Politički protesti su vrlo uzbudljiva stvar i ako valjaju, puni su adrenalina, pa nije teško navući se. Srećom ili nažalost, kod nas ih ne manjka. A budući da sam ja OCD u oba smisla, i kao opsesivni kompulzivac i kao aktivista organizacija civilnog društva, spojio sam te dve stvari pa je u ovim burnim vremenima moja opsesija postala prebrojavanje učesnika građanskih i političkih okupljanja.
Za brojanje ljudi na uličnim skupovima zainteresovao sam se 9. marta 1991. kao jedan od učesnika mitskih demonstracija toga dana. Impresioniran epskim dimenzijama događaja, morao sam da nađem način da procenim koliko na tim spektaklima zaista bude učesnika, pa sam počeo da brojim ljude uživo i na snimcima. Izgleda da se u poslednje vreme moj entuzijazam pokazao zarazan pa su se pojavili još neki ljudi koji broje demonstrante – neki od njih hobistički kao ja, a neki i kao istraživači iz oblasti sociologije i psihologije ili novinari u borbi protiv lažnih vesti – što me čini srećnim i daje smisao mojoj misiji utvrđivanja činjenica. Pa šta god posle radili s tim činjenicama.
I naravno, pokazalo se da su realne brojke kudikamo niže od onih na koje smo navikli u medijima prethodnih decenija. Neretko su niže i od policijskih priručnih procena, koje su preciznije od novinarskih, ali su takođe dosta paušalne.
Foto 1: Protest „1 od 5 miliona“ ispred Terazijskog tunela (februar 2019.)
Mali uvod
Politički skupovi na otvorenom pojavili su se na savremenoj sceni Srbije u jesen 1988. godine, kao serija lokalnih mitinga u mnogim gradovima koji su poslužili da se opštinske garniture tadašnjeg Saveza komunista Srbije stave pod kontrolu Slobodana Miloševića. Ceo proces je kulminirao prvo velikim mitingom na beogradskom Ušću u novembru 1988. godine, a zatim i u junu 1989. na Gazimestanu, kad je Milošević sleteo helikopterom na obeležavanje 600 godina od boja na Kosovu. Tu negde između dogodio se i masovni miting ispred Skupštine u februaru ‘89, na kome je Milošević najavio hapšenje Azema Vlasija i albanskog rukovodstva na Kosovu, a demonstranti su bez ustezanja tražili oružje.
Međutim, uskoro je Milošević u Vuku Draškoviću dobio prilično ozbiljnu konkurenciju u okupljanju masa. Drašković je već pomenutog 9. marta 1991. na Trgu Republike u Beogradu organizovao velike demonstracije protiv onog što se u to vreme doživljavalo kao neviđena medijska satanizacija opozicije. Te demonstracije su bile toliko masovne da je Milošević morao da pošalje vojsku na ulice, a dva života su izgubljena u uličnom nasilju. Devetomartovski miting je bio početak opozicionih uspeha u masovnom izvođenju ljudi na ulice. A tamo gde se ljudi masovno koriste, javlja se i potreba za utvrđivanjem njihovog broja.
Foto 2: Osmomartovski marš u Beogradu 2019.
Za miting na Ušću se govorilo da je došlo milion ljudi, kao i na „uhapsite Vlasija“ miting ispred Skupštine, dok se za Gazimestan pominjala brojka od dva miliona. To su svakako besramna preterivanja koja su stvorila prilično pogrešnu sliku o Srbiji iz tog perioda i o tim nebuloznim brojkama ne vredi ozbiljno raspravljati, ali kao da se tada otvorio neumereni apetit za brojkama. Drašković se za svoj devetomartovski protest hvalio da je došlo 200.000 demonstranata, pa se posle tu pominje nekih pola miliona ljudi na zimskim protestima 1996/97. ili 5. oktobra 2000. godine, a niz vrtoglavih preterivanja se i dalje nastavlja.
Šta utiče na procenu broja prisutnih
Da se ne lažemo, neke faktore je verovatno lako naslutiti u prirodnoj i sasvim razumljivoj želji organizatora da napumpa mišiće. Sve je to ljudski i normalno. Međutim, to nije jedino što utiče na preterivanje. Važan faktor u nastanku nerealnih procena je i vizuelna iluzija, koja zaista menja percepciju broja prisutnih, bez obzira šta inače mislili o onome što priča lažni dr Nebojša Stefanović.
