Dan kada je umrla muzika

(Istorija popularne kulture Kragujevca 1970 – 1990. deo 6.)

Sedeli smo, kao i uvek na ćošku Cara Lazara i Tanaska Rajića, na kamenom delu engleske ograde tamnozelene boje koja je omeđivala prelepu kuću babice Milunke ili Luneta, kako sam je zvao, kada sam kao baš mali stanovao kod nje. Goga, Mima, Zoća, Neša, Nikica (koga su posle zvali Sonja po majci frizerki) i ja. Obično posle škole kad bismo išli u prepodnevnu smenu i vikendom po ceo dan, razmišljajući šta ćemo da radimo, igramo fudbal “na male” u ulici (tad su kola retko prolazila), “viktorije” na Nikicinoj kapiji ili da jednostavno vozimo “poni” bicikle po “školskom”, odnosno dvorištu “21. oktobar”. A možda samo da gluvarimo na ćošku, pričajući o devojkama, filmovima iz bioskopa ili nekoj pesmi koju smo čuli.

Odjednom se iz dvorišta pored pojavio Trša, naš šaman koji je bio nešto stariji i inicirao nas u svet odraslih. Imao je majicu na kojoj je pisalo “Love and Hate”. Bio sam u “ruskom” odeljenju, kada je u petom majka došla da zamoli direktora da učim engleski rekao joj je osiono “Drugarice, šta bi bilo kad bi svi učili engleski?”, ali sam učio samostalno uz film, muziku i majčinu pomoć.

“Šta ti znači natpis – Ljubav i mržnja?” – upitah Tršu.

“To se nosi po gradu.” – zagonetno se osmehnu on.

“Da nije neka grupa?” – nastavih sa ispitivanjem.

“I to kakva!” – uzviknu on i poče glasno da peva:

“Šlageri kao Dajana,

Postaće ponovo hit,

Plesaćeš sa svojom majkom,

Uz muziku bit, uz muziku bit.”…

Foto 1: Ljubav i mržnja na samom početku karijere (s leva na desno: Darko, Dobrica, Bebe, Šima i Aca).

Nakon prve generacije rokera Kragujevca (pre svih – Senke, Daleki horizonti, Gentry…) koja je bila jasno definisana uglavnom muzičkom veštinom i stranim uticajima čije su pesme svirali, druga generacija je pojavom SMAK-a napravila vakuum koji je usisao sve one koji su radili u to vreme (poput Vatre), tako da je treća generacija rokera imala više faza razvoja. U prvoj, nesumnjivo su dominirali Ljubav i mržnja, ljubimci kragujevačke publike, čiji je vrtoglavi uspon zaustavila tragična sudbina.

Dobrica Milojević, frontmen grupe Ljubav i mržnja, priča kako je sve počelo:

“U zgradi, sto metara od “Sirenčeta” smo počeli da sviramo kao klinci, imali smo po dvanaest, trinaest godina i nije nam onda bilo loše u ono vreme. Bilo je malo trvenja, što se kaže, u ono vreme su svi hteli to da rade, ali niko nije znao to da radi kako treba. Mi smo imali jedan cilj dobar i išlo nam je dobro u ono vreme.

Slušali smo u ono vreme uglavnom neki hard rok i tako, mali tvrđi rok, voleli smo da se ugledamo na Boston, na tako neke bolje bendove, međutim mi smo bili samouki pa nismo to uspeli tako dobro da uradimo. Hteli smo da sviramo nešto između tvrdog roka i panka. Mi smo počeli da sviramo 1978. godine, mada smo i ranije svirali, ali te godine smo počeli ozbiljnije da sviramo i onda smo do 1981. tako vežbali, svirali, trudili se da budemo što bolji.”

Prva postava grupe Ljubav i mržnja je bila: Dobrica Milojević kao vokal, Nebojša Šimunić Šima je svirao solo gitaru, Aca Lepojević – Aca Lepi ritam gitaru, Darko Lukić na bas gitari i Dragan Petrin Bebe za bubnjevima.

