Prvi francuski ministar kulture Andre Malro, imao je poznati govor u skupštini, na kojem je rekao, da je demokratizacija kulture veoma jednostavna: “to znači da treba preko domova kulture vršiti difuziju svega onog što mi radimo u Parizu, te da svaki dečak, bez obzira na to koliko je siromašan, može da ima istinski kontakt sa svojom nacionalnom baštinom.”, navodi Vesna Đukić. A po njoj, kao glavnu vrednost ovog procesa, navodi dostupnost kulture, a decentralizaciju smatra ključnim pojmom, odnosno strategijom kojom se “omogućava obezbeđivanje jednakosti i u kulturnoj politici…”. Međutim, danas to nije dovoljno, jer je potrebno da se i sami građane uključe u kulturni život.

Decentralizacija u kulturi, na prvi pogled ima samo periferno značenje za inkluziju u kulturi ugroženih društvenih grupa, jer su aktuelnim centralizmom (ili je preciznije reći – re-centralizacijom Srbije) pogođene sve kategorije stanovništva, međutim u ovom tekstu ćemo predstaviti direktne benefite za fokusnu ciljnu grupu.

Foto 01: Inkluzivni bend mladih, autor: Pipe Vasquez from Pixabay.

Osim shvatanja kulture kao strateškog nacionalnog cilja, Malro je imao i viziju decentralizacije iste, jer je još 1945. godine, kao savetnik u De Golovom kabinetu izjavio u Narodnoj skupštini “da je neophodno da francuska kultura prestane da bude apanaža onih koji su imali sreću da stanuju u Parizu i da su bogati”, kako navodi Dragićević – Šešić. Tu je i svakako njegova ideja iz iste godine o “imaginarnom muzeju za fabrike i sela” gde je na osnovu reprodukcija putem filma i fotografije, želeo da najbolja dela svetske skulpture učini dostupnim. Ovo je, po nama verovatno i začetak glavnog instrumenta četvrte industrijske revolucije koje smo svedoci, jer je ideja o potrebi za digitalizacijom i svest o o masovnosti tadašnjih dostupnih komunikacionih kanala (filma i fotografije), logično i evoluirala u današnju potrebu za dostupnosti vrhunskih kulturnih dobara, što je i osnova decentralizacije u kulturi. A sama digitalizacija kulturne baštine, kojoj je veliki radni podstrek dala Pandemija, posebno je bitna za OSI, kao i za mlade i šire, egzistencijalno ugrožene slojeve stanovništva, kako bi mogli da se upoznaju sa delima, koje nisu u prilici da vide uživo.

Foto 02: Dostupna umetnost, Photo by Rollz International on Unsplash

Pomenuti francuski model je primenjivan u ovdašnjoj kulturnoj politici šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada se decentralizacija kao alatka demokratizacije kulture, vršila disperzijom programa putem mreže izgrađenih domova kulture po selima ili kulturnih centara i domova omladine po gradovima. Dok je sa druge strane ista infrastruktura, nažalost čak tada izgrađena, a do sada povremeno obnavljana, služila i za uključivanje u kulturni život stanovništva.

Da se vratimo na francuski model decentralizacije, zapravo demetropolizacije kulture, kao potencijalno sredstvo uključivanja i prevashodno dostupnosti grupa u unutrašnjosti. U svom radu, Milena Dragićević – Šešić ga je predstavila kroz tri koncepta:

Prvi koncept koristi domove kulture kao kanale transmisije najboljih umetničkih dela prestonice u regione. To proizilazi i iz činjenice da centralna vlast “visinom subvencije za izgradnju objekata kulture u stvari određuje i gradove i regione koji će imati mogućnosti za prijem takvih umetničkih sadržaja”. Na taj način je samo polje decentralizacije u veoma uskim okvirima, jer sami domovi kulture ne mogu da organizuju lokalno, amatersko stvaralaštvo u kulturi i umetnosti, a osim njih, druge institucije ne primaju iz centrale dovoljno sredstava da bi razvili sopstvene aktivnosti, pogotovo uz angažman vrhunskih, profesionalnih stvaralaca u umetnosti.

Druga koncepcija, polazi od toga da je potrebno prevazići centralizam državnog aparata, pa vlast pomaže nastanak objekata kulture u kojima se razvija amaterizam, ali i uspostavlja humaniji život lokalne zajednice. Suštinski, time se dobija nesklad, odnosno egzistencija dva paralelna, ali nekompatibilna sistema kulturnog života: elitno-stvaralačkog u prestonici i “repetitivno-neoriginalnog” u provinciji.

Treći, poslednji koncept, odnosi se na priznavanje političkog i finansijskog centralizma, ali pod uslovom da centralna vlast nema pravo kontrolisanja načina trošenja sredstava, koje gradovi dobijaju od njih. Ovaj koncept zagovara i najveći broj teoretičara, jer se u njemu ogleda sloboda izbora, međutim, praksa je nešto drugačija. Taj novac, koji je zapravo vraćeni novac od poreza i taksi, upotrebljava se po pravilu, po slobodnom tumačenju lokalnih funkcionera, koji su takođe državni eksponenti, a najčešće ne ide za razvoj lokalne ili regionalne kulture zasnovane na sopstvenim resursima, nego se “demetropolizacijski” usmerava kroz prvi predstavljeni koncept, na gostovanja prestoničkih umetnika i dela.

