(Istorija popularne kulture Kragujevca 1970 – 1990. deo 3.)

Sedeo sam u prepunoj sali PMF-a (Prirodno matematičkog fakulteta) Kragujevačkog, kod Velikog parka i gledao predstavu. Troje mladih, smatrao sam tu negde mojih godina, gore – dole, ozbiljno su glumeli neki prilično neobičan komad. Za moje tadašnje poimanje kulture. Po prvi put sam uživo gledao avangardu. Mršavi momak sa veštačkim brkovima i lulom u ruci, zgodna plavuša duge kose i jedan koga se ne sećam najbolje likom, ali mislim da je bio nešto krupniji. Sve njih mi je ranije ili kasnije život doveo kroz susrete, koji su prerasli u poznanstva.

Krupni mi je bio neki dalji komšija, iz Karađorđeve, stariji od mene, ali je njegov otac bio golubar kao i moj stric Raka koji je imao kako su govorili pripadnici ove stare čaršijske discipline, dobre mavijane, tikire, bozove i karadijane, specifične vrste “srpskog visokoletača” koja je bila jako popularna nekada u Zemunu i Kragujevcu. Mršavi je kasnije znatno popunio gabarite, znali smo se iz škole, bio je nešto mlađi, ali ga je to Akademsko pozorište SKC-a zatrovalo za ceo život, pa je posle logično završio u Knjaževom Teatru, gde je i danas. Plavuša je bila gradska lepotica, vodili smo kasnije noćni program na lokalnoj televiziji i bili prijatelji. Otišla je prerano za svoje godine, briljantan um i ovaj grad.

“Ćelava pevačica se i dalje češlja na isti način!” – poentirao je na kraju čudne predstave mršavi. Tapšali smo dugo…   

Predstava akademskog pozorišta SKC Kragujevac.

Ipak, pojava avangardnog teatra u Kragujevcu je počela ranije, krajem šezdesetih i na drugom mestu. Zahvaljujući kreativnom jezgru Doma omladine, koje nije zaostajalo za informacijama, ne iz glavnog grada, nego sveta. Zoki Đavo, Jova Tigrić, Šare, Kepa slikar…

O tome govori akter i svedok, Zoran B Petrović:

“Priča o pravljenju avangardne predstave po Joneskovom tekstu Ćelava pevačica na neki način je metaforična priča zato što oslikava način i forme koje smo koristili u to vreme da bismo ono što smo smišljali prezentirali i predstavljali javnosti. O čemu se radi? Predstava Semjuela Beketa Čekajući Godoa je prva avangardna predstava koja je izvedena u Srbiji, u Beogradu u Ateljeu 212. Malo posle toga, Slobodan Selenić je napravio Zbornik u Srpskoj književnoj zadruzi, Zbornik avangardne drame i mi smo se dokopali te knjige i tih tekstova i palo nam je napamet da se i mi u tome okušamo. Naravno, Mirko (Đoković, prvi upravnik Doma omladine Kragujevac – prim.aut.) nam je dao kompletan slobodan prostor i tu smo isto krenuli timski.”

Zoran B.Petrović i Tom Gotovac u filmu “Plastični Isus” Lazara Stojanovića 1972.

– “Odabrali smo jednu ekipu ljudi koji će da se pojave kao glumci, a faktički kreativno jezgro je bila ona ista ekipa koja je kasnije radila na filmu Ovde dolazi svako (O.D.S. prvi “crnotalasovski” i film “iz bunkera” rađen u Kragujevcu, od strane Zorana B. Petrovića reditelja i Jovana Kaleta Gligorijevića, kamermana i asistenta – prim.aut.). Pošto smo bili svesni toga da je publici, koja je navikla na klasičnu formu pripovedanja, dosta teško u prihvatljivom obliku predstaviti jedno pripovedanje koje se zasniva na avangardnoj dramaturgiji, koja je bila dosta nerazumljiva, a da se ne okrnji forma avangarde i tog načina razmišljanje, došli smo do zaključka da mora da se napravi neka atmosfera u gradu koja bi pomogla ljudima da shvate kad budu otišli da pogledaju predstavu, da ne budu previše zbunjeni i da ne očekuju jedan klasični pozorišni komad.