Foto 2: Prva postava Ljubav i mržnja (s leva na desno: Bebe, Šima, Aca, Dobrica, Darko).

Međutim, grupa Ljubav i mržnja je imala još jednog člana koji nije svirao sa njima, niti im je bio menadžer, ali im je bio i više od toga – prijatelj i mentor. Bio je to – Slobodan Todorović Toda.

O Todi i svojoj grupi, ali i tom vremenu, basista Darko Lukić slikovito govori:

“Krajem sedamdesetih godina, kad prođjete kroz naselje Bubanj, mogli su se čuti do daske odšrafljeni “Toska” gramofoni, “Maršali” i “Fender” pojačala na kojima su vežbali muzičari. Nikom to nije posebno smetalo, bilo je to opušteno vreme, bez trzavica, u kojem je i običan narod imao para.

Naravno, prednjačio je Toda, koji je imao najbolju opremu, pre svega zahvaljujući njegovom ocu. Čika Branko Sunce je bio gitarista 7 Mladih, dok su još uvek bili u Kragujevcu i on je nesumnjivo Todu i uveo u svet muzike.

Todin talenat, ali i veliki rad je uticao na gotovo sve tadašnje muzičare, na neki način on nas je  i „maltretirao“ da skidamo pesme, a onda i proveravao kako ih sviramo.

Sećam se kako se nervirao kad mu dođe Uroš ex-Osvajači, a nije odsvirao kako treba Riči Blekmura, bukvalno je hteo da ga izudara, a ovaj još mali, peti, šesti razred.

On i Šima se nisu odvajali, bili su najbolji drugari i ako Toda nikad nije svirao u Ljubav i mržnji, imao je veliki uticaj na rad benda. Na prvo snimanje 1977. u Beogradu (pesma “Gospođica”) on nas je vodio jer mi smo imali u proseku petnaest, šesnaest godina.”

Foto 3: Slobodan Todorović Toda.

Darko se priseća i da su sve radio stanice u Srbiji zavrtele njihov prvi demo snimak i da je potom usledio i njihov koncert u bioskopu “Šumadija”, gde publika nije krila oduševljenje a kako su tada u proseku imali po petnaest godina o njima je pisao i kultni “Politikin zabavnik”. Onda su krenule i svirke – “Obišli smo Srbiju, uzduž i popreko, što samostalno, što sa grupom Crvene usne iz Beograda u kojoj je svirao Toda.”

Foto 4: Grupa Crvene usne.

Bend Ljubav i mržnja je, po ispovesti Darka Lukića, šansu za najveći rad dobio kada je opština omogućila da rok muzičari Kragujevca tih godina koriste sedam, osam prostorija zgrade “Zastavine ambulante” za probe, vežbe i koncertne pripreme. Njihov bend je bio i neka vrsta mentora, jer su po njegovim rečima “u našoj prostoriji omogućili i vežbu tada najtalentovanijim klincima, bila je to grupa Pontonski most” – seća se, a u mnoštvu rok grupa tog doba prepoznaje i Epicentar, Ponoćni ekspres, Tref, Živi pesak…navodi i “neki pacovi” (istraživački zanimljiv podatak, ime aludira na neki pank bend).

Foto 5: Grupa Ljubav i mržnja sa društvom.

Darko dalje navodi da u novom prostoru pripremaju novi materijal i uspevaju da ugovare snimanje u tada prestižnom beogradskom studiju Enca Lesića “Druga maca” 1981. godine, gde dobijaju priliku da se upoznaju i sa kolegama iz Beograda – kako je istovremeno Riblja Čorba tamo snimala svoj album “Pokvarena mašta i prljave strasti”, oni im čak pevaju prateće vokale na pojedinim pesmama, a zauzvrat Bora i ekipa im daju na koncertu u Hali “Jezero” u Kragujevcu u sklopu promotivne turneje, termin od četrdeset i pet minuta nastupa kao predgrupe.

