Ovih su se dana navršila tri meseca od kako smo moja prijateljica i saborkinja, Jelena Jaćimović i ja, bacile jaja na mural osuđenom ratnom zločincu, Ratku Mladiću. Od tada su se mnoge stvari u mom životu promenile, pre svega u smislu interesovanja za ovu temu, za koju smatram da je jedna od ključnih društvenih tema Srbije. Promenio se i moj privatni život i to na dva načina – s jedne strane, postala sam meta svakodnevnih provokacija, uvreda i pretnji, što na društvenim mrežama i u medijima pod kontrolom vlasti, a desila su se dva incidenta u kome su me „nepoznati počinioci“ polili koka-kolom, uz uvrede i pretnje. U oba slučaja, institucije zadužene za ovu vrstu reakcije, praktično nisu uradile ništa, što je bilo očekivano.

S druge strane, tema ratnih zločina i ratnih zločinaca i njhovo javno slavljenje i glorifikacija, posle dugo vremena je opet postala aktuelna, kako u Srbiji, tako u regionu, ali i u široj međunarodnoj zajednici. Bez obzira na vidno licemerje od strane ključnih aktera Evropske unije prema vlastima i građanima Srbije, ohrabrujuća je vest da su najviši čelnici institucija Evrope jasno i nedvosmisleno ponovili stav da Srbiji neće biti mesto u zajednici evropskih naroda, sve dok bude slavila ratne zločine i njihove počinioce, posebno ne onoga koji je osuđen za najteži zločin. U regionu, vest o simboličkom gestu koje smo nas dve izvele, odjeknula je snažno i dala nadu onima koji su bili žrtve zločinačkih poduhvata srpskih političkih elita, vojske, paravojnih i parapolicijskih falangi, tokom 90-tih. Ovde, pre svega mislim na Bosnu i Hercegovinu, koja još decenijama neće moći da se oporavi od stravičnih zločina koje su nad njenim građanima izvršile srpske „patriotske snage“, a posebno od „doprinosa“ Ratka Madića.

Zato i ne čude brojni pozivi i medijsko interesovanje od svih respektabilnih medija iz BiH, ali i veliki broj privatnih poziva, poruka i reči podrške za naš gest. Jedan od poziva koji me je posebno obradovao, usledio je od nekolicine članova SABNOR-a, dakle, od boračkih udruženja, koja su, pokazaće se, još uvek veoma aktivna u BiH. Zahvala sam im jer su me povezali i sa sličnim udruženjima u Srbiji, mada sam veoma sumnjičava prema svemu što je se još od vremena Slobodana Miloševića oblikuje po volji trenutno najuticajnih stranaka. Od tih poziva, posebno me je obradovao onaj koji se odnosio na proslavu 80 godina od održavanja Igmanskog marša, koji sam prihvatila sa radošću i ushićenjem. Naravno, moj plan je bio ambiziozniji od samog Marša, pa sam u svoju agendu „upakovala“ nekoliko dana u Sarajevu i viđenja sa nekim starim, ali i sa novim prijateljima i poznanicima, a moralo se odvojiti vreme i za rodbinu, koja uglavnom sada živi u Vogošći.

Za Sarajevo sam otputovala sa drugaricama i drugovima iz YU centra Tito, u petak, 28. januara. Ekipa u mini-busu raznolika, od ozbiljno vremešnih starina, do nekoliko baš mladih ljudi. Moj plan da spavam u busu je propao na samom početku, jer šale, smeh, pesma i sjajno raspoloženje nisu dozvoljavali da trenem ni jednog časa. Kao da godinama poznajem Gorana i Borisa koji su organizatori putovanja, Sonju s kojom delim mesto u autobusu, a tu su majka i ćerka Sonja i Vanja, a tu su još i Nada, Milun i Milina koja se smeje tako da zvoni ceo autobus, Vladimir, Vesna, Raka, Dejan i Zora koji nam se priključuju u Sremskoj Mitrovici, Mira, Jovanka, Joca koji stalno ispaljuje neke fazone, a izgledom i stavom se posebno izdvaja Vlajko koji kao da je izašao iz nekog Bulajićevog filma. Obučen u vojničku jaknu i s titovkom na glavi, s brkovima, pomalo podseća na Savu Kovačevića. Kada peva partizanske pesme, suze same kreću. Na momente, osećam kao da sam se nekako našla u paralenoj stvarnosti, sve izgleda po malo nestvarno i kao da je scena iz partizanskog filma iz mog detnjstva. Preko Romanije koju zasipa sneg, lagano klizimo ka Sarajevu.