Foto 3: Protest učenika Filološke gimnazije u Beogradu zbog hapšenja njihovog druga (mart 2019.)
Stvar je u tome da učesnici javnog skupa najčešće stiču utisak o veličini tog skupa pogledom iz svoje prirodne visine, ali pri tome čak ni oni viši ne mogu da steknu nikakav jasan utisak o stvarnoj koncentraciji ljudi po jedinici površine. Penjanje na žardinjere tu ne pomaže mnogo: možda može jasnije da se sagleda zauzeta površina, ali ne i koncentracija ljudi, pogotovo ne ako je masa u pokretu. Zato nam uvek masa izgleda gušća nego što jeste, ali kad se pogleda sa krova, vidi se koliko tu ima praznog prostora između ljudi. U praksi sam primetio i jedan zanimljiv paradoks: kad je u pitanju manji skup (nekoliko desetina ili stotina ljudi), često se broj ljudi vizuelno čini manji nego što jeste, dok se kod većih skupova (nekoliko hiljada ljudi) čini veći nego što jeste.
Drugi bitan faktor za nastanak loših procena je debilišući efekat pogrešnih informacija sa ranijih skupova. Ljudi pokušavaju da procene veličinu aktuelnog političkog skupa poređenjem s nekim prethodnim u kojima su učestvovali, a za koje su imali u glavi neke uobičajene procene brojnosti, ali problem je u tome što su u glavi imali uvrežene nerealne brojke. Ko je bio na protestu od 4.000 ljudi, a za koji je čuo procenu organizatora i blagonaklonih novinara da je došlo 10.000, pa se onda posle toga zadesio na protestu na koji je zaista došlo 10.000 ljudi, pomisliće u najmanju ruku da ih je tog sledećeg puta došlo 30k. Kod tolike mase ljudi doći će do izražaja i taj faktor vizuelne monumentalnosti, koji će dodatno pojačati psihološki utisak, pa će ushićeni učesnik pomisliti da tu mora da ima i 50k. To se ljudima stalno događa.
Foto 4: Kolona posle velikog protesta opozicije 13. aprila 2019.
No koliko se na svim tim događajima zaista okupi ljudi i kako to izmeriti?
Merenje u mirovanju i u pokretu
U pionirsko vreme savremenog protestovanja, tamo do Studentskog protesta ’92 i Draškovićevog Vidovdanskog sabora iste godine, svi politički skupovi bili su statični i imali su sličan scenario: ljudi bi se okupili na dogovorenom mestu i tamo bi im se obratili neki značajni govornici. Posle toga bi se svi razišli, milom ili silom, ili bi ostali na tom mestu danima, dok ne ostvare ciljeve ili odustanu; u svakom slučaju, nije bilo nikakvih pomeranja ljudske žive sile sa početne tačke okupljanja. Tada je procena broja učesnika mogla da se izvrši prostom procenom kvadrature koju zauzima masa i njenim množenjem sa brojem ljudi po kvadratnom metru. Pri tome se u javnosti često pominje veličina od 4 čoveka po kvadratnom metru površine, a to je konstanta iz literature koju sam i ja u početku koristio u procenama.
Foto 5: Protest Ekološkog fronta u Novom Sadu (novembar 2019).
Međutim, kasnije empirijske provere, kad je tehnika malo uznapredovala i pojavili se mobilni telefoni za snimanje videa i Google Maps za procenu površine, pokazale su da prosečna gustina u praksi izuzetno retko bude preko 3 osobe po kvadratu, bez obzira na slojeve odeće na sebi. To je i logično – jeste, na kvadratni metar mogu da se nabiju 4 osobe, ali zašto bi se tako peglali ako ima imalo lufta okolo? Za skupove na otvorenim prostorima i trgovima, gde ljudi imaju prostora da se šire pa to spontano i rade, prosek se najčešće kreće oko 1,5 čoveka po kvadratu. Zato preporučujem da to uzmete kao realan koeficijent koji ćete pomnožiti sa zauzetom površinom ako želite da na taj način obavite procenu statičnog skupa na otvorenom.
Ovde moram da podsetim da smo dosad govorili samo o statičnim skupovima, a od leta 1992. godine u repertoar masovnih događanja ušle su i protestne šetnje, na kojima bi taj statični deo programa bio predviđen samo za početak ili kraj šetnje. Postepeno su ti pokretni delovi postajali sve važniji u odnosu na statične, pa je ljudima postalo bitnije da demonstriraju silu u pokretu i da istresu gnev prilikom prolaska pored omraženih institucija sistema, nego što ih interesuju govorancije organizatora. Tako se javila potreba za nalaženjem načina za procenu broja ljudi u pokretu.
