(Istorija popularne kulture Kragujevca 1991 – 2001. deo 1.)

 

Kraj devedesetih, Dom…

Sedeli smo u nekadašnjoj kancelariji upravnika Doma omladine, Boris i ja. Tada je tu radila rok škola “Oktava”, dok su po zidovima visili artefakti koje sam kao koordinator Otvorenog kluba “Dragoslav Srejović” uglavnom popunjavao suvenirskom kolekcijom nekadašnjeg muzičkog promotera. Gledajući dugo poster Prodidži, koji sam pokupio sa beogradskog koncerta 1995. godine, Boris je coktao jezikom uz osmeh nalik kezu mrdajući glavom levo – desno, onako staročaršijski, pobeloševački…

“Šta ti bre ovo?!” – upita me uz podsmeh.

“Pa, Prodidži, šta bi bilo. Kao nisi čuo za njih?” – odgovorih smeškajući se, uz dobro poznavanje njegovog ukusa.  

“Trujete omladinu sa tim, strašno…” – reče mi, ne skidajući grimasu sa lica.

“Dobro, staviću poster Juraje Hip. To je kul za klince.” – predložih.

“Ne zajebavaj!” – odbrusi, ne skidajući osmeh sa lica.

 

Kraj devedesetih, o.š. “Radoje Domanović”…

Boris i ja se vozimo kolima kroz Svetozara Markovića ulicu, tražeći parking ispred “Radoja” da bi svratio pre snimanja da vidi ćerku na priredbi.

“Slušaj malo šta je muzika!” – dobaci uz novi osmeh, dok je ubacivao demo tejp u stari radio kasetaš u kolima. Odjeknu pesma “Ja sam isti kao svi”.

“Nije loše, liči na Smak.” – kratko komentarisah.

Bez reči me pogleda uz osmeh i klimanje glavom kao da mi kaže “nanu naninu”…

 

Kraj 2001, kafana “Stara Srbija”, intervjuišem za “Nezavisnu Svetlost”…

Dugo očekivani i pripremani album Borisa Aranđelovića, nezamenljivog pevača Smaka, pod nazivom „Milion godina“, nedavo je promovisan pod etiketom beogradskog „I.T.M.M“ rikords. U pratećem bendu „Dinosaurusi“, pored Borisa su i Bata Kostić, Zoran Milanović i  Slobodan Stojanović Kepa, dok kao gosti učestvuju Radomir Mihajlović Točak, Laza Ristovski, Saša Ranđelović, Pera Džo i Vlada Negovanović, uz za svirke, kragujevački pojačanu postavu sa Urošem Osvajačem i Cvikom Blu Muds. Tekstove su radili Marina Tucaković i Ranko Slijepčević, muziku “Dinosaurusi” uz prepev dve pesme od Australijanca Džimija Bernesa, izvršni producent je Braca Milanović, za produkciju su bili zaduženi Bata i Laza, snimanje Aleksandra, remiks Samir Foćo i Atila Askoje, a omot i promociju Vidan Papić, Nebojša Raus, Mića Miletić, Miloš Brkić, Ivan Mandić, Zeko i Tabi. Sa Borisom razgovaram posle napornog, tradicionalnog slavljenja Nikoljdana…

 

Kako se osećaš aktiviran posle gotovo 15 godina?

– Da li si gledao onaj film sa američkim pilotom, koga su stavili u mašinu pedesetih godina, pa ga posle klinci probudili u modernom dobu. E i ja se tako osećam, totalno probuđen, kao da sam upao u neki drugi svet.

Da li si zadovoljan promocijom albuma „Milion godina“?

– Zadovoljan sam, bilo je skromno, došli su neki ljudi iz rok sveta, nije bilo onih „gizdavih“, za koje nisam ni voleo da dođu, došli su stari rokeri i svi oni koji su i trebali da dođu.

Prve reakcije?

– Prvo je bilo „Otkud ti, o čemu se radi?!“ i ja im govorim da preslušaju materijal pa će da shvate odakle ovo. Bilo je isuviše kratko vreme na promociji da se ozbiljnije čuje, ali već je prošlo više od nedelju dana i videćemo po kritikama kako su novinari ocenili album.

