikujući položaj radništva i ‘radnog naroda’ u deformisanom kapitalizmu, u stvari borio za ideal “pravog kapitalizma”, tako drag i liberalnim i nacionalnim korifejima koji su lagano klijali u njegovim bodljama. Kao da urednici i autori, izgleda sve sami muškarci, nisu baš“muški” želeli da adresiraju strukturne probleme sistema, jer su im upravo njegove površinske “deformacije” dugoročno bile od direktne ili indirektne koristi, davale su zaklon i dimnu zavesu klasno-borbenim položajima odakle se ciljala dalja stabilizacija, legitimizacija i afirmacija političkih i ekonomskih prioriteta i interesa jugoslovenske srednje klase. Barem onog dela koji bi mogli proporcionalno i društveno-istorijsko-formacijski da koliko-toliko uverljivo reprezentuju. Barem onog dela kome je vulgarizovana ženska spoljašnost kriterijum za društveno ocenjivanje, ucenjivanje i podcenjivanje žena.

Ostalo je još jedno bitno pitanje koje međutim ne menja mnogo ishode opisanih postupaka i procesa. Da li je ta (srednje-klasna) borba vođena svesno, namerno, organizovano – ili spontano, intuitivno, nesvesno? – obzirom da je srednja klasa po sebi konfrontirana sa ciljevima potencijalno socijalističkog društva, društva koje makar teži ukidanju klasnih podela i hijerarhija? Ideološka konfuzija koju je presudno diktirao režim tj. partijski aparat u suštini ne dozvoljava da se lako pronađe jednostavan racionalan odgovor na ovo pitanje. Ipak, rad u humorističkim novinama nudio je mogućnost za dublje i ambicioznije opservacije od ovih do sada uočenih. Jedno je usled lojalnosti sistemu spontano učestvovati u sistematskom, rutinizovanom previđanju njegovih dubinskih problema. Nešto sasvim drugo je pažljivo i planski ih sakrivati. Ili/ili. Nadamo se boljem razumevanju ovih izbora nakon daljih razgovora sa učesnicima, učesnicama i savremenicima/savremenicama (ne)mogućnosti uozbiljavanja, sa vickasto naježenim saputnicima i saputnicama u liftingu nepodeljene nelagode.

KRAJ

Nebojša Milikić

Ilustracije: Karikature lista “JEŽ” (Izbor: Nebojša Milikić).

Napomene:

(12) U tom smislu je rečito i njegovo podsećanje na jednu od znakovitih izjava ideološki razgaćenijih poslanika SPS-a u prvim sastavima Skupštine Srbije nakon parlamentarnih izbora devedesetih: „E da vam nije bilo nas socijalista nikad se ne biste otarasili socijalizma…“

(13) Trebalo bi zato radi istorijsko-materijalističke objektivnosti pri sagledavanju i današnjih fatalnih posledica rastakanja i razaranja socijalističkog projekta voditi borbu za sećanje u svetlu (polja) klasne borbe. Cinici sa Fb-a u tom smislu upozoravaju: Pitati srednjeklasno opredeljenog (u klasnoj borbi) istoričara kako je nestao socijalizam je kao pitati kozu kako je nestao kupus.