(Istorija popularne kulture Kragujevca 1990 – 2000…+, drugi deo, priča 8.)

Šetao sam starim korzom od Hotela Kragujevac do “staklenika”, negde pri kraju prve decenije dvehiljaditih, kada spazih ispred jedne korporativne sportske radnje, kakvih je tada bilo na tom potezu, grupu mladih urbanih likova kako uz prateći hip-hop ritam crtaju sprejevima grafite po naokolo poređanim panelima.

Priđoh jednom koga sam poznavao, bio je to Fussion, univerzalni mladi umetnik koji se bavio zanimljivim stvarima, od dizajna, preko crtanja tatua u svom studiju, do kako vidim grafita.

• “Šta se radi?” – upitah ga, dok je pravio pauzu, sa nekim energetskim pićem koje im je pomenuti lokal obezbedio u malim frižiderima na ulici.
• “Graffiti Jam”!, brate, zvali nas iz radnje da malo crtamo”- objasni mi nasmejani Fussion.
• “Lepo, lepo, a jel’ dobijate neki honorar?” – upitah ga, prisećajući se Pendule koji mi se jednom prilikom ljutito jadao, kako ga ja novootvoreni prvi kragujevački “MekDonalds” zvao da u sklopu PR akcije restorana poznati kragujevački umetnici daju doprinos “jačanju veza profitne korporacije sa lokalknom zajednicom”, a na njegovo pitanje o visini honorara za nastup, rekli su mu da je to “doprinos zajednici”, na šta ih je u njegovom stilu odbio uz napomenu – “Kad budete besplatno delili hamburgere, ja ću besplatno da odglumim za vas!”.
• “Ma. ne!” – odgovori Fussion, dodajući – “Imamo sprejeve i piće, a rad ću da ponesem, baš me briga!” – nasmeja se.
• “E, ovako ćemo da uradimo isto jednom, samo ćete biti plaćeni za umetnički rad” – dodadoh i uz pozdrav odoh.

Upravo to smo, sledeće godine uradili u “Kneževom Arsenalu”. I bilo je jako dobro.

Foto 01: Dušan Fussion Tucaković radi grafit u “Kneževom Arsenalu” (autor fotografije: Slavoljub Radojević)..

A, kako je sve počelo sa prvim street art radovima u Kragujevcu?

Ako izuzmemo open air akcije vizuelnih umetnosti, poput izložbe radova članova Likovnog studija Doma omladine, prvih decenija druge polovine prošlog veka, na ogradi gradilišta “Ferijalca”, odnosno Studentskog Doma, performans čuvenog Maketa Slikara ispred Glavne crkve, kada je mislim, osamdesetih slikao na ulici u večernjim satima, sa štafelajem, četkicama, bojama, naravno – elegantno odeven i šeširom na čijem su obodu bile sveće da bi video, osim socrealističkih murala na “Vodovodu” i u centru, autentični street art je trebalo da sačeka neke pop-kulturne procese da se odviju.

Foto 02: Izložba slika na otvorenom, članova Likovnog studija Doma omladine Kragujevac.

Ni Kragujevac u ovom slučaju nije bio izuzetak. O samom procesu nastanka autentičnog street art i njegovom dolasku na ove prostore, govori nam dr.um. Jana Danilović. Ako pod grafitima smatramo umetnički čin u vidu tekstualne poruke umetnika, gde se javni prostor koristi kao medij, ali i gde sam čin crtanja podrazumeva neku vrstu performansa (najčešće zabranjenog), onda je njihov nastanak vezan za drugu polovinu šezdesetih godina i američki grad Filadelfiju. U kojoj je umetnik Deril Mekrej, alias „Cornbread“ prvi počeo da crta grafite kakve ih danas znamo, kao šireg spektra umetnosti poznate kao street-art. A gde spadaju i murali i Paste-Up (crtani radovi na pak papiru koji se lepe po zidovima i traju do prvog, ozbiljnog nevremena,  nedobronamernog cepanja ili kvaliteta kineskog lepka) i mnoge druge zanimljive stvari. Kao i neka nepisana pravila, da gde ima murala, ekipa grafitera koja se drži kodeksa – jednostavno ne crta preko.

Jana Danilović, inače poznata street-art umetnica (po muralima) sa ovih prostora, koja je na beogradskom Univerzitetu umetnosti doktorirala upravo na ovu temu, istakla je da su i američke bande, poput onih koje smo prvo videli u Hilovom kultnom filmu „The Warriors“, obeležavale teritoriju na sličan način, ali da grafiti ipak podrazumevaju umetnički performans, poput onog koji je priredio pomenuti pionir Cornbread, kada je nakon duže pauze koja je izazvala interesovanje javnosti, oslikao slona u filadelfijskom zoološkom vrtu sa natpisom „Cornbread lives“ o čemu su pisale i novine.

