(Ogled o politici i satiri SFRJ – 4.)

Deo 3: https://popforum.rs/komunista-to-je-jos-samo-dobar-vic/

U seriji „Berlin Alexanderplac“ kojom je Fasbinder pokušao da prenese u medij filma remek delo Aleksandra Dolbina, glavni junak Franc Biberkopf je proleter izložen krizno-kapitalističkim turbulencijama predhitlerovske Nemačke. U jednoj od epizoda, u razgovoru sa levičarskim aktivistom Biberkopf sa apetitom ismeva njegove „apstraktne“ teorije i teze o radničkom organizovanju i borbi. Već u sledećoj sceni, u diskusiji sa malograđanskim preduzetnicima – sitnim kriminalcima sa kojima se hteo-ne-hteo povremeno udružuje – podjednako ubedljivo i iskreno iste te „apstraktne“ teze brani. Nije potrebno ni vraćati se toliko u prošlost ili pozivati se na umetničke interpretacije i reinterpretacije, istu „razrokost“ možemo na primer čitati u komentarima na jedan mem Radničke fronte (5), koji se neočekivano pretvorio u vrlo zanimljivu anketu. Kako koji komentar pročitamo vidimo da su nam argumenti i poznati i prihvatljivi, nezgoda je samo u tome što su argumenti međusobno kontradiktorni – sa malom promenom perspektive ista činjenica može učiniti da se naježimo od uživanja, zadovoljstva ili naprotiv, od nelagode, straha. Ta mala promena perspektive po svemu sudeći dolazi od male promene pozicije i posredničkog pozicioniranja u klasnoj borbi, toj funkcionalnoj, egzistencijalnoj i etičkoj zamci-klackalici „srednje“ klase.

 

Sl. 11 – Hoćeš li sa nama ili sa njima? Važi! – ? Redakcijski (nepotpisan) aforizam, u realizaciji Dušana Petričića.

Iz Kangrginog teksta-alarma znamo da je nova generacija srednje klase u ideološkim aparatima države krajem šezdesetih već uspostavila svoju (sebi ekonomsko-kulturno-politički vrlo) atraktivnu hegemoniju i da je ovaj JEŽ-ev humorističko-zavodnički opus koji nam je došao pod ruku bio u nekoj aferi sa tom hegemonijom. Centralno pitanje je dakle da li i šta, sa stanovišta te hegemonije može ili mora da se pročita između redova, između naježenih bodlji, tamo gde je naizgled sve već jasno u rečima i slikama, gde su navodno sve bitne problemske tačke sistema akupunkturno tačno dobile po ubod-lju. Kritika u JEŽu je naime često toliko direktna i otvorena da kao da ne ostaje ništa između redova. Osim ako tamo, upućene ne vreba (-ili upućenima baš i treba) upravo neko olakšanje, nekakvo „oproštenje“ i vladajućoj ideologiji i ideologiji vladajućih za te „sitne“ nedostatke, toliko sitne da su u stvari i karikaturalni, smešni.

Na primer, karikaturalno-smešno su prikazani “demokratizovani” polni i rodni odnosi, ljubav i seks, prevashodno kroz seksističku banalizaciju “zgodnih sekretarica”, “nabijanja rogova”, bračnog oportunizma tipa “dobre udaje” ili karijernog “snalaženja”, gde komisije razmatraju izgled a ne sposobnosti kandidatkinja itd.

Sl. 12 –Ako, ako, da konačno i kod nas žene zauzmu vidnije mesto u društvenom životu…– Karikatura Ivana Franića, JEŽ broj 1549

