(Istorija popularne kulture Kragujevca 1990 – 2000…+, drugi deo, priča 2.)

Kraj mog detinjstva je bio miran, raskršće ulica Cara Lazara i Tanaska Rajića, kao i mi iz tog kraja, koji smo se družili. Na klikerima, fudbalu “na male” ili “viktoriji” i uveče na žmurkama. Međutim, sa odrastanjem se pojavio i “neprijatelj”, odnosno “banda” iz drugog kraja, pa smo morali da se i mi organizujemo. Pretili su nam “Blaškovci” sa vrha Tanaska Rajićeve, koji su sarađivali sa opasnijom ekipom iz starog solitera preko puta “bunkera” u Velikom Parku. Kao i sve “amaterske bande” klinaca, imena smo delili po, kako bi danas rekli – “glavnom menadžeru stranke”, odnosno najstarijem, najjačem ili obično najboljem organizatoru dešavanja.

Kako nas je bilo jedva pet – šest osnovnoškolaca, uglavnom bez iskustva u okršajima bandi, morali smo da ponesemo i “oružje” kao svaki ozbiljni protivnik, a i kako smo gledali po američkim filmovima i više čitali po stripovima. Odlučili smo se za šišarke, koje su predstavljale “ručne granate”, dve “špicajzle” i nekoliko odlomljenih grana lipe na koje smo natakli pomenute šišarke, a koje smo zvali “topuzima”, odajući omaž epskom stvaralaštvu našeg podneblja.

• “Jel’ moram uvek ja da teglim!!!” – prodera se Zoća, koji je nosio veliku kesu iz “Robne kuće Beograd”, koju je neko krišom uzeo od kuće, punu “šišarko-bombi”.
• “Evo, ja ću da ti pomognem!” – rekoh i prebacivši “topuz” u drugu ruku, uhvatih tešku kesu “artiljerije” da bih pomogao drugaru.
• “Šta treba da radimo sad?” – upita Nikica, koji je bio najmlađi, ali i najživlji, svaki čas gledajući ka sredini Cara Lazara da mu ne izleti mama kroz kapiju i pokupi ga jer je izašao bez pitanja.
• “Ja ću ispred, a vi oko mene, pa idemo na gore. Čekaju nas oko sredine ulice!” – reče mu Goga, koji je bio najstariji, a i koji je dobio “dojavu” od nekog njihovog da nas “Blaškovci” čekaju. Tačno u podne, kao na filmu. Što je po meni bilo super, jer posle okršaja stižemo na nedeljni ručak.

 Išli smo polako, sredinom ulice Tanaska Rajića, jer tada i nije bilo nešto automobila u tom delu. Kada smo već prešli polovinu ulice, negde kod “uklete kuće” na raskršću sa Nemanjinom, već smo dobrano ušli na njihovu teritoriju. “Blaškovaca” i dalje nije bilo.

• “Nema ih, uplašile se kukavice, a tražili bitku!” – prkosno viknu Neša, koji je i stanovao najbliže suparničkoj teritoriji, odmah pored Zoće.
• “Da im se nije nešto desilo?” – gotovo zabrinuto reče Nikica.

U tom trenutku, na nekih destak metara ispred nas, iz jedne od kapija sa ulazima na desnoj strani ulice izlete jedan klinac, mlađi od mene, koga sam znao iz škole, mada smo zapravo svi išli u istu školu, “Dva’es prvi”, na poljančetu, kako su govorili stariji. Stao je brzo ispred nas i rekao:

• “E, Blaško morao sa ćaletom do vikendice, ništa od bitke!” – izgovorio je u dahu i zbrisao nazad u sigurnot ulaza do kapije.

Mi smo se, kao po komandi i sa olakšanjem, okrenuli i počeli odmah da likujemo.