Foto 6: Bora Đorđević sa članovima benda Ljubav i mržnja i njihovim poznanicima pred koncert u Hali “Jezero” u Kragujevcu.

Anta, moj najstariji drug koji je živeo na vrhu Karađorđeve i ja smo pošli u Halu, na koncert “Atomaca”. Početkom osamdesetih je to u Kragujevcu bio – hadžiluk. Radni dan, velike grupe, a hala do vrha puna, na hiljade ljudi u parteru koji vole da stoje i igraju ili sede na katakombnim i strmim sedištima okolo. Uz zvuke koji nisu nikad mogli da se nameste zbog odbijanja ogromne betonske kutije Šumadije, dok tonci nisu shvatili da je bitno samo pojačati do maksimuma.

Nekako smo se probili na desetak metara od bine.

“Jer za ljubav. treba imat’ dušu…! – pevao je Serđo, kada primetih da je jedan fan uspeo da se popne na binu sa desne strane, klekne i poljubi mi patiku, dok ga je ovaj pogledom ispratio, a potom skoči u masu ispred, kao u bazen kod Parka, ne sumnjajući da će ga zadržati rukama. I to se i desilo. Bilo je to vreme poverenja…

Ritam me je terao da sve vreme “hendbengujem” sa glavom i tek puštenom dužom plavom kosom, gore – dole kako je i radila većina publike.

“Nećemo valjda biti mi, ta poslednja generacija…!” – i dalje je pevao Blažević.

“Vlado, jel’ ti dobro?” – Anta me je zezao kada je video da sam bio u transu sa mlatarenjem glavom. Stvarno sam uživao, imalo je nečega u tome.

Izlazili smo sporo, oznojeni i opijeni nakon koncerta, nas na hiljade. Jedan bučni tip, kakvih je u gomili uvek, da bi skrenuo pažnju, rekao je – “Ovde je mnogih koji nisu čuli za Atomsko sklonište!”.

Mislim da je bio iz Beloševca, prepoznao sam ga. Tamo je uvek bilo dobrih “metalaca”. I onih muzičkih i onih koji su radili u Zastavinom metalskom kompleksu preko puta naselja. Žargon je čudo. Sećam se, radio sam na prvoj gradskoj televiziji devedesetih, kad se na konkurs za montažera javio tip koji je radio u Zastavinoj montaži…

O tadašnjim koncertima u Hali, Dobrica, kao direktni akter je rekao sledeće u video zapisu: https://youtu.be/OD3k7kJbBKU

Darko dalje govori, da je u to vreme došlo i do prve personalne promene, umesto Ace Lepog u grupu Ljubav i mržnja, kao ritam gitarista dolazi Miloš Stepanović Haš.

Foto 7: Haš (levo) i Šima (desno) štimuju gitare pred snimanje u studiju.

Materijal sniman u studiju “Druga maca”, objavio je “Diskos” iz Aleksandrovca. Singl sa rokoidnim hitom “Komentar” na A strani i prelepom baladom “Svrati samo na trenutak” na B strani, zbog koje su Kragujevčanke uzdisale na njihovim koncertima, doživeo je i reizdanje i prodat je u preko 4.000 primeraka, što je respektabilan tiraž za novi bend, pogotovo van Beograda. I za to vreme, a danas pogotovo. Od njih su se tek očekivali hitovi i tiraži.

Foto 8: Omot prvog singla grupe Ljubav i mržnja.

Nakon prvog uspeha, članovi benda su imali uobičajenu godišnju i nešto pauzu za to vreme, vreme SFRJ kada je morala da se ispuni obaveza prema domovini – služenje vojnog roka u JNA. Ali to im nije previše smetalo, tako se jednostavno moralo, a bili su mladi. I imali velike planove…

Ni Toda, kao nešto stariji, tada nije gubio vreme, nego je napravio bend Puna linija, koji je imao par dobrih pesama i takođe velike planove…

Foto 9: Todin bend Puna linija.

