Jun 1990. Demonstracije

Padom berlinskog zida sve zemlje istočne Evrope su uvele višepartijski sistem. Rumunija je pokušala da vrda, ali znamo kako je prošao Nikolaj. Srbija je dugo oklevala da uvede višepartijski sistem. Te 1990. mi smo u Evropi bili jedini  bastion komunizma, sem Albanije koja je bila van sistema Varšavskog ugovora.

Milošević je predlagao široki narodni front kao alternativu višestrančkom sistemu, ali sve je to bilo zamajavanje. Komunistička partija nije bila obična partija.

Ona je bila politički monstrum čija je piramida sagrađena na sličan način kao u u Kini ili SSSR-u. To je bila organizacija koja je diktirala celokupni ekonomski, politički i vojno – bezbedonosni sistem. Lenjinizam je bila utopija, a to je bio temelj ideologije te partije.

Srpski nacionalizam devedesetih godina nije nastajao kao neki napredak u emancipaciji građana, već sasvim suprotno – nastao je iz slabosti i nemoći partije, ali i društva u celini. Nedostatak ideja zamenjen je džiberizmom koji se u narednim decenijama neće zaustavljati.   Kako je Lenjinizmu prošao rok upotrebe sve je zamenjeno nacionalizmom uz zadržavanje militarizma, ksenofobije, nasilja, lažne propagande, kao i autoritarizma koji je prerastao u čist kriminal. Pobuna protiv Slobe bio je jedini izlaz iz diktature koja je pretila i ratnim pohodima.

Tog leta 1990. godine konačno je pao dogovor tek formiranih i nelegalnih stranaka da se pobune u centru Beograda i da zahtevaju hitno ukidanje jednostranačkog sistema i uvođenje višepartijskog sistema. Bilo je tu raznih stranaka, ali su se neke izdvojile, ojačale i konačno ujedinile nakratko.

Sećam se advokata Veljka Guberine iz druge stranke koji je piskavim glasom prozivao Miloševića, a njegovu knjigu o razlozima za ukidanje smrtne kazne s uživanjem sam pročitao. Pamtim i profesora Kostu Čavoškog koji je banatski oštro polemisao u Pančevu u vezi organizacije, lično se nadajući da će postati čelnik demokratske stranke. Pročitao sam s intresovanjem i njegovu knjigu o višestranačju u Srbiji. Na misli mi navire lice najmlađeg među njima, a samim tim meni generacijski najbližeg. Bio je to Zoran Đinđić koji se razlikovao od starijih koji su voleli da se šale i osmehuju. Zoran je bio kao led ozbiljan i nije pričao šaljive priče. Sportski obučen s repićem koji je kasnije odsekao, znao je da zavara sagovornika da se radi o nekom hipi elementu iz stranke. Ispovedio sam mu se da sam za zadržavanje nekih socijalističkih elemenata od zdravstva do školstva, od pomoći države u stanovima do pomoći države u ekonomiji uz dogovor sa narodom, pominjao sam i knust komune i hipi komune, našta je Zoki zanemeo. Sedeli smo dugo u nekom kafiću u Njegoševoj ulici u Pančevu, a nakon mog pominjanja nekih oblika socijalizma i  komuna obojica smo dugo  gledali u prazno. Najbliži mi je bio Dragan Radulović profesor koji je kao mlad glumio u filmu Bubašinter, a kasnije je završio kao i ja Pravni faklutet, ali i Filizofski fakultet – odsek sociologija. On je početkom devedesetih preveo knjigu „Trava“ i to je prva knjiga na temu kanabisa i legalizacije biljke u Srbiji. Zajedno smo davali intervjue na radiju, jednom i sa Davidom Albaharijem koji je bio njegov prijatelj.

Meni je već tad bilo jasno da sam zalutao u  tu stranku, ali Milošević je bio zlo koje me nateralo da dam podršku DS-u. Ne, to nije bila stranka koja je imala program kao Transnacionalna Radikalna Stranka čiji sam bio pridruženi član. DS je bila kompromis levih i desnih opozicionara.

Beograd 13. jun 1990.