• “Uplašile se p…..! – viknu ratoborno Zoća. Mima i Nikica su se smejali, a ja sam sa olakšanjem uvalio Zoći kesu šišarki da ih ubaci u svoje dvorište, koje je bilo najbliže. “Topuz” sam i dalje držao u ruci za svaki slučaj, “Blaškovci” su to, ne možemo im verovati, možda imaju neku strategiju koju su skinuli iz filma.
• – “Biće dana…” – mudro reče Goga, dok smo hitali ka našem “poljančetu”, iza njegove garaže, da proslavimo partijom klikera…

(V.P. ilustrativni narativ teme priče, “Gromovnike” treba pročitati – prim.aut.)

 

Foto 01: Nekadašnja “ukleta kuća” na raskršću Tanaska Rajića i Nemanjine.

Pojava nešto drugačije, odosno da je nazovemo underground književnosti, kao vrste koja je prikazivala realnu prozu stvarnog života u socijalnom, društvenom i pre svega životnom smislu, sa stvarnim dešavanjima u životima ljudi koji su živeli u starom sistemu, pre svega je vezana za knjigu priča “Refuz mrtvak” Vidosava Stevanovića, gde je na jedan “crnotalasovski” način (kako sam opisuje) svoj stil, mada je izraz vezan za filmske autora pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, predstavio život i likove “kada Kragujevac spava”, odnosno kada “radnička klasa ode na redovni posao”, jako upečatljivo i koloritno i naravno uz više tužbi, politički instruiranih, koje su dolazile iz samog grada. Jer su se mnogi prepoznali u likovima, a vlastima nije odgovaralo da se grad predstavlja na ovakav način.

Međutim, ako govorimo o kasnijim autorima, nezaobilazan je kao prvi iz tog miljea, roman “Gromovnici” Aleksandra Stamenkovića iz devedesetih, koji je do sada doživeo tri izdanja. I u kome, upućeni takođe mogu prepoznati pojedine aktere, ali i mladi, istraživači, oni koji su preskočili ovaj “biser lokalne istorije” naučiti o atmosferi i duhu nekadašnjeg Kragujevca.

Foto 02: Naslovna strana romana “Gromovnici” Aleksandra Stamenkovića, prvo izdanje iz 1998. godine.

Priču o ovom romanu, kao prvom underground kragujevačkom romanu novijeg doba, predstavićemo kroz razgovor sa osobom kojoj je knjiga i posvećena – uglednom kragujevačkom novinaru i publicisti Zoranu Mišiću, majstoru pisanu reči od novinskih izveštaja, preko vanserijskih reportaža do pozorišnih biltena i kritika, koji je pored posvete kolege pisca Stamenkovića i sam završio u jednom kasnijem delu (kao lik Šimuna u “Ujka Vasinoj slavi”).

I koji je, kao pravi profesionalac, razgovoru dao i svoj naslov – „Gromovnici” i dalje grme a pendrek je još uvek „kriterijum istine”.

O svojoj vezi sa „Gromovnicima”, Zoran Mišić priča sledeće:

„Pre svega, roman „Gromovnici” na početku ima posvetu – meni: „Zoranu Mišiću, za sve naše uspomene”. Na poklonjenom prvom izdanju iz 1998. godine autor Aleksandar Stamenković još je napisao: „Kume, naše viteško odrastanje besmrtno je”. Hvala mu, za oba. Sada, koliko „viteško” i „besmrtno” nije na meni da sudim, posle više od četvrt veka od prvog izdanja „Gromovnika” i jače od četiri decenije događaja i atmosfere koji se opisuju u romanu, već na čitaocima. Sa druge strane, odrastajući u ondašnjem Kragujevcu, svi smo mi bili deo „atmosfere” u kojoj se „Gromovnici” odvijaju i aktivni učesnici „radnji”, koje pokreću zamajac priče „Gromovnika”. Svi smo bili deo tog miljea, zdušno učestvovali u istom (neko manje, neko više), ali kod većine tadašnje mladeži to nije otišlo dalje od tih međunaseljskih obračuna. Na sreću.“ – objašnjava Mišić.

Foto 03: Stamenkovićeva posveta Mišiću.