Zašto si pravio toliku pauzu i zašto je ovaj album toliko dugo stvaran, perfekcionizam ili samo splet okolnosti?

– Nisam smatrao da treba da se bavim muzikom dok sam u Holandiji, niti sam video neko mesto za mene što se tiče muzike. Što se tiče albuma, to je tako ispalo jer sam ja došao ovde kao da sam „pao s’ Marsa“ i dok sam našao ljude sa kojima mogu da napravim ovo što sam zamislio, prošlo je vreme. To se polako „krčkalo“, stvari su dolazile jedna za drugom, Marina Tucaković je bila zauzeta, čekali smo i po tri meseca za jedan tekst. Uglavnom nismo ni žurili, a neke stvari su postale jasne, kao to da ne možemo da snimamo bez „živog“ bubnja, bez „živih“ muzičara. Posle godinu dana smo stopirali, sišli u drugi studio i odmah je atmosfera bila drugačija, što se i oseća u nekih pet – šest stvari.

Ti pripadaš generaciji velikih rokera na prostoru nekadašnje države. Da li je tačna konstatacija da se rokenrol živi ceo život?

– Da, ja to svima govorim – ili si roker, ili nisi. Nemoguće je da si jednom voleo rok muziku, a posle ne. Ja sam to video u Londonu, svi ti tipovi koji su nekad nosili dugu kosu i ošišali je radi posla, jer više nisu studenti, zadržali su bar po neku malu stvarčicu kao sećanje da su još uvek rokeri, ili neka minđuša, prsten, zadržali su neko rokersko obeležje. Verujem da takvi ljudi, kad dođu kući slušaju rok.

U vezi takvih priča, kada pogledamo tvoj novi bend, Dinosaurusima nedostaju u stalnoj postavi, mada su snimali materijal, samo Točak i Laza, da bi bili Smak?

– Uopšte nešto takvo nisam imao u glavi, ja stvarno nisam želeo da ovo bude Smak, jer sam ja sa tim završio, to je jedan period koji je ostao iza mene. Uvek sam govorio da nije isključeno da se ponovo okupimo i nešto napravimo, ali ovo nema nikakve veze sa Smakom. To što sam odabrao Kepu, Zorana i Lazu da rade na ovom albumu, to ne znači da sam želeo da ovo bude Smak. Mada, neki mi govore da ovo sve strašno liči na Smak, neki kažu da liči na YU grupu i to mi je drago. Ta dva benda su bila među najjačima u Jugoslaviji. Zašto da ne liči i treba da liči, mi svi nosimo prizvuk tih bendova, uostalom ja sam pevao u Smaku.

Da li bi voleo da se Smak okupi nekim povodom?

– Morao bi zaista da bude neki jak povod. Točak je razmišljao o nekom tridesetogodišnjem okupljanju, ja mislim da je to oživljavanje „mrtvaca“ previše, pa snimanje tih kompilacija, one su već izašle sto puta. Čemu to, nepotrebno je, stiže novo doba, treba obratiti pažnju na to i boriti se da rok stvarno ima neko mesto u ovoj zemlji, kao što je i ranije imao.

Ulaziš sa jednim klasičnim rok albumom na tržište vladajuće tehno i alternativne muzike. Koja je tvoja publika?

– Nama nije bio cilj da napravimo revoluciju, to što rok nije bio zastupljen u našoj zemlji, nije naša greška, niti smo mi krivi. To je doneo i sistem i pogrešna politika u muzici, da ne kažem samo režim, ali on je sigurno dozvolio da se naprave mediji kao „Pink“ ili „Košava“ i ne samo oni, svi dobro znaju gde se i šta pušta. Došla je neka muzika koja nije ni rok, ni pop, ni zabavna, govorim o ovim pevačima koji se pojavljuju takoreći svakog dana. Izlaze iz nekih žbunova, otpevaju jednu pesmu i to pesmu, koju bi Đorđe Marjanović sigurno bolje otpevao. Sramota i takvi danas vladaju, neverovatno, ali istinito. To ja ne bih nazvao ni šundom i šund je čak lep u odnosu na to što ovi danas rade. Draže bi mi bilo da slušam neke narodnjake, nego to što ovi rade.