Beograd je tog 13. juna 1990. još uvek bio svetlucav i beo. Blistala je nada kao i komfor koji je omogućio poslednji premijer Jugoslavije gospodin Ante Marković. Pljuštali su koncerti kao i dobra muzika sa radio stanica. Rokenrol je u tom momentu bio dominantna kultura mladih u gradovima, ali to je više bio odjek minulih decenija nego nagoveštaj budućnosti. Jer, političari postaju najveće zvezde na naslovnim stranama novina i na svim medijima. Kultura,  sportski duh i obrazovanje postaju nevažni.

Trg Republike 13. jun 1990.

Miting opozicije organizovale su Demokratska stranka, Srpski pokret obnove, Narodna radikalna stranka, Liberalna stranka i Socijaldemokratska stranka Jugoslavije. Okupili smo se ispred Konja na Trgu Republike. Tu su se lideri načičkali na spomeniku i to je fotografisano i publikovano u Poltici. Okupljenima su se obratili Milan Komnenić, Kosta Čavoški, Dragoljub Mićunović, Veljko Guberina, Predrag Vuletić, Miloš Pešić, Milovan Ćurčić i Vuk Drašković.

Bilo je nas levičara u opoziciji, ali masa je bila opijena ljutim nacionalizmom koji se hranio iz usta predsednika države, ali ne samo njega. Vuk Drašković je uspešno dirigovao emocijama na trgu služeći se patetikom i ulagivanjem narodu. Ali, uz sve razlike spajala nas je kultura, suzdržanost, fini maniri i vera da pristojni ljudi moraju da vode Srbiju. Sudbina je da su Srbiju prigrlili oni drugi. Nakon održanog mitinga opozicije masa je krenula ka RTS-u i Skupštini Srbije.

Vedar dan,  veliko plavo nebo. Na čelu kolone građana koračao je Mićun u belom odelu sa sedom kosom. Kolona građana je blokirala put ispred palate Albanija i krenula je nepregledna masa ljudi prema Skupštini. Bila je to prva velika reka demonstranata koja je preplavila celu ogromnu ulicu. Čudan je to osećaj da prvi put slobodno koračaš Beogradom u ime neke tvoje ubeđenosti da mora biti bolje. Da gledaš u sve te višespratnice sa gomilom otvorenih prozora od kancelarija odakle je na svakom oknu sve bilo zgrudvano od službenika koji su u čudu posmatrali veliki poltički cirkus koji je prvi put gostovao u Beogradu nakon pedeset godina i koji je svim tim facama nabijenim u grupice straha digao srednji prst. Bila je to moja prva velika Sloboda koju sam doživeo kao svedok jedne čudne epohe u Srbiji.

Nosili smo zastave bez komunističkih obeležja. „Dosta sa nasiljem“ – vikali smo iz očaja. „Dole diktatura”. “Dole jednopartijski sistem”. “Ne želimo to više da trpimo”. “Cela Evropa je ustala protiv jednopartijskih sistema“. „Srbija mora da uvede demokratiju“.  Kasnije smo otišli do Skupštine Srbije i  masa je  stala.  Tu se dogodilo nešto što odjekuje i danas, trideset i dve godine nakon tog dana. I da za trenutak pogledamo novine iz 2022. godine.

Šabac 2022.

„Na blokadi puta u Šapcu desio se incident kada je jedan od vozača pokušao da prođe kroz demonstrante i tom prilikom povredio jednog od njih. Kako se vidi na video klipu koji je na Tviteru okačio advokat Vladimir Terzić, stariji muškarac je ležao na putu nakon incidenta, a ekipa Hitne pomoći je ubrzo zbrinula povređenog.“

Takva scena je već dugo tradicija sistema. Na demonstrante se šalju autobusi, trolejbusi,  taksisti, kola hitne pomoći i ako ništa ne pomaže šalju se nervozni vozači koji se zaleću u građane i udaraju kolima u njih. Taj sistem razbijanja demonstranata pristutan je od 1990-e. U narednim decenijama ovaj šablon se često ponavljao i nizale su se žrtve ove iritirajuće asfaltne  inkvizicije.

Ali, da se vratimo u Beograd u 1990.

Pokušali su da nas rasteraju sa asfalta ispred Skupštine Srbije na sve načine. Saobraćaj je zaustavljen, ali odjednom su se pojavili neki silni taksisti koji su pokušali da prođu kroz masu, a  kako to nije išlo stigli su autobusi i tramvaji. Kao odgovor demonstranti su se dogovorili da sednu. Tramvaji i taksisti su se zaustavili ispred mase ljudi koja je posedala na asfalt. Ja sam seo sa grupom glavnog štaba DS, a među njima je bio i Borislav Pekić. Izgledao je kao na filmu, visok, uglađen, u finom odelu, sav sazdan od gospodskih manira. Šalio se sa nama mlađarijom i prisećao se svoje mladosti. Žalio se na nogu koja ga boli jer su ga tukli panduri 1947. kad je robijao kao član Odese – Demokratske omladine srbije.