Aleksandar Stamenković je kao pisac, poznat po istraživanju, metodološkoj gradnji, vizuelizaciji, ali i dobrom poznavanju šire (kao književnik po vokaciji, filozof po obrazovanju, a lokalni – oral historic researcher po stilu), pa je nekako i bilo logično da zamolimo čoveka kome je roman posvećen da odgonetne koliko je tu bilo fikcije i naznaka novih mikseva iste sa stvarnim događajima i likovima:

„Svaki roman je fikcija, pa i „Gromovnici”. Naravno, Stamenković ima kao inspiraciju i ličnosti iz tadašnjeg bogatog gradskog folklora i čitalac iz onog vremena uključen u takva „zbivanja”, lako može da prepozna po čijem „kalupu” ili stvarnom „liku i delu” pisac gradi likove: Princa, Rajka Manastirca, Zisa, Belog ili Tamange…, odista opasnih (po sebe i okolinu kako su ih tada „krstili”) momaka koji su sa svakodnevnog obračuna i šorki bandi, prešavši bespovratno granicu zakoračili u svet pravog kriminala, krivičnih dela… put bez povratka… Ali, to, posle svih ovih decenija nije ni bitno za doživljaj knjige, kao ni to da li su njihovi „prototipovi” i „inspiracije” bili iz Erdoglije ili Kolonije, sa Bubnja ili Pivare… U samom delu, jasno je odslikana razlika između članova maloletničkih bandi iz naselja, tih „ratnika sa kaldrme”, huligana i aktera „kriminala bez interesa” od onih pravih uličnih kriminalaca, koje će samo par godina posle opisanih događaja, zbog svojih zločinačkih nakana, sam režim i njegovi verni mediji pompezno nazivati „vitezovima sa asfalta”. No, znamo kako su i oni prošli.

Događaji, konkretno tuče i obračuni su takođe uzeti iz ondašnje tim prebogate svakodnevice. Nije bilo dana da se takve tuče nisu odvijale u svakom školskom dvorištu, na granici teritorija naselja, Velikom parku, lokalima, diskotekama, na ulici… Često i više puta dnevno. Zbog toga te scene u romanu i deluju autentično, a nebitno je da li je u pitanju Kolonija (nova ili stara), Fontana, Lekina bara, okolina pijace ili neki drugi gradski kraj. Jednostavno, da citiram protu Mateju Nenadovića (pred početak bune na dahije) – „takvo je vreme bilo“.

Pak, bande nikada nisu bile uniformisane i našminkane poput onih u „Paklenoj pomorandži” ili „Ratnicima podzemlja”. To je autorova čista fikcija koja doprinosi koloristici dela.“ –  opisuje pozadinu romana Zoran Mišić.

Foto 04: Naslovna strana „Gromovnika“ sa autorski vizuelnim prikazom člana istoimene bande kojoj je inspiracija imena bila biblijska moć Svetog Ilije Gromovnika.

„Gromovnici“ ulaze u radnji i u pop – kulturni deo „uličnih bandi“, najčešće predstavljenih vizurom filmskog sveta, a kako je u Kragujevcu u istoriji zabeležena pojava sličnih grupa, gradski hroničar Zoran Mišić je napravio i znalačku retrospektivu:

„Kao industrijski i urbani centar u ondašnjoj istoriji, većinski seoske i ruralne Srbije 19. veka, Kragujevac kao i svi takvi gradovi ima i veliku istoriju i tradiciju, ako se to može tako nazvati, uličnih bandi. Hroničari života grada i trivija njegovih žitelja su pedantno zabeležili da je još mali, potonji vojvoda Vuk Popović (jedan od osnivača Četničkog pokreta) kao dete u osmoj deceniji pretprošlog veka „iako najmanji ali najsrčaniji” predvodio bandu svojih vršanjaka iz Palilula preko čitavog ondašnjeg grada (ma, koliko on tada bio) u okršaje sa Sušičanima. Nastavilo se i u 20. veku. U našem detinjstvu na ulici „odzvanjale” su reči: Pivarci, Kolonci, Lekinobarci, Parkanci, Bagremarci, Staničarci, Fontanci, Vašaranci, Bresničani, Sušičani, Palilulci, Stara zvezda… Sve one odnosile su se na članstvo lokalnih ekipa za svakodnevni fajt sa „istomišljenicima”. Naselje Aerodrom tek počinje da se naseljava u doba radnje „Gromovnika” ali daleko od toga da i njegovi žitelji nisu u potonjim godinama „dali doprinos na ovom polju”. Naprotiv.