Zato se postarao Kepa, Dragoljub Jelesijević. On je napravio dva ingeniozna plakata. Jedan je imao pozitiv i negativ ljudskog lika i to je bio prvi plakat kojim smo oblepili Kragujevac. Na njemu nije pisalo apsolutno ništa. To je već napravilo onu početnu zabavu. Sačekali smo nedelju dana i onda smo prepravili Kragujevac plakatima na kojima je bio samo tekst. To su bili duguljasti, žuti plakati, ja sam uzeo iz bolnice papir u kome su pakovali rengen filmove i na taj papir u Likovnom ateljeu Doma omladine smo štampali tekst da u Kragujevac dolazi ćelava pevačica, neutralni tekst i samo datum kada će to da se dogodi u pozorištu. Znači, ponovo nismo dali dovoljno podataka, mašta je bila ponovo zagolicana. Do te mere da se državna bezbednost raspitivala kod Mirka Đokovića kakva to ćelava pevačica dolazi, ko su ti tipovi, itd.”

Dragoljub Jelisijević Kepa, kao član Likovnog studija Doma omladine.

Avangarda i angažovanost, potom su se osamdesetih preselili nekoliko kilometara od Doma ka Velikom parku, tamo gde su fakulteti. Bilo je vreme za stvaranje novog centra kulture. O tome govori Branislav Kovačević Cole, čovek koji je stvorio Studentski kulturni centar:

“Ja sam se bavio fotografijom, novinarstvom, raznim drugim stvarima, već sam dobio ćerku, odslužio vojsku, sin je bio na putu i više nije čovek mogao da se bavi nekim drugim stvarima, nego nečim ozbiljnijim. I ja sam počeo da se bavim nekim tribinama. I onda mi je neko rekao, mislim Šare u Balkanu – pa što ne ideš u Kulturno-umetničko društvo Svetozar Marković, oni rade sa studentima. I ja odem i ispričam im o čemu se radi. Zatekao sam jednu krajnje soc-realističku priču, KUD zatvoren u sebe, gde se igra, peva i druži. Izračunao sam da nema mnogo većeg prostora za ono što sam ubeđivao postojeće rukovodstvo Univerziteta, studente, da bi morali da se bave nečim ozbiljnijim.

Onda su oni rekli okej, evo ti prostor i mogućnosti pa radi. Shvatio sam da nisu zainteresovani da slušaju samo tribine, pa sam smislio neku varijantu sa bioskopom. Napravio sam tribinu-bioskop koja je imala za cilj da pusti neki film sa određenom temom, a onda iza toga oni slušaju neke pametne ljude koji će govoriti o temi koja je bila pokrivena filmom. I to je bilo zanimljivo zato što u to vreme film nije bio pristupačan kao danas i ja sam faktički napravio prvi studentski bioskop na Univerzitetu u Kragujevcu i to je bilo prepuno. Ja sam birao filmove, glumce, reditelje i uvek birao nekog politikologa, sociologa, filozofa, nekog ko je imao šta da kaže.

Nažalost, to je trajalo jako dugo, 3-4 sata, međutim počelo je da biva sve interesantnije. Moja ideja je bila da odvojim filmski program i dijaloge, kako su kasnije nazvani. I tako sam i krenuo.”

Cole Kovačević i Taško Načić, gostovanje monodrame “Ne pucaj bre” 1987. u SKC Kragujevac.

Cole Kovačević priča dalje, kako je na jednoj studentskoj ekskurziji po Francuskoj, sedeo sa rektorom Rosićem u autobusu i tokom dugog putovanja postavio pitanje “Zašto mi nemamo studentski kulturni centar? Samo Beograd ga ima, nema ga Priština, Niš, Novi Sad, treba Kragujevac da ga ima!” Na pitanje rektora kako osnovati, Cole mu je predstavio model rada na osnovu beogradskog centra, koji je smatrao ozbiljnom i profesionalnom institucijom. Po njegovim rečima, rektor je, bez obzira na njihova neslaganja, mnogo učinio za nastanak novog centra kulture.

