Dve Kazine priče

Kao neku vrstu “In memoriam” teksta, nako sinoćne tužne vesti o nekadašnjem kolegi iz “Druge boje” Radio Kragujevca Kazi, setih se kako mi je pomagao kao jedan od lokalnih generatora kulture sećanja za rad na prvoj knjizi “Vrele šezdesete”.

Mislim da bi se ovakav ispraćaj Kazi svideo. R.I.P

“Kazimir Kaza Petrović, najugledniji kragujevački sportski novinar, seća se da su u podrumu Doma Omladine pravili prve žurke u gradu, koje su se dešavale u nekoj popularnoj lokaciji, van kuće. Kepa slikar je ofarbao u crno jednu podrumsku prostoriju Doma, odsekli su nogare na stolicama i oblepili sve zidove novinama. Kaza je od svojih promoterskih honorara, kupio u „Simfoniji“ magnetofon na baterije, marke „AIVA“, koji je koštao više od plate njegovog oca. Nabavili su i gramofon, a Kaza je preko brata od strica nabavljao ploče iz Londona, koje su u to vreme bile prava retkost. Tvrdi da je prvi doneo u Kragujevac ploče prvih rokera kao što su Čabi Čeker i njegov „Let’s Twist Again“, Klif Ričard i Pet Bun sa tada velikim hitom „Speedy Gonzales“. Kasnije su naravno došli i The Beatles, i od tada već ništa nije bilo isto. Skupljali su se u tim svojim prostorijama, družili, slušali muziku i subotom i nedeljom pravili žurke, koje su bile prepune.

Kazina ekipa je organizovala ovakvu vrstu zabave nekoliko meseci, 1962. godine, da bi kasnije Dom prerastao u pravu diskoteku. Ipak, ponekad su se okupljali i pravili ad-hoc žurku, kao naprimer 1967. godine za proslavu Nove godine.

Od utisaka sa starog Korzoa, Kaza pominje javno slušanje tada najpopularnije radio stanice, Radio Luxemburga, kada je 1965. godine, Marko Janković, danas poznati novinar koji živi i radi u Beogradu, donosio na Korzo, na mestu okupljanja kod hotela „Kragujevac“, svoj tranzistor koji je imao zaletovanu skalu na „Radio Luxu“.

Deo iz priče “Domci”, knjiga “Vrele šezdesete” (istorija urbane kulture Kragujevca 1950 – 1970, Vladimira Paunovića)

“Kragujevac je u to vreme bio jako otvoren za nove informacije i nije puno kaskao s obzirom na večiti epitet „unutrašnjosti“ i kompleks „prve, ali bivše prestonice“. Kazimir Kaza Petrović, poznat je kao prvi sportski novinar grada, ali u svojoj mladosti i kao jedan od prvih rock promotera Kragujevca.

Šezdesetih godina, Kaza je osim žurki u podrumu Doma, gde su se preslušavale prve rock ploče, bio aktivan i kao organizator. U pitanju su popularne matine-svirke, jer tada se koncerti nisu održavali kao danas, isključivo u kasnim večernjim satima, već naprotiv, nedeljom pre podne, u 11 sati, što za današnje organizacione pojmove zvuči prilično čudno.

Glavno mesto je bila tada jedina i najluksuznija gradska dvorana „Pionir“, gde su se pored filmskih projekcija, kao osnovne namene, održavali i koncerti, priredbe, omladinski festivali. Pošto nije bilo lako u to vreme za jednog sveže svršenog Gimnazijalca da dobije salu „Pionira“, Kaza je „pokupio vezu“ iz sasvim druge priče. Zajedno sa Mališom Protićem iz „Abraševića“, Zvonkom Macejom sa Radija i Belim iz „Šumadija filma“, Kaza je učestvovao u organizaciji tada jako popularne manifestacije „Selo veselo“ po okolnim kragujevačkim selima.

U svojoj promoterskoj karijeri, Kaza je u Kragujevac doveo prve jugoslovenske rock grupe, koje su šezdesetih godina, žarile i palile po Beogradu. Siluete, pioniri domaćeg rokenrola i srpski odgovor na The Shadows i kasnije The Rolling Stones, sa bubnjarom Jovanom Miševićem, basistom Dejanom Dunjićem, klavijaturistom Ljubom Đorđevićem, gitaristom Slobodanom Todorovićem i legendarnim pevačem Zoranom Miščevićem, zapalile su po Kazinim rečima publiku u „Pioniru“.

U to vreme koncerti su bili isplativi, jer je publika bila gladna zabave, živelo se dobro i nije se moralo voditi računa o prebukiranosti događaja, jer se „Pionir“ u nedelju pre podne punio kao od šale. Kaza je salu dobijao besplatno, a plaćao je samo čistačicu i orkestar koji je sa sobom donosio binsku opremu u vidu jednog, u najboljem slučaju dva pojačala, u koja su se svi uključivali. Na ruku je išla i činjenica da je „Pionir“ jedna od najakustičnijih sala na ovim prostorima, tako da tada tradicionalni nedostatak razglasne opreme kod muzičara i nije predstavljao veći problem za organizatore. Pored toga, Kragujevac je uz posedovanje sale sa epitetom „najakustičnija“ imao i najbolji prostor za vežbu – podrum Doma Omladine, gde je temperatura uvek ista, što je neku deceniju kasnije otkrio Točak.

Kazi su Siluete ostale u posebnom sećanju, iz dva razloga. Prvi se odnosi na to što se rokenrol idol mladih Miščević, otvoreno „nabacivao“ njegovoj tadašnjoj devojci, sadašnjoj ženi Slavici u beogradskoj „Kazini“ gde su ugovarali koncert. Drugi razlog je izuzetno dobra zarada od koncerta. Kada su nakon svirke Silueta, trebali da dele pazar, Kaza i njihov menadžer, čuveni Grada Veljković, poznat po kasnijem radu sa Dugmetom, Čolićem i tituli „najružniji Jugosloven“, priča je bila sledeća. Kaza je pitao Gradu šta će da uzme – „papir“ ili „metal“ i kada se Grada praktično opredelio za papirne dinare, Kaza je sa metalnim poslužavnikom, pozajmljenim iz „Balkana“ i prepunim „banki“, prešao preko puta do Narodne banke i inkasirao dobar pazar od Silueta, zahvaljujući činjenici da su u to vreme mladi, najviše po džepovima nosili upravo metalne novčanice…”

Deo iz priče “Prvi promoteri”, knjiga “Vrele šezdesete” (istorija urbane kulture Kragujevca 1950 – 1970, Vladimira Paunovića)

POP Forum tim

Foto: Kazimir Kaza Petrović kolekcija

 

 

 

 

 

 

 

Izbornik