Foto 6: Protest stanara Banovog brda za zaštitu parkića (februar 2020.)
Od jeseni 1996. godine, od onih famoznih zimskih protestnih šetnji zbog izborne krađe, koristim isti metod koji se zasniva na vrlo prostom principu: stanem na neko zgodno mesto kuda prolazi protestna kolona, pa onda učesnike brojim vizuelno izdavajajući grupice od procenjenih 5, 10 ili 20 ljudi, u zavisnosti od gustine kolone. Ako je kolona baš dugačka i prolazi mnogo minuta, ljudski ju je nemoguće celu izbrojati, pa onda na nekoliko različitih delova kolone uradim procenu brzine (protok ljudi za minut), pa nađem prosek za celu kolonu i to pomnožim sa izmerenim trajanjem mimohoda.
Naravno, ovakvo vizuelno procenjivanje 5 po 5, 10 po 10 ili 20 po 20 daleko je od savršenog, ali se poređenjem sa brojanjem sa snimaka pokazalo da je dovoljno približno da može da se koristi u praksi. Ispostavilo se da kad neko broji ljude koji prolaze, ali kadzaista stane da ih izbroji, koliko god bio neuvežban, teško da će pogrešiti više od 20% u odnosu na stvarne brojke. U svakom slučaju, ovako je daleko egzaktnije i preciznije od oslanjanja na vizuelni utisak i na poređenje s prethodnim protestima za koje ste čuli neke brojke od subjektivnih organizatora.
Foto 7: Višednevni protesti zbog uvođenja policijskog časa (jul 2020.)
Varijacije u toku događaja
Rekao sam neku empirijsku konstantu za procenu broja ljudi na statičnom skupu (prosečnu gustinu ljudi), pa bi bio red da iznesem neke empirijske brojke i za pokretne skupove (prosečnu brzinu ljudi). Premerio sam ogroman broj šetajućih protesta posle 1992. i skoro svaka moja procena prosečne brzine u gradu Beogradu upadala je u raspon između 300 i 800 ljudi za minut – u zavisnosti od faze protesta, širine ulice, godišnjeg doba, temperamenta protesta… Najveće brzine beležio sam ‘96/97 kod zgrade Politike (mog tadašnjeg mernog mesta), kada je pored mene Makedonskom ulicom prolazilo i po 700-800 ljudi za minut. Najpolaganije se šetalo na protestima Inicijative Ne da(vi)mo Beograd 2016. godine povodom rušenja na Savamali, kada je brzina retko kad prelazila 400 ljudi za minut. Protesti “1 od 5 miliona” okvirno su se držali proseka od oko 450 ljudi na minut u Beogradu, a od šetnje do šetnje prosek je varirao između 350 i 600.
Kao apsolutni rekord, moram da napomenem momenat koji se, doduše, nije desio meni nego mom saradniku na brojanju. U pitanju je doček Vladimira Putina na Vračarskom platou u januaru 2019. godine, kada je moj kolega i Putinov imenjak pomoću video snimka utvrdio da se poredCvetnog trga masa valjala brzinom koja je dostizala vrtoglavih 1.200 ljudi za minut! Taj skup je bio veoma zanimljiv i po tome što smo kasnije utvrdili da se od svih tih ljudi koji su progalopirali pored Vladine kamere otprilike petina osula kad su stigli do Slavije, razmilevši se negde po gradu u pravcu koji nije bio politički planiran. Drugim rečima, tog dana smo prvi put izmerili stopu dezerterstva sa SNS skupova i dobili da je prilikom dočeka Putina iznosila oko 20 procenata.
Foto 8: Protest frilensera (april 2021).
Moram da dodam jednu važnu stvar: savremeni ulični protesti u Beogradu najčešće su prilično brojčano dinamični događaji, koji traju obično blizu dva sata, a neretko i duže, i za to vreme broj prisutnih stalno se menja. Ljudi uporno dolaze, ali i odlaze. Broj učesnika stalno se i osetno povećava tokom prvih sat vremena, a sve do negde otprilike sat i po nakon početka skupa broj pridošlih je veći od broja otišlih, ali stalno ima i nekih otišlih. Ovde stoga treba jasno razlikovati dva pojma: broj ljudi koji je bio prisutan u momentu kulminacije skupa i ukupan broj ljudi koji je učestvovao u skupu. Ta dva broja razlikuju se obično oko 10%, ali prilikom posebno dugotrajnih skupova to može da bude i oko 25%, kao npr. na velikom aprilskom skupu opozicije ispred Skupštine 2019.