Što se ciljane publike tiče, to me ne zanima toliko, jer mi smo krenuli sa klasičnim rokom. Kad sam došao ovde i okupio drugare, bili smo u dilemi šta da sviramo. Da smo krenuli sa nekim agresivnijim rokom, pored bendova koji postoje, šta bi tražili, onda smo se odlučili za neku mekaniju varijantu, balade, što ne znači da kasnije, ukoliko ovo prođe, nećeno svirati nešto žešće. S druge strane, kada smo počeli sa ovim nije bilo rok izdanja, Čorba i Bajaga i još neki koji imaju sličnu publiku nisu bili aktivni, mada sada imaju nova izdanja. Poenta je u tome da sada ima dosta rok izdanja, što nama samo pomaže.

Dugo godina si živeo u Holandiji, mada si često dolazio i direktno pratio zbivanja. Da li je posle političkih promena, došlo vreme i za reformu urbane kulture, gde spada i rokenrol?

– Apsolutno, ja to stalno pričam. Smatram da Ministarstvo za kulturu ne čini ništa. Kao prvo, gospodin ministar bi trebalo da povede računa o tome šta se prodaje, gde se prodaje, šta treba da se oporezuje i na koji način. Ako on ne zna, neka pusti ljude koji znaju kako bi taj sistem trebalo da funkcioniše u ovoj zemlji, neka se uostalom ugleda na sisteme koji postoje u Holandiji, Americi, to je sve isto. Ukoliko sa političke strane kopiraju te sisteme, neka ga kopiraju i sa ove. Tamo vlada zakon i ne može svako da peva i izdaje šta hoće, a da to ne bude oporezovano ili čak zabranjeno.

Šta misliš o najavama rigoroznih kampanja za zaštitu autorskih prava, kao i o potrebi investiranja države u rok muziku, o čemu je u knjizi o sebi govorio i tvoj kolega Dragoljub Đuričić?

– Smatram da taj zakon mora da postoji i da autorska prava moraju da budu zaštićena. Samim tim i oni koji prave lošu, kič muziku, biće više oporezovani i neće moći da prođu na tržištu. A što se tiče drugog pitanja, mislim da država ne treba da ulaže u rokenrol. Rok se sam od sebe stvara, sam ulaže u sebe i treba da bude nezavistan od države i da sam traži svoje mesto. Dok je rokenrol bio na vrhuncu u ovoj državi i mi smo živeli lepo. Ne pričam to sada kao starija generacija i mlađi, koji su „zakačili rok kolač“ to dobro znaju.

Za vreme života u Holandiji, često si održavao kontakte sa muzičarima iz ex-YU republika, poput Željka Bebeka i Điđija Jankelića, postprodukciju novog albuma si radio u Mostaru. Da li ćeš i u komšiluku promovisati album i šta misliš o aktuelnoj kulturnoj razmeni između tih država i naše, gde je ipak više dolaska „stranaca“?

– To nije krivica mojih kolega, to je mazohistička potreba koja potiče odavde i koju forsiraju ljudi koji odlučuju o zemlji. U nijednoj od tih zemalja mi nismo zabranjeni i ja bih stvarno voleo da odem i da se družim sa svojim kolegama. Bili smo gosti na Kantonskoj TV u Sarajevu, u Mostaru su nas dočekali kao da smo braća. Zašto bi taj rat i to što su političari napravili u vreme starog režima uticalo na to da se ne volimo ili ne volimo ono šta radimo. Na kraju, mi svi sviramo jednu istu muziku – rok. Što se tiče njihovih gostovanja ovde mislim da je to sasvim normalno, ali je nenormalno da mi nemamo pristup u Hrvatskoj. Zašto bi onda mi dozvoljavali da se oni ovde promovišu i uzimaju novac koji mi nikada ne možemo da dobijemo? Zašto puštaš nekog Mata Harija, koji je takođe moj kolega, a ne tražiš nekog odavde, koji je možda i bolji?