O počecima SKC Kragujevac, Kovačević je ispričao i sledeće:

“Onda sam ja počeo sa dramskom sekcijom i napravio sam ozbiljno studentsko pozorište i počeo da pravim serijale raznih tribina, koje su same za sebe počele da se izdvajaju i postaju književne, dramske, političke, sociološke…i to se mešalo tako da se skoro svako veče nešto događalo. I počeo sam da okupljam ljude. Ogroman broj mladih ljudi je tada prošao kroz SKC jer sam im dao da budu urednici. Kasnije sam ja bio organizator, pa sam bio realizator i na kraju umetnički direktor, ali sam uvek davao šansu drugima. U tom smislu ja sam zadovoljan uspehom koji smo postigli. Na samom početku nisam imao nikakvih političkih pritisaka, ograničenja, pa čak ni poseta tzv. organa bezbednosti. Imalo je manjih problema jer sam dovodio Tempa koji je bio zabranjen, Vuka Draškovića, ja to nisam ni vodio, uglavnom su ih vodili novinari.”

Svetozar Vukmanović Tempo i Cole Kovačević na tribini kragujevačkog SKC-a.

– “Sve do 1984. godine, kada sam zakazao tribinu o religiji koja je bila udarac. Jer odjednom se prvi put pojavio – pop. Sada velikopoznati Amfilohije Radović. Sa kojim se ni tada, a ni danas nisam slagao u bilo čemu, ali sam, pozivajući na Voltera i borbu na pravo da on to može da kaže, zakazao tribinu. Trebalo je da govori i profesor Nikola Milošević, profesor Esad Ćimić, jedini profesor religije koji je postojao tada u Jugoslaviji, Radovan Samardžić zadužen ispred savezne administracije za odnose religije i društva, a najveći je štos što je tribinu trebalo da vodi Aleksandar Tijanić. On je smenjen u pet sati zbog časopisa Intervju i tada mi je dostavio poruku da se spasavam kako znam i mogu, pritisak je strašan, on beži i daje ostavku, a meni počinje tribina u sedam. U međuvremenu mi stiže Amfilohije Radović, policija me saslušava da li popovi znaju bolje marksizam nego univerzitet gde sam imao nekoliko neprijatnih razgovora i onda je Socijalistički savez istakao nekoliko deviza koje ja moram da popustim, a nisam i ta tribina se dogodila sa mnom kao voditeljem po prvi put. Bila je izuzetno uspešna i bila je ogromna poseta.”

Tribina “Religija i društvo”, 1984. PMF Kragujevac: Nikola Milošević, Esad Ćimić, Cole Kovačević, Amfilohije Radović.

 

Video link (Branislav Cole Kovačević, umetnički direktor SKC KG: https://youtu.be/yltL12bk0NY

 

Pročitao sam knjigu koju sam kupio kod Miće Knjižara u “Prosveti”. Boban Petrović, beogradski šmeker, koji je pravio žurke, dobre disko pesme i znao da piše. Zvala se “Rokanje”. Sjajna edicija, uredio je Dragoš Kalajić koji je pisao za “Dugu” i koketirao sa tvrdom desnicom politički. Bilo je tu romana koje sam gutao, jer su pisali o urbanom životu Beograda. Kao onaj tip koji je napisao “Oktobarfest”. Ali ja sam se primio na “Rokanje”. Hteo sam da budem promoter, inicijator i svedok. Kao svaki napaljeni klinac, probao sam da to pokušam u stvarnosti. Kako nisam znao lokalne bendove, testirao sam se na gostima, koji nisu imali pojma ko sam. Sećam se da je EKV svirao u sali PMF-a. SKC je naravno organizovao. Stajali smo ispred, jer nije moglo da se uđe. Neki poznanik, koji je pomagao oko tehnike, pokazao mi je na čoveka koji je sedeo za stolom ispred, nervozno se osvrćući i gledajući neke papire. “To je Dule Ercegovac, menadžer EKV-a” – reče mi. Verovatno je brojao pare od karata. Prišao sam mu, glumeći dijaloge iz Bobanove knjige. Prihvatio me je, jer ga niko nije zarezivao. Kragujevački tipično, ko te šiša, doš’o si po pare, pa radi. Složio sam mu priču da sam zainteresovan za organizaciju koncerata. Poslao me je da mu nabavim piće za bend. Pomislih – “Dobar početak, biće nešto od tebe!”.

Za širu javnost, pogotovo mlađu, SKC je najviše bio privlačan po kvalitetnom muzičkom programu. Mnogo se sviralo u njemu i to jako dobro. Bilo je to vreme Novog talasa i stare rok garde.