Nakon povratka iz JNA, članovi benda Ljubav i mržnja se ponovo okupljaju uz novo pregrupisavanje – te 1983. godine, doveli su u bend novog bubnjara, Zorana Cvetića Zofa iz Čačka. U to vreme je Kragujevac bio pravi regionalni centar i kao i u slučaju SMAK-a, bilo je normalno da postoji i horizontalno, međugradsko povezivanje umetnika van Beograda. Zof je pre toga imao bend u Čačku gde je svirao i Toda, zvali su se očekivano – Biska.

Foto 10: Druga postava grupe Ljubav i mržnja (s leva na desno: Haš, Zof, Dobrica, Darko, Šima).

Ljubav i mržnja u novoj postavi, odlaze poput tadašnjih velikih profesionalaca u prirodnu izolaciju – u selo Božurnja kod Topole gde davne 1983. godine provode dva, tri meseca pripremajući novi materijal.

Tog lepog perioda, Darko Lukić se setio na svom FB profilu:

“Budili smo se uz rock’n’roll u Božurnji, proveli smo celo leto spremajući novi album, a društvo iz grada non-stop dolazi i odlazi. Živac je bio glavna kuvarica, a pošto je Šimin deda Žižak bio glavni baja u selu, bili smo odlično snabdeveni hranom i pićem. A i imalo se para, još je Tito harao svetom…”.

Foto 11: Ljubav i mržnja na pripremi prvog albuma u Božurnji.

Na novom materijalu, spremanom za prvi LP, trebalo je da se nađe osam pesama, koje su po Darkovoj tvrdnji bile “potpuno drugačija muzika u odnosu na prethodni sweet-rock pod uticajem panka, odličan materijal sa angažovanim tekstovima Suzane Rogači”. Demo snimke su potom snimali, poput većine kragujevačkih muzičara u studiju Radio Kragujevca, dok su u narednom periodu čekali odgovore od nekoliko izdavačkih kuća.

Narednog leta, sanjajući nastavak muzike, Šima i Toda, dva nerazdvojna druga, zajedno sa još jednim poznanikom – Cikom, pošli su na more u Rovinj. Vozom, tako se tada putovalo…

Kragujevački The Day the Music Died se dogodio tog tužnog leta u Sloveniji, o tome su pisale novine:

“U subotu 14. srpnja 1984. u Divači se dogodila jedna od najvećih željezničkih nesreća na području tadašnje države, i najveća željeznička nesreća u ovim krajevima. U naletu teretne kompozicije na brzi noćni vlak iz Beograda za Pulu broj 602, koji je stajao na stanici pun ljudi na putu za more, povratnika iz vojske i fakulteta te sezonskih radnika u turizmu, poginula je 31 osoba, a više od 40 ih je teže i lakše ozlijeđeno.

Slovenskim Krasom u 6.13 sati odjeknuo je prasak, nastao je krš i lom, uslijedili su urlici očaja i bola! Najteže su stradali putnici pretposljednjeg vagona, s obzirom da je zadnji bio poštanski…”

(izvor: https://www.glasistre.hr/istra/nas-reporter-bio-je-prvi-novinar-na-licu-mjesta-neven-lazarevic-zene-su-vriskale-djeca-plakala-bilo-je-jezivo-slusati-i-gledati-566065).

Darko Lukić se priseća tih potresnih događaja:

“… Šta da ti kažem. Vraćam se iz prodavnice, a moja devojka Suza Rogači u gajbi, televizor uključen, a ona kuka, ne nego rida, jer je izgubila kevu malo pre toga i saopštava mi da su pročitali njihova imena među nastradalima…

Nikad se nisam oporavio od toga. Šima mi je bio najbolji prijatelj…

Na sahrani hiljade ljudi, ja držim oproštajni govor…

Strašno…”.