Sarajevo nas dočekuje u sumaglici, sve je po malo mutno i sivo, uostalo, uobičajen, zimski dan u Šeheru. Sutradan, na dan marša, veje sneg u krupnim pahuljama, vazduh je znatno čistiji i Sarajevo liči na bajku. Hladno je, ali, ne previše, a zborno mesto je parking ispred Zemaljskog muzeja. Iz celog grada polako pristižu učesnici, a meni Boris donosi tople uštipke koje su doručkovali u hotelu. Dve žene koje stoje ispred jednog od autobusa me prepoznaju i „hapse“ me da se sa njima vozim do Igmana. Pošto sam upravo odbolovala koronu, odlučujem da ne hodam do memorijanog kompleksa, nego da sa Bobom i Hasnom, mojim novim sarajevskim prijateljicama nastavim autobusom. Odjednom, dok se približavamo zbornom mestu, razilaze se oblaci, sneg prestaje da pada i blistavo, plavo nebo se natkriva nad kolonu koja se lagano približava ka mestu okupljanja. Ostatak dana je neprepričljiv. Mi koji smo došli autobusima imamo malo lufta za kafu u obližnjem hotelu, a potom dočekujemo kolonu koja je „pregazila“ Igman. Čuje se pesma na sve strane, mnogo je zastava, što jugoslovenskih, što onih koje danas predstavljaju postjugoslovenske države. Delegacije polažu vence i cveće uza zid na kome je spomen ploča.

Atmosfera je svečana i opušena u isto vreme, ljudi se ponašaju kao da se svi poznaju, duh zajedništva se oseća toliko, da bi se mogao seći kao kolač. Ja se penjem iznad zida gde se polažu venci, da bih napravila nekoliko fotografija i tamo zatičem više grupa meraklija koje su rasprostrli improvizovane trpeze. Ima tu svega, od pita, preko raznih mezeluka, do pečenja ili raznih mesnih čarolija. Ima rakije i vina, za one koji bi baš da merače. Već u prvoj grupi na koju nailazim me prepoznaju i ne postoji način da se odbranim da se malo založim i popijem malo domaće rakije. Predstavljaju se, kažu da su iz Visokog i sve vreme ne prestaju da se šale. Ponašaju se kao da im je u goste došao neko najrođeniji. Dolaze, potom, iz ostalih grupica, da me odvedu za svoje trpezice i da mi čestitaju na hrabrosti da gađam mural Ratka Mladića. Ispostavlja se da su svi Visočaci, svi su beskrajno srdačni i duhoviti.

Zajedno konstatujemo da je to mora da je endemska pojava zbog podzemnih hodnika i piramida. Obećavam da ću ih na proleće posetiti i odlazim sa opravdanjem da se na platou, nešto malo dalje od memorijalnog kompleksa, deli vojnički grah. Vojska je odlično organizovana, a ljudi u redovimo strpljivo čekaju da dobiju svoje sledovanje. Održan je i prigodan program, moj novi prijatelj, Mirsad Ćatić, sekretar SABNOR-a i reditelj, suvereno drži konce u rukama svečanog dela celog događaja.

Uveče, u hotelu Saraj, zajednička večera i druženje uz muziku. Svi pevaju partizanske pesme i hitove iz zajedničke domovine. Razgovaram sa mnogo ljudi i u jednom času kažem- „bivša Jugoslavija“, a jedan od učesnika me ispravlja i kaže da ne može biti bivša majka, čak i kada više nije živa. I to je tačno! Sada ispravljam samu sebe kada o Jugoslaviji govorim kao bivšoj domovini, jer domovina je samo jedna, čak i onda kada je više nema.