Foto 9: Blokada kod Sava centra zbog Rio Tinta (decembar 2021).
Zaključci
Želeo bih na kraju da skrenem pažnju na nekoliko stvari koje su bitnije od pumpanja broja prisutnih.
Naravoučenije 1: NE POTCENJUJTE BROJKE. Ko uspe da izvede 2.000 gnevnih građana na ulice, taj je mobilisao vrlo ozbiljnu silu i svaka mu čast, može ozbiljno da se tuče s policijom ako baš dođe do toga. A ko zaista izvede na ulicu 10.000 ljudi rešenih da se biju, taj ili će srušiti vlast, ili će vlast morati da ga zaustavlja vojskom; trećeg nema. Vučić sa svom svojom partijskom infrastrukturom i stotinama autobusa nikad nije uspeo da na jedno mesto dovede više od 35.000 ljudi.
Foto 11: „Ne znam koji je vaš odokativni utisak o brojnosti, ali na ovoj slici je moguće izbrojati oko 15.000 ljudi.” (prim.aut.)
Naravoučenije 2: NE PRECENJUJTE BROJKE. Sve ovo sa brojkama je samo od orijentacionog značaja, ali koja će zaista korist biti od svih tih ljudi na ulici, to najviše zavisi od vizije organizatora, dobre procene, kreativnosti i taktike. Ko je dovoljno nesposoban, može da prokocka i 30.000 ljudi na svojoj strani ulice; ko je dovoljno sposoban i slože mu se figure, može da matira vlast i sa 2.000 pešaka. Tu su brojke zaista manje važne, mnogo je bitnije imati jasnu koncepciju protesta, definisati jedan ili nekoliko jasnih zahteva, proučavati protivnika i vući pametne poteze, a nekad malo i sreća pomaže.
Naravoučenije 3: POSTOJI PLAFON I ON NIJE MNOGO VISOK. Ljudi su u najvećem broju apolitični ili nezainteresovani za iskazivanje političkih stavova na ulici, a ako ih aktivno učešće u političkim skupovima i zanima, često su zauzeti svakodnevnim obavezama, a nekad i suviše uplašeni da izađu na ulicu. Oni koji su u nekom momentu zaista spremni da za nešto izlaze na ulicu i demonstriraju čine vrlo mali procenat opšte populacije, najčešće se ulična angažovanost stanovništva meri u promilima. Zato ne verujem da će iko ikad uspeti da zbog politike izvede na ulice više od 70-80.000 Beograđana. Toliko ljudi na ulicama prestonice može da se skupi samo uz veliku podršku iz drugih gradova, u zaista krucijalnim momentima istorije.
Foto 12: Ova fotografija Dragoljuba Zamurovića prikazuje protestnu kolonu „1 od 5 miliona“ u Svetogorskoj ulici u Beogradu, a do žute linije ima tačno hiljadu ljudi (svaka prebrojana glava obeležena je žutom tačkicom).
Top 10
Moja top-lista najvećih političkih skupova u Beogradu u poslednjih tridesetak godina izgledala bi ovako:
- Petooktobarski prevrat: 80-120k
- Miting na Ušću ’88: odokativno verovatno oko 100k
- Srpska Nova 1997. godina: oko 60k
- Protestna šetnja posle „koaksijalnog kabla“ (jesen ’96): 45-50k
- Miting „Uhapsite Vlasija“ (februar ’89): 40-50k
- Miting „Kosovo je Srbija“ (februar ’08): verovatno blizu 40k
- Doček Vladimira Putina: 35-40k (ovo je broj prisutnih na skupu, dok je broj dovedenih 20-25% veći)
- Vučićev miting „Budućnost Srbije“, april ’19: 30-35k (ovo je broj prisutnih ispred Skupštine, a broj dovedenih u Beograd je verovatno bitno veći)
- Devetomartovski miting ’91: oko 30k
- Đinđićeva sahrana: verovatno 25-30k
Aleksandar Gubaš
Foto: Naslovna (FB, Aleksandar Gubaš na slici), Foto 01 – 09. (autor Aleksandar Gubaš), Foto 11 (dron frejm), Foto 12 (Dragoljub Zamurović).