Foto 03: Deo iz filadelfijskih dnevnih novina o radovima prvog verifikovanog grafitera, Derija Cornbread Mekreja.

 Danilovićeva smatra sa su grafiti, kao tekstualna umetnička poruka bili prvo vezani za ime umetnika i trajni su, poput murala. Govoreći dalje o nastanku grafita, priču seli iz Filadelfije u Njujork i početak sedamdesetih godina prošlog veka, gde je prvi verifikovani umetnik „Taki 183“, inače poštar po zanimanju što je kasnije otkriveno, jer je sa velikom preciznošću pisao po stanicama metroa, obeležavajući zapravo rejon radi lakšeg snalaženja. O njemu svedoči i članak iz „Njujork Tajmsa“ iz 1971. godine. Na taj način je „generisana pažnje javnosti“ objasnila je Jana Danilović, što je zapravo i glavni cilj ovih umetnika.

Foto 04: „Njujork Tajms“ piše o radu grafitera pseudonima „Taki 183“

Pažnja javnosti, odnosno vidljivost umetničkog rada, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih je u Americi generisana i putem kretanja, a zaslužna je čuvena „Lady Pink“, ekstremna grafiterka koja je počela da oslikava vozove. Jana Danilović je pomenula i teoriju “polomljenog prozora” (“Broken Window Theory”), koju su 1982. u časopisu “Atlantic monthly” predstavili američki sociolozi Džejms Vilson i Džordž Keling. Ova kriminološka teorija je objašnjavala nastanak i širenje vandalizma u socijalnom okruženju i ukratko je glasila – “da ako postoji napuštena zgrada sa polomljenim prozorom, a niko ga ne popravi, velika je verovatnoća da će vandali razbiti i ostale prozore, potom i provaliti i useliti se u nju”. Pomenuti sociolozi su na poziv vlasti u Njujorku primenili teoriju na, po njima, najblaži oblik vandalizma – grafite u podzemnoj železnici, koji su se potom neprestano čistili i nakon nekog vremena je prestalo crtanje istih.

Foto 05: Grafiterka “Lady Pink” koja je oslikavala njujorške vozove.

Doktorka umetnosti Danilović, predstavljajući istraživanje priča da u to vreme grafiti ulaze i u zvanične američke umetničke prostore – galerije. Prva izložba je bila u Razor gallery, ali izložba koja je ključna po velikoj pažnji javnosti i medija, kao i prikupljenom novcu od skupih ulaznica je “Post Graffiti” iz 1983. godine. Galeristi su bili podeljeni po pitanju ulaska street – art -a u zvanične umetničke prostore, ali je nesumnjivo da su grafiti privlačili pažnju javnosti, čak i galerijski predstavljeni na platnu. I to ne samo u Americi, nego i Evropi, jer je već sledeće, 1984. godine Boyman Van Beuningen muzej iz Roterdama organizovao posećenu izložbu američkih grafita. Osamdesete su u Americi u znaku Kit Heringa i Baskijata, potom su bili povezani i sa hip – hop supkulturom, da bi tokom devedesetih do danas, umetnici kao što su Shepard Fairy ili Obey Giant svoj rad predstavljali kako po ulici, tako i u galerijama, stvarajući brend kroz snažne aktivističke poruke.

Foto 06: Američki angažovani grafit iz 2020. godine.

“Kako grafiti putuju”, odnosno kako su prešli okean i počeli kao vid umetničkog izražavanja da se šire na druge kontinente? Jana Danilović objašnjava da su vanamerički umetnici najčešće videli grafite u nekom filmu, poput grafitera sa ovih prostora ili lično, posetom. Primer za drugu opciju dolazi iz Francuske, kada je “Black le Rat” 1981. godine počeo da crta pacove po zidovima Pariza, inspirisan susretom uživo sa njujorškim grafitima. “Blek” je inače uticao na danas jako popularnog autora Benksija.

Foto 07. Pariski grafiti “Black le Rat”.

Drugi primer, po njoj je Nemačka, preciznije – Berlin, osamdestih godina. Međutim, umetnici nisu bili Nemci, nego Francuzi – Tieri Noar (Thierry Noir) i Kristof Emanuel Buše (Christophe – Emannuel Bouchet) koji su počeli da crtaju grafite po Berlinskom Zidu, u kontekstu slobode uopšte, što je svakako i prva asocijacija na Zid.

Foto 08: Prvi grafiti na Berlinskom Zidu.

Tako je, tvrdi ona, nastao i svojevrsni “Manifest brze forme” (“Fast form Manifest”), koji se zadržao do danas, gde se grafiti koriste u formi brzog, usputnog performansa poput crtanja vozova u vremenu do jednog minuta (grupa “1 UP”) uz pomeranje granica izvodljivosti, ali i sa upotrebom grafita kao “aktivističkog megafona”, antirasističkog, aniksenofobnog, sve u svemu – humanističkog.