Iste večeri se viđam i sa Dinom Mustafićem, koji osim toga što je sjajan reditelj, jeste i osvedočeni antifašista i levičar. Pričam mu o inicijativi Društva za održivu budućnost Koraci da pokrenemo regionalnu mrežu anfišasta, a pretresamo i ideje o regionalnom festivalu umetnosti. Dino u jednom trenutku predlaže da napravimo neki amalgam te dve inicijative i ideje i da već ovog 9. maja napravimo regionalni susret u Sarajevu. Pošto je trenutno direktor Narodnog pozorišta u Sarajevu, njegova matična kuća bi mogla da bude nosilac pozorišnog dela ove inicijative. Ostaje da promislimo o muzičkom delu ovog susreta, a razgovaramo o temama za panel diskusije koje bi mogle da nam posluže kao teorijska platforma za dalje organizovanje i okupljanje antifašista regiona.

Narednih nekoliko dana koje sam provela u Sarajevu, srela sam još nekoliko izuzetnih ljudi s kojima sam pričala na temu regionalnog antifašistikog okupljanja i povezivanja. Upoznala sam Vanju i Nanu koji su ekološki aktivisti, kao i Sabinu Šabić koja uveliko komunicira sa eko aktivistima i aktivistkinjama u Srbiji i čitavom regionu. Hajra i Boba, prijateljice koje sam stekla tokom Igmanskog marša me upoznaju sa Suadom Đozićem, aktivistom koji poslednjih meseci organizuje javne proteste. Na ulici srećemo, o slučajnosti, i mladu eko aktivistkinju Lejlu Kusturicu koja nam priča o regionalnoj mreži ekoloških aktista/kinja, s posebnim fokusom na reke. Ono što me u svim ovim susretima raduje, jesu razgovori o regionalnoj saradnji i o prepoznavanju neohodnosti da samo regionalno možemo nešto da uradimo za svoje okruženje, ali i za naša društva u celini. Upoznajem i mladog istoričara Edina Omerčića i prof. Husniju Kamberovića, koji će nam biti važni u promišljanju daljih aktivnosti i organizovanja antifašistitičke regionalne mreže.

Ovde ću se zaustaviti u nabrajanju divnih ljudi koje sam upoznala u Sarajevu, ali, želim još da podelim neka od ključnih zapažanja koje je ovo putešestvije donelo. Kao što sam već napisala, mislim da je suština u širem regionalnom povezivanju i stvaranju sinergije koja može da napravi pomake. Svaka od postjugoslovenskih država je trenutno opterećena unutrašnjim konfliktima i političkim previranjima, koje odreda, u osnovi imaju otimanje pozicija moći i materijalnih dobara.  Takođe, u društvima koje je do koske izjeo nacionalistički i šovinistički diskurs, čovek, pojedinac se svodi na brojku, na objekat i robu, te, u društvima kojima su ratni zločini i ratni zločinci idoli, neminovnost je da većina živi u bedi, bez kuće i okućnice. Ako želimo iole pristojna društva u čitavom regionu, solidne zakone, ekološki stabilnu zemlju, solidnu ekonomiju, normalan život lišen straha od svakodnevice, solidno školstvo i zravstvo, dobro obrazovanje i kulturnu scenu lišenu partijskih uticaja – sve to neće biti moguće dok korenito ne promenimo vrednosni sistem i odreknemo se destruktivnih, nacionalističkih vrednosti koje smo tako snažno prigrlili pre 30 godina.