Književnik i sekrtetar Udruženja književnika Srbije kao i jedan od osnivača Demokratske stranke bio je moj blizak prijatelj i sugrađanin iz Pančeva –  Dušan Vukajlović.  Priča mi  kako se kod Pekića pije viski i tu se ne štedi što i ne čudi, jer – bez obzira na godine, Bora je još uvek vitalan, duhovit, pun života. Neposredan i  bez trunke arogancije, naoružan samo blagošću.

U jednom momentu Bora ustaje. –  “Idem na pet minuta da protegnem noge.”  Ja sam mu uzvratio – “Al’ da bude 5 minuta.” On me pogledao sa osmehom i uzvratio “A,  jel može za 15 minuta?”   Par minuta kasnije  i meni su se ukočile noge pa sam ustao da ih proteglim i jedino što sam video bio je beli mercedes kako juri pravo u mene.

Kola su me tresnula, preturio sam se preko haube i tumbao se po asfaltu. Ugruvan, ošamućen ležao sam ne shvatajući kakva je to vrsta idiota lupila kolima u mene. Pao mi je mrak na oči od besa i moja svest se suzila. Uoptše se ne sećam kako sam se digao na noge, ali prohodao sam  i prišao vozaču. Van sebe razdrao sam se i psovao pokušavajući da skrenem pažnju.

Vozač je zverao levo desno, kao da skenira masu, na mene uopšte nije obraćao pažnju. Samo me je letimice pogledao uopšte se ne uzbuđujući zbog galame koju sam pravio stojeći tik uz njega. Visoko proćelavo čelo, orlovski nos, sjajna crna kosa, ali oči… Rožnjače crne kao zenice, dve velike tamne rupe bez tačkice odsjaja gde možeš da lociras zenicu, ne vidiš u šta gleda. Mrak. Gleda kroz tebe. Nijedan misić na licu da mu se makar malo pomeri. Ništa.

Marko Jankovic me nervozno hvata za ruku, odvlači u stranu i uspaničenim glasom me upozorava „Jel‘ ti znaš ko je taj čovek. ARKAN! Ubica! Naoružan je! Ne prepiri se s njim! On radi za službu!“ Zbunjen sam, šokiran što čujem da je državna bezbednost kadra da gazi ljude kad im se prohte. Oko mene su se okupili ljudi, da mi pomognu i da me pitaju kako je, ali kad su videli da hodam, odahnuli  su – „Samo da nije kičma“. Arkan polako odlazi, a mi ostajemo još neko vreme na asfaltu.

Drugi put u životu kad sam ugledao Arkana, bilo je to na televiziji kao deo reportaže iz ratom zahvaćene Slavonije. Tu je Arkan uletao u sela praćen kamerama, u kolima iz kojih je pucao prvo u tablu mesta, pa po guskama i psima, a na kraju i po ljudima koji su bežali u kuće i zatvarali prozore dok ludak ne prođe. Prepoznao sam tu njušku – isti taj što je i mene tresnuo sad glumi razbojnika po slavonskim i sremskm mestima Hrvatske. Izbegao je suđenje,  jer ga je ubila državna bezbednost koja ga je i stvorila. Toliko o tom nepomeniku.

Kolona se diže i ide do zgrade Politike i medija koji su lažno izveštavali o opoziciji. Dolazimo do zgrade „Politike“. „UUUUAAAAA“ –  čuje se odjek. Tu je i Radio Beograd. „UUUAAA“. Pre nego što su ostali krenuli gore do crkve Svetog Marka gde je i  RTS, Ofelija Backović me je odvela na piće u Šumatovac da se malo smirim od Arkana. Popili smo to piće na brzaka i krenuli ka Domu Omladine, gde je bio plan da se svi skupimo posle završene šetnje. Čelnici DS su počeli polako da pristižu u Dom Omladine nakon obilaska RTS-a.