Cole Kovačević o tome govori:

“Postoji moj sentimentalni odnos prema SKC-u, posebni prema koncertima koje smo radili i za koje je Kragujevac, kao jedan izrazito urbani grad imao interes. Pre svega mladi ljudi, studenti. Tako da smo mi trudili da dovedemo sve ono što pripada tom urbanom svetu, što pripada rok muzici, undergraundu, alternativi. Kad se Kragujevac otvorio i ličio na neku vrstu začetka Egzita u jednom drugom smislu, kad je Kragujevac bio popularan grad. Zato što su u Kragujevcu svirali i Atomsko sklonište i Marko Brecelj i KUD Idijoti i po prvi put Arsen Dedić i po prvi put Josipa Lisac. Vazda ljudi iz Beograda i Bora Đorđević i Bajaga, Dejan Cukić, EKV, Oktobar premijerno…

Mi smo i u tom drugom segmentu pokušavali da nametnemo jedan drugačiji kulturni stil, kulturni model. Pokušavajući da dokažemo da je kultura nešto s čim se može izaći ne samo pred građane Srbije, nego i pred svet.”

Nastup EKV na manifestaciji “Rokenrol Zauvek” u Beogradu, u organizaciji Coleta Kovačevića i Predraga Milutinovića.

 

“Vadi dizalicu!” – viknuo mi je Glava, trčeći od SKC-a ka meni i parkiranoj “osmici” preko puta pumpe, dok su se u pozadini čuli poznati zvuci “Bandiera Rossa”, kojom su na drugi bis, KUD idijoti završavali koncert.

Izašao sam pred sam kraj iz krcate i zagušljive sale PMF-a, gde su gostovali “Majstori sa mora”, da bih pomerio kola sa pozicije gde murija čeka vozače, a veče je bilo kao stvoreno za to – pankeri sa svih strana, puno piva i gosti iz Hrvatske. I to kakvi.

Verudu sam dosta ranije upoznao slučajno, jer je stajao sa Vujom pankerom ispred “Vojvode” i cevčio pivo, veliko i jeftinije uz pogled preko puta na cice ispred “Bahusa”. Pankeri su uvek znali šta rade. Došao je u Kragujevac da obiđe rodbinu i vidi se sa poznanicima. Pitao sam ga jel’ sviraju moju omilenu pesmu “Maju” na koncertima, a on mi je odgovorio – “O, to je vrlo stara pijesma, zaboravili smo je!”…

“Daj bre dizalicu!” – Glava je i dalje urlikao, kolutajući očima i praveći legendarne face, dok sam se ja okretao da vidim gde parkiraju pandurska kola preko puta.

Zadnji put sam moje drage “Idijote” video mnogo kasnije, u Domu, ali ne sve. Fric i Ptica nisu tada bili sa njima, Frica ću sreesti kasnije u budućnosti. Pričao sam sa novim basistom tada o Pulskom festivalu filma, kad je pored nas seo Tusta sa obaveznom čašom belog vina u ruci. Upoznali smo se i pitah ga da li bi došli opet na neki festival možda. Pogledao me je nekim tužnim, ali nasmešenim izrazom uokvirenim plavim očima i rekao “Nemoj bit’ tako siguran!”. Znao je da je kraj blizu…

“Jel’ ćeš da vadiš tu dizalicu!” – drao se Glava i dalje.

“Koji će ti, da menjaš gumu?” – ućutkah ga.

“Bije se Steva!” – odgovori on. Radilo se o našem drugu koji se zabavljao sa bivšom devojkom nekog pankera i gde god su se sreli razmenjivali su bubotke. U tom trenutku, pogledah iza Glave i videh Stevu kako raščupan trči ka kolima.

“Šorka je gotova, a i nismo mi seljaci da vadimo štangle!” – odbrusih i sedoh u kola, jer su policajci preko već počeli da nas sumnjivo zagledaju.

Ja i nisam imao dizalicu u kolima. A i to je i dalje bilo vreme fer-pleja. Zapravo njegov sam kraj…

 

dr Vladimir Paunović

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2021. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: Naslovna: Pozorišna predstava na sceni PMF-a (SKC Kragujevac arhiva), Foto 1 (SKC Kragujevac arhiva), Foto 2 (Screenshot film “Plastični Isus”), Foto 3. (POP Forum arhiva), Foto 4, 5, 6, 7. (Ivan Kovačević arhiva).

Video: POP Forum arhiva