Mislim da to nije pošteno, ali opet ja ne govorim protiv mojih kolega, govorim protiv onih koji im dozvoljavaju to što rade, prvenstveno mislim na Ministarstvo za kulturu. To nije ni Đinđić, ni Đelić, to je gospodin Lečić, koga bi trebalo da pitamo – „Šta ste uradili gospodine ministre na polju kulture, za vas je kultura samo pozorište i film, šta ste uradili na polju muzike?“. Ako ne zna šta je to, neka pusti radio, to je muzika, to smo mi. Šta ste uradili za nas? Nedavno sam čuo na TV kako su Bajagu prozivali da je dobio pare za snimanje novog albuma, a on kaže, nije to dala vlada, nego Ministarstvo kulture.

Ja ne kažem da on ne treba da dobije sredstva, ali ima i drugih koji imaju kvalitetan materijal, ali nema ko da stane iza njih, kao što sam ja imao sreću da iza mene stane naš čovek, Kragujevčanin, koji radi u Nemačkoj, Braca Milanović, kome nije bilo žao da da novac, da bi izašla jedna lepa stvar. To je čovek koji je pomogao i mnoge nesrećne i bolesne ljude i ja sam imao sreće da imam takvog prijatelja iza sebe. A šta je sa svim onim mladim bendovima koji ne mogu ništa da izdaju ili moraju da objave za neku levu kuću…

Odnos Kragujevac – Beograd u tom smislu?

– Zašto mi ne bi imali neku dobru izdavačku kuću ovde, svoju TV, svoje časopise. Mi bi to mogli da imamo, nešto od toga i postoji, samo treba neko da se organizuje i kaže „Dokle bre, više da dolaze iz Beograda komandanti, hoćemo da imamo našeg komandanta ovde?“. Sposobni smo i imamo strukturu koja sve to može da izvede, zašto više da zavisimo od Beograda? Zašto bih ja pravio promociju u Beogradu, kad mogu da je pravim usred moje Šumadije?

Bila je jedna inicijativa odavde, koju su političari pogrešno interpretirali kao da hoćemo da se odvajamo, nego jednostavno da prestanemo da zavisimo od te matice koja nam „uzima kajmak“ i daje nam na kašičicu da bi mogli da preživimo. Zašto, mi ćemo njima odavde, od onoga što smo mi zaradili od našeg znoja, da dajemo koliko im treba, kao i svi drugi, a resto ćemo da sami rapoređujemo kako nama odgovara, a ne kako oni misle.

Smatraš da ima dovoljno potencijala u Kragujevcu?

– Ne samo u Kragujevcu, svuda. Ali šta da rade ti mladi bendovi, na koja god izdavačka vrata da zakucaju, oni ih odbijaju, jer ta muzika ne prolazi. Radi se o novcu, jer smatraju da ne mogu da zarade, ali nije sve u toj zaradi. Zašto jedan „Pink“ ne bi imao pored tih svih „zabavnjaka i gologuzanki“ i jedan rok deo u svom programu? Verovatno to nekom smeta, ja ne verujem da je to onaj koji je nekad bio roker, pa kakav si ti roker čoveče! Mi smo sa ovim materijalom bili i kod njih i jedan od njegovih, koji je čak bio sa njim u bendu nam je rekao da ga je sramota što mora da nam kaže da ovo neće da prođe, jer oni ne odlučuju o tome.

Ono što interesuje tvoje prijatelje i poštovaoce u Kragujevcu je i budući koncert?

– Ja svima pričam da ćemo ovaj zimski period iskoristiti za pripremu za koncert i kad kažem koncert, ne mislim na „svirku“ i „tezgu“, to nije isto. To će biti pravi koncerti, za koje pored ovog materijala spremamo i stari materijal Smaka, ne ono što smo isto svirali trideset godina, već u novom aranžmanu, interesantnije i uglavnom stvari koje su bile snimljene, ali do sada nisu izvođene uživo, kao „Rok cirkus“, „Cigansko srce“, „Ogledalo“, „Plava pesma“. To su divne stvari, koje nisu nikada izvođene, ja ih nikada nisam pevao uživo.

Da li ćete zvati Točka?

– Zašto da ne, mi smo ga zvali i na promociju, ali nije došao. Smatram da on neće doći da gostuje, mada bi meni bilo drago da dođe.

 

dr Vladimir Paunović

Foto: POP Forum arhiva (Boris Aranđelović).

 

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2022. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.