Foto 09: Grupa “1 UP” oslikava metro svojim aktivističkim grafitima.

Dolazak “američkih grafita” na ovdašnje prostore, očigledno je vezan za pojavu transmisije pop – kulturnih kanala, odnosno preko filmova, jer po dr.um Jani Danilović i njenom naučnom istraživanju, vezan je za 1984. godinu i beogradske “blokove”, preciznije Blok 45. na Novom Beogradu, gde je delovala ekipa “Fantastic boys”, koja je svoju inspiraciju našla gledajući film o hip – hop supkulturi “Beat Street” (kod nas preveden kao “Ritam ulice”).

Foto 10: Kadar iz filma “Beat Street”.

Slično se desilo i u Kragujevcu i o tome svedoče oni koji su bili povezani sa pomenutom scenom.

Foto 11: Neki od prvih gradskih radova iz hip – hop ekipe – grafit “Mind” kod “Robne kuće” (autori: Panta, Verbal, XcS).

Jedan od začetnika kragujevačke hip – hop scene, Nenad Verbal o lokalnim grafitima priča:

“To je uvek bila, uslovno rečeno “najslabija” karika u celoj priči, prvenstveno zato što ta kategorija spada pod “ilegalno”, osim ako nije bio organizovan neki Jam gde se slobodno crtalo, a ne pod “stražom”. Tako da, tokom perioda od druge polovine 90 – ih, grafiti su svanjavali u segmentima, odnosno ni u jednom momentu nije postojala ekipa koja je u kontinuitetu crtala po gradu, sve se manje više svodilo na sešn-e, tako da su se uvek pojavljivali neki novi likovi…

Ali. definitivno bi trebalo spomenuti ekipu DzP (Dekorateri Zidnih Površina) u kojoj su bili Nookie i Panta, zatim Gizu (“Đubre”) i Bakližu (“Jetra”). A i sam sam bio prisutan i na toj sceni sa dva drugara, ali kao što rekoh, ni mi nismo ostavili previše radova iza sebe.”.

Foto 12: Još jedan rad Verbalove ekipe (Panta, Verbal, XcS), grafit “Return”, takođe naslikan kod “Robne kuće” kod bivšeg “Mikrosa”.

Neka od navedenih imena grafiti scene potvrđuje i brejker Vladimir Arsenijević Nezoob:

“Prve grafite, a ne puke natpise ili tag-ove koje sam ja primetio, crtala je ekipa roleraša ABC, kao i ekipa DZP (Dekorateri Zidnih Površina) – Panta i Miško. Po gradu se, još uvek vide obrisi prvih ABC grafita. Što se tiče DZP – a, nažalost renoviranjem fasada, svaki je na neki način nestao.”

Foto 13: Neki od današnjih grafita u prostoru “Kneževog Arsenala”.

Jedan iz tadašnje ekipe “roleraša”, poznati kragujevački DJ Shoomadisco – Kristijan Klačar Kici, misli da je prvi hip – hop grafit bio kod “Buena Vista” na zidu, pa je zatvoren prolaz. Isto misli da je grafite radila ekipa sa Aerodroma, one koji su vezani za hip – hop i brejkdens, po njemu oni nisu slušali skejt – kor. Takođe, Kici smatra da je ovde počelo kasnije nego u Beogradu, jer se nije slušala ta muzika koja je uticala na street art.

Foto 14: Jedan od aktuelnih navijačkih (“Crveni Đavoli”, navijači Radničkog iz Kragujevca) grafita na “Zastavinom soliteru”.

Jana Danilović, koja se kako naučno bavila street art formama, tako i praktično, u svojim ranim studentskim danima na kragujevačkom FILUM-u, po sopstvenom priznanju nije imala kontakte sa pomenutom grafiti – scenom, ali se seća Steke i EGHC ekipe skejtera koji su imali veze sa grafitima, kao i “lika sa Aerodroma” koji je u radnji prodavao upravo sredstvo za rad – sprejeve i organizovao crtanje grafita u pešačkoj zoni. Ona pominje i Andreja Stošića Adija, kolegu sa faksa, koji je tetovirao i crtao grafite.

Foto 15: Dr. um. Jana Danilović, crta grafit u “Kneževom Arsenalu” (autor fotografije: Slavoljub Radojević).

I pripadnici HC i punk scene su takođe radili grafite po gradu, a NVO “MillenniuM” je organizovala 2011. “Graffiti Jam” u okviru pratećeg programa “Arsenal Festa”, na kome su učestvovali Jana, Giza, Fussion i drugi stari i novi grafiteri.

dr Vladimir Paunović

Foto: (POP Forum/Verbal/Jana Danilović/Dom omladine arhiva/Slavoljub Radojević/Naslovna: Miroslav Ćurčić – Giza, jedan od prvih KG grafitera, autor: Slavoljub Radojević, 2011. godine).