Nakon tragedije, za aktere priče ništa više nije bilo isto. Bebe, Haš i Dobrica se nisu više aktivno bavili muzikom, dok je Darko odlučio da “održava mit”. Najpre je osnovao poznatu kragujevačku rok grupu Debela Nensi, a nakon njenog raspada snima nekoliko obrada Ljubav i mržnja sa njegovim i Todinim bubnjarem Gerom. Potom u okviru angažovanog, antirežimskog projekta Štrajk bend (gde je svirao i Aca Lepi), snima dve obrade pesama sa prvog albuma, da bi u današnje vreme sa grupom Danger obradio Todine pesme – “Freska” i “Rekvijem”. Ideja mu je da sa Dobricom i Hašom, ponovo snimi materijal i nakon toliko godina objavi album, koji po njemu i danas zvuči dobro.

Opet se smejem (autorka teksta: Suzana Rogači)

 

Hej, za jedan dan se menja svet

sad, do prošlosti je truli most

ja, oslobođen od ljubavi

ja, postajem sam sebi nov

 

I  ja opet se smejem

i sve što nemam prodajem

za ono što ne znam gde je

ja znam da mogu sam

 

Hej, razumi reč što znači san

san, iz kog se budiš zadnji put

 

I ja opet se smejem

i sve što nemam prodajem

za ono što ne znam gde je

ja znam da mogu sam

 

Suza i ja smo sedeli u udobnim kožnim foteljama koje je Soni nabavio od nekog sponzora, u prvom studiju prve gradske televizije “Kanal 9”, gore na početku Bresnice u potkrovlju Lekine kuće. Trebalo je da počne novi “Ventil”, noćni program koji smo zajedno vodili i koji je bio jako gledan. Bilo je to vreme televizija…

Pogledao sam je, bila je kao i uvek lepa, mirisna, nasmejana i puna pozitivne energije.

“Ko nam to dolazi u goste?” – upita me uz osmeh Suza, proveravajući kako joj je za kožnjak zakačen “bubica” mikrofon.

“Pa Milija bluzer, rekao sam ti tri puta.” – odgovorih joj uz osmeh.

“A, znam ga, ima dobre ploče.” – uzvrati mi Suza.

“I daje nam snimke neke, za televiziju budi fina, nemoj da se zezaš kao sa astrologom.” – bocnuh je “molbom”.

“Ko se zeza, ja, pa ti si se zezao!” – nabaci mi ona.

“Kako da se ne zezam, rekla mi je da u mi u natalnoj stoji da mogu da budem žigolo!” – nasmejah se.

“Ha, ha, ha, pa budi, ko ti brani!” – poče da se smeje i ona.

“Jel’ si normalna, pa ovo je Srbija, ne Amerika!” – nastavih.

“A kad si zezao onog heraldičara što je gostovao?” – opet će Suza.

“Što sam rekao, da treba da mi bude na grbu – paun. Pa,  ti si rekla da tebi treba da bude – jednorog!” – prisetih se.

“E, evo ga bluzer stiže, ulazi u studio. Nego, jel’ znaš da sam pisala pesme za bend?” – upita me ona.

“Ja sam pevao u bendu!” – naglasih.

“Ti pevao!” – ona će uz osmeh.

“Ti pisala pesme!” – vratih joj ja.

Prekide nas realizatorka Mira – “Krećete za 30 sekundi, ne zezajte se više!”.

..Potom nas je život razdvojio, Suzu i mene. Mnogo kasnije sam saznao da zajedno sa Todom i Šimom radi na novim pesmama…

Foto 12: Screenshot emisije “Ventil” TV “Kanal 9” (s leva na desno: Suzana Rogači, Milija Anđelić i autor ovog teksta).

 

dr Vladimir Paunović 

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2021. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto i video: POP Forum arhiva (osim foto 11 i 12. – privatne kolekcije Zorana Cvetića Zofa i Milije Anđelića).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izbornik