Nekada su to stvarno bile „ferke“ (ne tako retko), a nekada sa svim onim „priručnim” arsenalima koje Stamenković nabraja u „Gromovnicima”. Nikada nije bilo ni govora o vatrenom oružju koje će se pojaviti mnogo kasnije i u drugim vrstama gangova aktera kriminala sa interesom i befelom vlasti.

To jeste bila neka vrsta čaršijske tradicije i na to se niko naročito, ma kako to danas zvučalo, osvrtao: škola, roditelji, komšiluk, okolina, pa ni sama policija. To se nije ni prijavljivalo.

Umetničko opisivanje kragujevačkih uličnih bandi u prozi, mnogo je starije od Stamenkovićevih „Gromovnika”, jer im je deo svog opusa posvetio i pisac Vidosav Stevanović u svojim pripovetkama i romanima iz kragujevačkog perioda: „Refuz Mrtvak”, „Konstantin Gorča”… iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Jedna njegova zbirka priča i zove se „Periferijski zmajevi”.

Zaista prikazan iz takve vizure Kragujevac kao urbani topos, podseća na sredine iz „Paklene pomorandže”, „Ratnika podzemlja” (vršnjaci aktera „Gromovnika” su i filmovi „Generacija 1984” i „Ratnici Bronksa” – italijanska verzija Hilovih „The Warriors”) i nešto novijih „Bandi Njujorka”. U doba dešavanja radnje romana Kragujevac je bio možda manje mesto, ali zato mnogo veći grad nego sad. Tipično jutro u njemu Stamenković opisuje rečima „kada se probudi industrijski mravinjak” – poentira citatom Mišić.

Foto 05: Nekadašnji izlazak radnika iz kragujevačke „Zastave“ preko mosta kod Upravne zgrade.

Nedugo zatim, kad smo već kao ozbiljna “banda” imali i ime – “Goginci”, naravno po hijejarhiji starosti, lenjog nedeljnog prepodneva, dok smo igrali klikere na ličnom terenu “poljančeta”, uživajući u bezbrižnosti, mirisu poznog leta, sitnim drugarskim peckanjima i osvojenim “staklencima” retkim uspešnim pogocima, svi u nekim polučučećim položajima, poput budističkih monaha na jutarnjoj vežbi, u jednom trenutku smo se ćuteći skoncentrisali na udaljeno gađanje Neše, koji je to dobro radio u pokušaju da izbaci moj kliker pored same rupe.

Dok nije krcnula grančica iza, a mi primetili tek tada da smo opkoljeni sa sedam – osam “Blaškovaca” u punoj “ratnoj spremi” – pored šišarki, “špicajlza” i “topuza”, bili su tu i lukovi i strele od malih grana lipe i debljeg pecaroškog najlona i par ozbiljnih praćki sa kamenčićima u kožnim džepovima.

• “Šta je, ‘oćete sa nama da se bijete!” – uzviknu jedan “Blaškovac”.

Drugi su se zlokobno smejali, a nama baš i nje bilo prijatno, ali smo polako počeli da se podižemo iz čučećeg položaja i počeli da zauzimamo neke borilaćke stavove, koje smo zapamtili kad smo zajedno išli da gledamo “U Zmajevom Gnezdu” sa Brus Lijem u “Radničkom Domu. Svi smo bili goloruki i brojčano nadvladani, ali i prilično srećni. Jer sa nama je klikere igrao i Miša Pacov, dosta stariji komšija sa ugla Cara Lazara i Karađorđeve, koji je dobio nadimak po tome jer je na nagovor odraslih mangupa, bez problema silazio u šahtu u zamenu za koju cigaretu. On je povremeno svraćao da nas obiđe na poljančetu, verovatno zabavljajući se gledanjem našeih igrarija.