Karikaturalno-(pod)smešljivo su neretko (dodatno) dezavuisana i derogirana radnička prava kao i politički afiniteti i kapaciteti radništva a afirmisani šarm i dovitljivost – neretko tek u “dangubljenju” i alkoholisanju –“lumpenproletarijata”, primer je strip Ljuba Truba M. Dobrića; karikaturalno-smešno, ali donekle i kultur-rasistički pakosno ismevala se socijalistička modernizacija kao nepotrebni, artificijelni, vesternizatorski kvaritelj “narodnog bića”, primer bi bio strip O’stoja M. Krnjetina koji nije bio ni naročito smešan već pre nekako karikaturalno-karikaturalan, kao neka nategnuta pučkoškolsko-nasradinhodžinska kombinacija Borata i Čoveka iz podzemlja.13.strana (aforizmi pretežno nepoznatih autora u grafičkoj izvedbi D. Petričića) i kmeke i kerefeke M. Bećkovića (sažeti opis serije priloga tog autora, ne ime rubrike) kao da su na tragu jedne simptomatične opaske u predgovoru prvog ovdašnjeg izdanja Zamjatinovog romana Mi (gle, izdatog prvi put 1969. godine) kojom se u načelu tvrdi da Mi sada znamo šta je komunizam (6). Činjenica da se ovakva rečenica u kontekstu predgovora romanu-mustri za mnoge književne “antitotalitarne” distopije XX veka može sa podjednakim likovanjem politički čitati i sleva na desno i s desna na levo, otkriva i dodatnu dimenziju brojnih priloga JEŽ-a: YU-hladnoratovsku. Naime, mnoge karikature, tekstove i aforizme možete podjednako uspešno čitati i kao levu i kao desnu kritiku “socijalizma”; možete je pokazati ondašnjem poslovnom partneru iz SSSR-a i tvrditi da ste svesni svih nedostataka našeg ideološkog zastranjenja ali i gostu iz USA, tvrdeći – isto to. Što bi rek’o O’stoja, “jedan sajz a svima najs”. Ličilo je sve to ponekad i na dijalektiku ali avaj, jer dok se na primer šarmantno-karikaturalno podsticao mit o “neefikasnosti” socijalističke privrede, stidljivo je prećutkivano da je to i verovatna posledica integracije u globalni kapitalistički sistem; oburžoazenje sistema delegirano je striktno na privrednu i političku elitu, eventualno na kulturno-statusne aspiracije omladine, a vrlo uspešno prećutano-prikriveno kod sopstvene sistemske pozicije – dakle u JEŽ-u ne vidimo jasno život, rad, pozicije i stavove gro srednjih slojeva, srednje klase. Kao npr. i u Žilnikovom Crnom filmu, toj soc-samoupravnoj verziji Veridijane: sve vidimo i znamo, samo ne znamo otkud uopšte autoru – mladom srednjeklasnom nekome – pored svih tih beskućnika, stan, koji pokušava da privremeno redistribuira u umetničko-aktivističke svrhe.

Sl. 13 – Karikatura Feri Pavlovića, JEŽ 1555. Jedan od jetkih komentara (po svemu sudeći) na filmove “Crnog talasa”. Filmska industrija isticana je, prozivana i prikazivana kao miljenica sistema, za razliku od šire kulturne produkcije.

Kao što i Žilnik opravdano ukazuje na društvene probleme neprimerene socijalizmu, tako i mnoga od ovde prigodno tumačenih JEŽ-evih karikiranja imaju i notu opravdane, iskrene kritike: ukazuju na površne i banalne, nejasne znake oslobođenja žena (u i dalje pretežno patrijarhalnom okruženju), na nedopustivo potiskivanje i degradaciju radništva i radničkih prava (da ne bude nesporazuma, “radnička prava” su domen kapitalističkih proizvodnih odnosa, ne socijalističkih), bujanje birokratije, pojave siromaštva i otuđenja, opasnosti od proleterizacije dela radništva i devastacije postojećih mreža solidarnosti, na preteću destabilizaciju principa socijalne afirmacije i integracije. Ljuba Truba i O’stoja mogu donekle biti čitani i na taj način, kao tzv. imanentna kritika. Ali sve to dobija različite konotacije ako se prećuti da se više ne živi u socijalizmu već pre u “neispravnom kapitalizmu” (termin Marka Kržana), imanentna kritika tada postaje možda iskreno socijaldemokratska, dakle pro-kapitalistička a ne pro-socijalistička a kamoli komunistička. A zar na vlasti nije Savez komunista? – mogao je i tako glasiti moto uozbiljenja u zaglavlju JEŽ-a.

Sl. 14 – SALON “Doterujemo za izbore”. Karikatura Feri Pavlovića, Jež broj 1548.

Konačni saldo JEŽ-a može se, pogotovu ako je izolovan od konteksta nastanka, shvatiti i kao sjajan repertoar za sve “žrtve komunizma” uključujući i njegove beneficiaries tj. (ex-yu) srednju klasu koja u prilozima sa lakoćom traži i nalazi sijaset dokaza da socijalistička privreda u stvari “nije mogla da funkcioniše”, da je sistem po sebi bio licemeran a obični ljudi po pravilu izigrani ili nasamareni. Idealan istorijsko-teorijski repertoar i za tranzicione pljačkaše drugog i trećeg ešalona, za različite formacije marodera palog socijalističkog projekta, na primer “vlasnike” nekadašnjih društvenih stanova “otkupljenih” od strane mnogog promotera jednakih šansi i slobodnog tržišta po sramotnim, nimalo tržišnim i nikom drugom dostupnim cenama. Takve može manje gristi savest ako ubede sebe da je socijalizam bio bez perspektive a ionako već mrtav dok su/smo ga definitivno džeparili i čerupali.

NASTAVAK: https://popforum.rs/jez-kao-draft-pakta-sa-socijalistickim-malogradjanstvom/

Nebojša Milikić

Foto: Naslovna (POP Forum arhiva, Tirnanić sprovodi Žilnika, insert iz Filma “Rani radovi”)

Ilustracije: Karikature lista “JEŽ” (Izbor: Nebojša Milikić).

Napomene:

(5) Fb Radničke fronte, rasprava na postu od 8 siječnja/januara u 10.54

(6) Predgovor Miroslave Lalić, prevoditeljke : „Danas mi možemo reći (poučeni istorijom) šta jeste a šta nije komunizam.“; Mi, Jevgenij Zamjatin, Narodna knjiga, Beograd (1984)