(Istorija popularne kulture Kragujevca 1990 – 2000…+, drugi deo, priča 10.)

Stvaranjem džez lobija oko „Jazz Cafea“, aktiviranjem džez muzičara i objavljivanjem prvog niskobudžetnog džez izdanja, Kragujevac je polako počeo, početkom perioda dvehiljaditih da dobija scenu vezanu za ovu vrstu muzike.

Kragujevac, po pitanju bogate istorijske baštine, može po mnogo čemu da se pohvali, čak i kada je reč o sferi urbane i popularne kulture i umetnosti. Od toga da je za ove prostore vezan jedan od najvećih ritam i bluz, odnosno rok bendova ex – YU – Smak, preko postojanja vrlo uticajne alternativne scene, do činjenice da ima i novu generaciju muzičara, kojih se ne bi postideli ni mnogo veći regionalni centri. Jedino je bilo nešto slabije, kada je bio reč o džezu, iz prostog razloga, što do pre par godina, jednostavno nije imao ko da ga svira. Od kada je ekipa “diksi tria” 7 mladih (Kikere, Micinac i Ljuba Milić) otišla u Beograd. U nekom organizovanijem smislu naravno, u onom, u kome bi smo ga mogli nazvati scenom. Bio bi greh, a ne pomenuti više pokušaja, kao i usamljenički rad pionira ove muzike kod nas, u Kragujevcu.

Zaljubljenici u džez, poput Neđe Zmaja, g. Vorkapića, Gaje, profesorke Nade i Verice Šerifović (mada po vokaciji narodne pevačice) i ostalih mahom entuzijasta, pokušavali su da u okviru različitih klubova poput SKC – a ili samostalnim nastupima, pre svega okupe jedan krug zaljubljenika u ovu muziku. Na tim sporadičnim nastupima, ovi solisti ili dueti najviše, pokušavali su i uspevali u tome, da podele sa određenim krugovima slušalaca, toplu i gotovo zavereničku atmosferu preslušavanja i sviranja džez standarda, gde su akteri i publika kao jedna osoba disali vazduh zadimljenih barova, ispijali svoja pića i strasno uživali u zvucima muzike, tako popularne u svetu. Ali, očigledno i kod nas, jer ne može se reći da nije bilo interesovanja među publikom, mahom starijom, ali i mlađom, ali se ne može ni reći i da sve nije dalje odmaklo od nivoa dobrog pokušaja. Jer da bi se neki grad pohvalio nečim što bi se moglo nazvati scenom, potrebno je da postoji makar jedan džez klub u kome se kontuirano sluša i svira ova muzika, makar nekoliko bendova koji u prednaslovu imaju reč – jazz i makar jedna emisija na lokalnim elektronskim medijima, koja će vrteti džez standarde.

Za razliku od Beograda, u pravom smislu reči centra ili recimo Niša, kod nas se nisu dešavali neki bitniji pomaci, mada je postojala neskrivena želja i volja, kako muzičara, tako i publike. Beograd je naprimer, imao  i ima čitavu plejadu muzičara starije i mlađe generacije, klubove od „Jazzbine“ do sada već kultnog „Platoa“, „Sumertime jazz festival“ svetskog ranga i sa imenima koja su u svetu nešto značila i koja su dolazila u vreme sankcija da sviraju, pa čak i autohtonu izdavačku kuću koja je eskluzivno objavljivala džez muziku. Imao je jednom rečju scenu. I Niš ima svoje Hazare i vrlo kvalitetan i već tradicionalan džez festival, kao recimo i Valjevo.

Stvari su definitivno počele da se pokreću u Kragujevcu, kada je krenulo sa formiranjem scene oko „Jazz Cafea“ ulaskom u novi milenijum. Naravno, niti je to prvi zamajac, niti je Kragujevac već formirao scenu, ali je definitivno „Jazz Cafe“ onaj najbitniji inicijator. Bilo je i sasvim dobrih pokušaja 1998. i 1999. godine od strane Doma Omladine u Kragujevcu, da se napravi serijal koncerata u kontinuitetu, pod nazivom „J & B“ – Jazz i blues, mada su bendovi koji su svirali više naginjali ka bluz muzici ili melpotu zvanom „fusion„, nego pravom džez.

S druge strane, Vlada Živković, glumac Teatra „Joakim Vujić“, veliki zaljubljenik u džez i dobar prijatelj Jove Maljokovića, pokrenuo je u okviru jedne sasvim obične kafane pri vrhu ulice Vojvode Putnika, mesto okupljanja i „žilu kucavicu“ kragujevačkih džez fanova. Tematske večeri sa živom svirkom domaćih jazz legendi poput Miše Krstića i pomenutog Jove Maljokovića, dobri DJ – evi džez poput Aleksandra Šaranca, mini – festival od nedelju dana svirke, kao i drugi, redovni događaji, doprineli su da „Jazz Cafe“ postane mesto kao što mu i stoji u imenu – džeza i džezera. Najbitniji momenat je, što su se zbog potreba stalne svirke i nemogućnosti organizovanja stalnih gostovanja muzičara sa strane, odnosno iz Beograda, ali i zbog potrebe za buđenjem lokalne scene, počeli polako skupljati neki novi džezeri iz Kragujevca. Tako su „Kod Glumaca“, kako zovu drugačije „Jazz Cafe„, počeli da sviraju Caja, Saška i Jovan, Nada, „Blue in Green„…

Ovi poslednji zapravo i imaju čast da ponesku laskavu titulu prvog kragujevačkog džez izdanja. Mada CD „Blue in Green – Radio 1“ u izdanju „Low – fi izdavačke kuće ITS“ iz Kragujevca i ne predstavlja klasično studijsko izdanje. U pitanju je jednostavno entuzijastički napor kragujevačkog pesnika i novinara Aleksandra Šaranca, koji je osnovao pomenutu niskobudžetnu izdavačku kuću da bi objavljivao „etnopunk“ izdanja. Kako je Šaranac realizovao džez emisiju „Sunday Night Music Show“ na prvom programu Radio Kragujevca, iskoristio je gostovanje „Blue in Green„, da bi snimio njihov materijal uživo. Uz pomoć tonskog snimatelja, Zvonimira Maceja i Andrinog studija gde je materijal miksovan, dobili smo „live“ snimak koji sasvim pristojno zvuči. Gitarski džez duet „Blue In Green“ u sastavu Željko Radulović i Bojan Otašević, snimio je uživo svoju varijantu mainstream džeza. Album čine standardi – „Yesterdays“, „G Blues“, „Sunny“, „Sunny Side of the Street“, „Blue Monk“, „No Stars Tonight“, „Lover Man“, „Satin Dall“, „Caravan“, „How High the Moon“ i „Girl from Ipanema“, uz Radulovićeve autorske kompozicije – „Circus“, „Chaka“, „Mimi“, „Mis Assistant“ i  „M soul“. U tom vremenu kada je objavljivanje bilo kakvog, pa čak i komercijalnog izdanja lokalnog tipa bio pravi poduhvat, ova niskobudžetna džez akcija svakako zaslužuje ovakav vid arhiviranja.

 

dr Vladimir Paunović

Naslovna: FB Aleksandar Šarenac u vreme Etno-pank izdavaštva.