Miša je polako ustajao, nadvisivši sve prisutne i istovremeno iz džepa pantalona izvadio nož – “skakavac”, koji sam prvi put u životu video. Kad su “Blaškovci” videli sečivo, nestali su “u vidu lastinog repa” sa poljančeta, takvom brzinom da sam je teško registrovao. Imao sam utisak kao da gledam neki film. A dok je Miša Pacov napravio nekoliko koraka, pojurivši ih, već su prešli pola Tanaska Rajića.

Osim likovanja što imamo tako opasnog zaštitnika, za koga nismo ni znali, palo mi je napamet da bi Mrka iz fizičkog iz naše zajedničke škole, polovinu suparničke “bande” upisao u školski sprinterski tim, da je ovo imao prilike da vidi…  

(V.P. još jedan ilustrativni narativ teme priče, “Gromovnike” preporučujemo za čitanje – prim.aut.)

Stamenkovićev roman „Gromovnici“ je i jedan od prvih modernog doba, koji je oslikao grad kakav je nekada bio na razmeđu milenijuma i kakav definitivno danas više ne postoji. O tome Zoran Mišić misli sledeće:

„Oni koji su živeli u to doba zapamtili su onaj stari Kragujevac koji je ubrzo zauvek nestao pod udarima urbanizacije, prvo smišljene i planske a potom ove današnje, nemilosrdne – investitorske. Roman je kao vremeplov, vremenska kapsula. Mi starij pamtimo, ali mlađi jedino u ovakvoj literaturi mogu da osete „miris i ukus”, ondašnjih gradskih predgrađa i periferija, da „vide” tamošnje kućerke – čatmare i barake u kojima su zajedno živele generacije (sa dujom zaprške) i poljskim klozetima, ograđenim trulim tarabama u kojima se (ne)dobronameran ogroman komšiluk podrazumevao i upadao ti u kuću bez kucanja. Svet zadimljenih kafana u kojima se igra poker i preferans uz kibicovanje lokalnih alkosa i dokonjaša. Kao i sav onaj proleterski polusvet, koji glavinja u fabrike i zavode na zvuk sirene i na isti biva „izbljunut” na ulicu da šljema „unučiće” na pultovima kioska ispred fabričkih kapija, koji su takođe netragom nestali pod udarom novog doba i novih navika. Danas više nema ni ulica Maršala Tita i Lenjinove, odnosno ima ali se više ne zovu tako. Sve manje je drvoreda sa lipama i njhovog mirisa i onih malih dvorišta sa hladom trešnjevog ili orahovog drveta. Taj svet danas samo „živi” u knjigama poput „Gromovnika” – setno se priseća Mišić.

Foto 06: Kuća u Staroj radničkoj koloniji.

Knjige Aleksandra Stamenkovića, od „Gromovnika“, preko onih u kasnijim fazama rada koje su se bavile mitologijom („Magister Militum“) ili gotikom u njegovoj zreloj fazi („Ujka Vasina slava“, „Cvasti crnih latica“), predstavljaju po upućenima idealne predloške za ekranizaciju. Sa time se slaže i Mišić:

„Naravno. Roman „Gromovnici”, poput drugih priča i dela Aleksandra Stamenkovića, ispunjava sve uslove za filmsku ili serijsku verziju. Tu je jasna, čvrsta radnja, koja teče sa dramskim nabojem ispričanom pričom. Elementima epohe, nepoznate današnjim, mlađim gledaocima, jasno izgrađeni i definisani likovi i čitav jedan grad (koga više nema ) kao pozornica.“

Foto 07: Nekadašnja stara, kuća u dvorištu pisca Aleksandra Stamenkovića, koja mu je često bila izvor inspiracije.