Koliko je samo ovo poslednje poznato u današnjoj Srbiji…

Za kraj ove teoretske analize, koja služi za bliže objašnjavanje pojmova, predstavićemo i mišljenje poznate svetske teoretičarke kulturne politike, Nobuko Kavašime, koje se direktno oslanja na temu ovog teksta jer ona smatra da “Kulturna decentralizacija pruža jednake mogućnosti konzumiranja kulture i umetnosti svakom građaninu, bez obzira na njegovo mesto življenja, fizičku sposobnost ili invaliditet, materijalni prihod, društvenu klasu i osobenosti poput rase ili pola.”

Foto 03: Svetska hevi – metal atrakcija, Ingvi Malmstin na koncertu u Kragujevcu. (autor Laki Lazarević).

A kako je isto, u smislu decentralizacije kulture realizovano i potom, kako se sada radi na ovdašnjim prostorima? I gde je, naravno njena veza sa dostupnošću ugroženim, ali i svim grupama stanovništva u unutrašnjosti.

 Po podacima najplodonosnijeg u državi po objavljenim izdanjima, Živka Ivkovića, rok publiciste i novinara iz Šapca, a na osnovu priče koju mu je preneo Branko Marišić Čutura, nakon “buma” i euforije sa prve dve jugoslovenske Gitarijade održanih na beogradskom Sajmu 1966. i 1967. godine, igrom sudbine i pre svega političkih okolnosti, duh ’68. je stigao i u SFRJ i donosioci odluka, jednostavno nisu znali šta će sa događajem, koji je masovno okupljao “Koncert za ludi, mladi svet” (kako se zvala popularna TV serija iz toga doba), pa su odlučili da naredna Gitarijada bude tek u januaru, 1970. godine i to “što dalje od Beograda, ka granici, u nekoj zabiti”. Tako je i nastala, po navedenom čuvena Zaječarska Gitarijada. Koja je sve do danas, ne samo omogućavala tamošnjim građankama i građanima da laganom šetnjom, kao da idu u nedeljnu nabavku na pijaci, imaju mogućnost da pogledaju, neka od najpoznatijih jugosovenskih, pa srpskih, a u poslednje vreme i inostranih muzičkih izvođača. Uz to, ista je bila i primer dobre prakse za pokretanje sličnih manifestacija u istom regionu Istočne Srbije, poput Velikogradištanske gitarijade.

Foto 04: Partibrejkersi na Gitarijadi u Velikom Gradištu.

Danas je situacija, nešto drugačija, posebno zbog opšteg pada standarda stanovništva, što se posebno održava na ugrožene grupe. Talas, takozvane “festivalizacije kulture”, uz sve manjkavosti (koje se pripisuju najviše državnoj kulturnoj politici u distribuciji sredstava), u kontekstu čarobne reči “za donatore i kulturnu politiku” – decentralizacije, ipak ide na ruku ugroženim društvenim grupama.

Foto 05: Mladi Kragujevčani prate koncert na “Arsenal festu”.

Na primeru Kragujevca, relativno je lako dokazati prednosti decentralizacije u smislu inkluzije u kulturi. Zapravo, dostupnosti, a osim prednosti po OSI, mlade ili manjinske kategorije i ponavljamo opšte stanovništvo grada o direktnom pristupu koncertu svetski poznate muzičke zvezde na “Arsenal festu”, bez obzira na vangradskog organizatora i cenu manifestacije ili možda bolje pozorišnim predstavama Narodnog, Beogradskog dramskog, Ateljea ili regionalnih državnih pozorišta na “Joakim inter festu”, ne treba posebno govoriti.

Dovoljno je izračunati troškove poput ulaznice, prevoza, boravka, ishrane i osveženja, pratioca…do Beograda, Novog Sada ili regiona. Mada troškovi u današnje vreme postoje i u sopstvenom gradu, ali su tu manifestacije sa besplatnim ulazom poput “Estama”, “Fotorame” ili “Comic Con” za probranu publiku. I naravno šansa iz prve ruke za pravi razvoj kulturnih potreba, iz koje moguće proističe i želja za autorskim uključivanjem u kulturu.

POP Forum tim

Foto: Naslovna (Izvor: YT screenshoot: https://www.youtube.com/watch?v=bx84A-lq0B8), Foto 01. (Izvor: https://pixabay.com/photos/music-band-child-wheelchair-5361245/), Foto 02. (Izvor: https://unsplash.com/s/photos/disability-art?license=free), Foto 03 (autor Laki Lazarević), Foto 04/05 (POP Forum arhiva).

Tekst je nastao u okviru projekta Res Publika “Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.