„Milicija nas je napala i prebila kod RTS-a“, žalili su se. Sve su nas tukli. Boru Pekića su milicioneri tukli pendrekom po nozi, istoj onoj koju su polomili 1947. dok je robijao kao član Odese. Profesor Nikola Milošević je dobio pendrekom batine po leđima. Digao je košulju. Muka mi je pripala, ispred mene je stajao starac koga su tako krvnički izudarali da su mu sva leđa bila išarana ogromnim plavim podlivima i crvenim otocima. Nikada niko nije pisao o tome kako je taj čovek pretučen. Kao, što nikada niko nije napisao šta je Arkan u ime ove države u policijskom autu meni načinio.

M. Janković kaže – “Sloba, Sloba, još mu tepamo dok on prebija starce.” Pitam – gde je Mićun koga sam poznavao posle zajedničkog gostovanja na radiju B92 zajedno sa profesorom Draganom Radulovićem. Dragoljuba Mićunovića sam zatekao kako sedi sam na stolici usred prazne dvorane Doma omladine gde sam pre toga gledao sjajne koncerte Azre. Noge su mu se tresle od straha i stresa. On je možda mogao da stane ispred svih nas i da digne glavu, ali čovek nije mašina, ipak je on samo običan starac koga su pritom pretukli i na tren je potpuno klonuo duhom ne shvatajući dokle su Arkan i Milošević spremni da idu. To su oni momenti kad se lider usami, da shvati kako dalje sam sa sobom i kako dalje sa svima nama. Prepoznao me je i pozdravio. Stavljam mu ruku na rame. Noge prestaju da mu se tresu.

Preko sto ljudi  je povređeno, a Ljubiša Mitić, inženjer i organizator ozvučenja na mitingu prošao je najgore – tukli su ga tako zverski da su mu polomili ključnu kost. Pretučeni demonstranti polako pristižu i pune salu. Nasred sale pred okupljenima držim svoj prvi politički govor. On je vatren i ljudi me slušaju. Prilazi mi jedan od braće blizanaca Petrović. Ne znam da li je Mirko ili Draško, jer ih ne razlikujem. On me bodri da krenem dalje, ali ne shvata da ja nemam, za razliku od njega – nikakve lične političke ambicije.

Sa Dedinja stiže i Vuk koji nije bio sa nama u protestnoj šetnji. Seo je za govornicu, latio se mikrofona i zapretio “Miloševiću! Bori si prebio jednu nogu, ali sebi si prebio dve!“. To je zvučalo kao seosko nadvikavanje, jer akciju prebijanja nije pratila adekvatna akcija opozicije. Sve je palo u zaborav i o ovim prvim demonstracijama ima najmanje pisanih dokumenata. Ovo je bilo prvo veliko buć u moru srpske politike, deveti mart se odigrao tek sledeće godine.

Jasno je bilo da je Milošević spreman da puca u bilo koga. Ako su spremni da prebiju starce, čuvene književnike i profesore fakulteta – šta će tek da rade sa anonimusima. Svi ti starci koje sam sretao i družio se sa njima, ostavili su ogroman trag na mene. Njihova nežnost i vedri duh plenili su iskrenošću. Uvukli su mi se u srce sa nadom, koja je iz njih izvirila kao nešto što valjda mora jednom da se ispuni, kad se o tome sanja decenijima. I šapuće – sloboda, sloboda…

Demonstracije su ipak naterale Slobodana Miloševića da se mane komunizma i Milošević pristaje na formiranje višepartijskog političkog sistema, pa u julu 1990. donosi Zakon o političkim organizacijama, a u istom mesecu registrovao je i svoju SPS, sjedinjujući Savez komunista Srbije sa republičkim Socijalističkim savezom radnog naroda (SSRN). Tako je Socijalistička partija socijalista nasledila kompletnu imovinu SKS i SSRN-a. Pritom to je i partija koja je i dalje kontrolisala Državnu bezbednost i sve drugo u državi. Organizuju se i prvi višestranački izbori gde SPS ubedljivo pobeđuje najavljujući borbu za sve srpske zemlje u okviru Jugoslavije  i švedski standard.  Priča se nastavlja.

Vladimir Nedeljković

Foto: Vladimir Nedeljković FB (Borisav Pekić, u pozadini je Nedeljković koji sedi okrenut leđima; Autor 1990. godine ispred prodavnice pića i vina u Pančevu, neposredno pre demonstracija, pored njega je Arijana, supruga Marka Brecelja koji ga je fotografisao).