Zoran Mišić, kao vrstan poznavalac kulturne scene, smatra i da je urbana Stamenkovićeva proza neraskidivo povezana sa rok muzikom:

„Urednica drugog i trećeg izdanja „Gromovnika” Stana Šehalić ističe da je roman i omaž rokenrolu, pre svega grupi Jethro Tull i njenom frontmenu Janu Andersonu. Ali, ne samo u ovoj knjizi, „uloga” rok muzike u Stamenkovićevem opusu je jako važna. Njegov potonji roman „Žetelac tuge” je i nazvan po istoimenoj numeri „Harvester of Sorrow” američkog benda Metallica. Pak u „Gromovnicima” je to klasični britanski rok (autor za srebro Ostrva kaže da je fudbal, a zlato – rok muzika) i grupe Jethro Tull i anđeosko/demonski zvuci Andersenove flaute, The Who, Black Sabbath, Rainbow, Wishbone Ash i kako sam glavni junak, Aleksandar Mitrović kaže – „mistični” bend Yes ili Olfild.“ – tvrdi Mišić, dodajući:

„Muzika je u vreme koje „Gromovnici” opisuju, imala mnogo veće značenje u životu nego danas. Ona je bukvalno prožimala sve pore i pomoću nje ste se svrstavali kojoj socijalnoj grupi pripadate u tom urbanom mravinjaku. Dovoljno je bilo reći šta slušaš, pa da se zna ko si i šta si. „Narodnjaka“ nije bilo ni na puškomet. Njihov svet je završavao (i počinjao) u šoferskim jazbinama na Ibarskoj magistrali. Iako su krtičari „Gromovnike”, odavno prozvali srpskom verzijom „Paklene pomorandže”, ona Bardžisovom delu nije slična samo po našminkano -uniformisanoj uličnoj maloletničkoj bandi ili bespuću besmisla života u otuđenim urbanim sredinama kao u Mančesteru ili Lidsu. I za Aleksa i Aleksandra Mitrovića, muzika je veoma važan životni faktor, presudan. To bi bio i još jedan plus za ekranizaciju Stamenkovićevog dela – kao mala škola „klasik britiš roka“.

Foto 08: Ian Scott Anderson iz Jethro Tull, Stamenkovićeva književna posveta, izvodi „Locomotive Breath“ na „Rockpop in Concert“, 1982. godine.

Na kraju, novinar i publicista Zoran Mišić, kome je roman „Gromovnici“ posvećen, zaključuje priču:

„Roman „Gromovnici” nije samo priča o odrastanju na periferiji industrijkog grada, već i priča o vremenu u kome se to sazrevanje odvijalo, koje danas takođe ne postoji – socijalizmu kao režimu, društvenom sistemu. On kao priča i nastaje kao reakcija, vrsta pobune mladih ljudi, potonje bande na njegove brojne nepravilnosti i neregularnosti, očiglednih i u knjizi dobro opisanih – socijalnih raslojavanja. Ne bez dubljeg duštvenog, a ne samo literarnog ili dramskog momenta, to je jasno kada članovi bande prebijaju ispod nadvožnjaka Cotavka sa crvenim kačketom na kome piše „Samouprava”, preteklim od poslednje posete Druga Tita Kragujevcu.

Scena, kada Stamenković opisuje nove učenike, prvog dana u Gimnaziji na Đačkom trgu je retka galerija likova, ali i moda i frizura tog doba. Sve je tu, od panka i nju vejva, preko onih još hipi frizura i imidža, metalaca, rokera, kožnih jakni sa nitnama i bez, „tifusarki“ i „čirokana“, „na nošu”… i jasno se vidi ko odakle i iz koje, ne samo geografske, već i socijalne sredine dolazi: grada, periferije ili sela.

No, opisana su i bitnija, opasnija socijalna raslojavanja, jer jasno je da će sin funkcionera i birokrate, iako u navodnoj vladavini proleterijata, ipak se izvući od kazne, a radnički sinovi ne. Njemu sledi roditeljsko „šrafljenje” (doduše, danas je i ova vaspitna metoda „pase“) a njima popravni dom i maloletnički zatvor. Tu, dileme nema.

Stamenković opisuje i školstvo koje danas ne postoji, u kojem su profesori i direktori (pretekli još od partizana) bog i batina, dok roditelji to podržavaju, a posebno isistiraju na pojačanom fizičkom kažnjavanju svojih „potomaka”. Kako li bizarno ili nestvarno današnjem mlađem čitaocu izgledaju epizode sa pripremama sleta i posle Titove smrti ili on misli da je u pitanju neka fikcija inspirisana Severnom Korejom? Ali nije.