U tom smislu, jedini lek jesu aktivni antifašistički procesi i beskompromisno suočavanje sa sopstvenom odgovornošću i krivicom za ratove u okruženju. Ono što mi je boravak u Sarajevu pokazao jeste da je u BiH i dalje i nakon svega, snažno prisustvo antifašističkih ideja i praksi. Bez obzira što ključni politički igrači u BiH dolaze iz dominantno nacionalističkih stranaka i što je BiH i dalje talac nacioanlističkih diskursa, ideje antifašizma tamo nisu zatočene. Za razliku od Srbije (I dobrim delom i Hrvatske) gde se vrši otvoreno falsifikovanje istorije, a kolaboracioanisti nacističke Nemačke se pokušavaju prikazati kao oslobodioci od fašističkih snaga, u BiH ideje antifašizma i dalje snažno postoje, što u javnim prostorima, što u narativima i javnom diskursu, ali i obeležavanjima i negovanju sećanja na NOB. Bilo mi je zanimljivo da vidim da su u organizaciji Igmanskog marša stajale sve važne institucije države i kantona Sarajevo, da je vojska BiH jedan od nosilaca svih memorijalnih okupljanja, a da svi mediji pod državnim pokroviteljstvom prate ovakve događaje. Ako napravimo poređenje sa Srbijom, jasno je i vidljivo golim okom da je atifašizam bukvalno proteran iz svih javnih prostora, da je otvoreno falsifikovanje istorijskih činjenica sada u punom jeku, a da su oni čije su ideje poražene nakon Drugog svetskog rata, sada u potpunosti kidnapovali naše društvo i državu.

U inervjuu koji sam dala Senki Kurt, rekla sam da je u Srbiji manje opasno reći da si antihrist, nego antifaišista i stojim iza toga. Srbija je nedovosmisleno u procesu totalitarizacije i fašizacije i ono što sam doživela tokom boravka u Sarajevu, ovde nije moguće, čak ni delimično. Zato je važno da se antifašisti čitavog regiona ujedine i redifinišu svoje ciljeve. Neophodno je da se ulože dodatni napori da se, najpre,  suprostavimo procesima revizije I otvorenog falsifikovanja istorije. Vreme je da se napravi jedna vrsta podvlačenja crte i kreiranje novih strategija delovanja, te da je neophodno raditi na afirmaciji antifašizma kao delatne, borbene ideje koja se dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka suprotstavila fašizmu i nacizmu u Španiji,  Nemačkoj i Italiji, naravno, u novom kontekstu koji danas imamo u celoj Evropi. Okupljanje članica i članova boračkih organizacija i organizacija sa anfišističkim predznakom na Igmanu su mi otvorile i jednu perspektivu koje nisam bila sasvim svesna, a to je da se vrednostima narodnooslobodilačke borbe pristupa sa nostalgijom I izvesnom vrstom arhaičnog sentimenta, te da moramo kreirati nešto drugačiji pristup i modernizovati i osavremeniti poruke antifašizma, te ih učiniti prikladnim savremenom trenutku.

Vidljiva je  potreba  da se antifašizam danas jasno definiše, jer se okolnosti i uslovi dramatično razlikuju od vremena kada je fašizam nastajao, pre stotinak godina. Ako redefinišemo osobine današnjih neofašističkih pokreta i vrednosti, bićemo u stanju da damo i valjane odgovore sa naše strane. Za mene su ključno važna pitanja kako da se pokret omasovi i približi se mladima, važno je da se redifinišu načini kako da se prilagodi pristup i koristi se ono što je njima prijemčivo poput muzike, sporta, pozorišta, filma ili društvenih mreža. Smatram, da vreme koje je pred nama, mora da bude vreme nove solidarnosti, vreme u kome antifašisti regiona moraju da preuzmu odgovornost za ovakvo društveno stanje u svim zemljama regiona i da sa novom snagom i na osnovu naučenih lekcija iz poslednjih nekoliko dekada, krene u dekontaminiranje naših stvarnosti. Neophodno je napraviti most između teorijske misli i aktivizma, jer se bez aktivizma ne može ništa, ali on mora da bude promišljen, teorijski zasnovan, što više lišen impulsivnosti i povezan sa osmišljenima kcijama. Svest o vrednostima antifašizma mora postati opšte prihvaćeno mesto, a antifašizam predstavljen kao prava i jedina brana narastajućem talasu fašizma, ne samo kod nas, već i u čitavoj Evropi. Duboko sam uverena da ako smo jednom umeli da mu se snažno i bez ostatka suprostavimo, možemo biti kadri da to uradimo opet. Ovoga puta u drugačijim, izmenjenim okolnostima globalnih društvenih promena, ali na istim principima i vrednostima humanosti i poštovanja prava svakog pojedinca. 

Aida Ćorović

 

Foto: Aida Ćorović FB