Ipak, „Gromovnici” su i danas, posle više od 26 godina od objavljivanja prvog izdanja i skoro 45 godina od vremena koji opisuju, bolno aktuelni. I, to ne samo zbog maloletničkih bandi koje su danas drugačije i mnogo opasnije, ne prezajući ni od ubistava.

U romanu se posebno izdvaja epizoda sa profesorom Ignatovićem (Poglavlje „Tako je govorio profesor Ignjatović” u trećem delu knjige) koji nam je svima u Prvoj gimnaziji predavao sociologiju o partijskoj birokratiji i ljudima bez morala koji se ponašaju kao da je država njihovo vlasništvo. Glupaci, neznalice, ćiftinska svest, degradirali su sve ljudske vrednosti. Postoji samo želja da se do vlasti, bogatstva, društvenog statusa, dođe na olak način, prevarom, špekulacijom, krađom, podlošću. Birokratija ne trpi pobunu. Birokrata ima policiju, vojsku, aparat prinude i nasilja. Njemu je pendrek kriterijum istine.

– Njemu je pendrek kriterijum istine…?! Pa, šta se to promenilo od „Gromovnika” i 1981. godine. Da li je to o čemu u njima Aleksandar Stamenković piše odista tako „daleko” i „prošlo”? Samo su, „narodnjaci“, hvala na pitanju već odavno „mejnstrim“. –  efektno završava Zoran Mišić priču o „Gromovnicima“.

Foto 09: Zoran Mišić (levo) i Aleksandar Stamenković (desno) u dvorištu Dečije biblioteke u Kragujevcu u vreme objavljivanja prvog izdanja „Gromovnika“ 1998. godine.

Sećam se, da sam Mišu Pacova, možda poslednji put video u punoj formi svoje lične anarhije, kada sam se sa tatom vraćao sa utakmice “Radničkog”. Upravo, negde ispod “Vojvode”, bila je jedna trafika i dok smo se vraćali kući, tata me uhvati za ruku i pomeri u stranu, jer sam po običaju išao razgledajući staru čaršiju i ljude i ne gledajući ispred sebe. U trenutku primetih kako se ljudi sklanjaju sa trotoara, a odozgo čuh glas “Zdravo Vlado!”.

Nisam mogao da verujem svojim očima. Miša je jahao, gore u pravcu Parka, pravog, pravcatog KONJA posred trotoara ulice Maršala Tita. U tom trenutku mi je ličio na nekog otpadnika iz vesterna, koji je jahao iz grada. Bio sam zaprepašćen, ali i priznajem, ponosan što mi se javio. Mada sam kasnije saznao od tate, da je odvezao konja sa prikolice nekog seljaka kod Poljoprivredne stanice, koji je tako tamo došao i mrtav ladan projahao ga do Velikog Parka. Naravno, nije ni stigao da ga vrati, jer su ga odmah priveli “murjaci”. Miša Pacov se inače nije mnogo plašio, koliko sam znao, jednom je stavio džak na glavu i igrao Karađorđevom ulicom izvodeći neki performans i zaustavljajući retke automobile. Mada mi je jednom priznao da je zazirao od mog Deda Ljube, koji je radio kao tehničar u policijskoj stanici u Svetozara Markovića i imao neki službeni pištolj, kojim je uglavnom retko plašio vrane po selu. Ipak, mislim da smo mi, klinci za Mišu Pacova bili komšije. A to je nekad stvarno značilo…

(V.P. poslednji ilustrativni narativ priče o underground knjigama, čitajte “Gromovnike” – prim.aut.)

dr Vladimir Paunović

 

Foto: Naslovna/Foto 01/06/07 (POP Forum arhiva); Foto 02./03./04. (Zoran Mišić); Foto 05. (film “Živi zid” NVO “MillenniuM”, izvor arhiva lista “Svetlost”); Foto 08. (izvor You Tube – https://www.youtube.com/watch?v=eSUdlUmtg3Q).