Dan kada je nastao teatar u Srbiji

Primer nepoštovanja kulturne istorije Srbije, svakako je obeležavanje dana, kada je uz osnove moderne državnosti, zvanično nastala i jedna od osnovnih umetničkih formi, pozorište – 15. Februara (sekularno) ili Sretenja (verski). A pozorišna umetnost je de facto nastala u Kragujevcu, bez obzira što nacionalni teoretičari isto vezuju za tzv. “diletantski” (odnosno neprofesionalni) teatar ili ranije pozorišne forme “u preku”, uz neisticanje činjenice da je kragujevački teatar bio prvi finansiran državnim parama i da se Srbija svodila oko Šumadije, a da je država bila gde je Knjaz Miloš (i šta on misli da je država, poput njegovih potonjih učenika koji i danas slično razmišljaju).

Na osnovu te teze, nastanak srpskog pozorišta se i vezuje za današnji dan, pre 186 godina, mada je formalno, na osnovu iste, odnosno – “državnog finansiranja”, reč o nekoliko meseci ranijem datumu.

Po arhivskim izvorima, tek je četvrti dolazak Joakima Vujića u Kragujevac na Milošev poziv, stvorio prvo pozorište u Srbiji, “Knjaževsko-srbski teatar”. U julu, 1834. godine Knez Miloš Obrenović poziva Joakima Vujića da ponovo dođe u Kragujevac šaljući mu za putne troškove 50 forinti u Pančevo, da bi mu potom u septembru dao još 60 groša. Početkom oktobra Joakim stiže u Kragujevac i od države (odnosno – Kneza Miloša) dobija još 450 groša. To je i vreme njihovog najboljeg odnosa: “Miloš brine o svom “sinu” – kako ga iz milošte naziva. Za uzvrat, Vujić će njega zvati “ocem” (Stojadinović 1975: 19).

Po zapisu tadašnje “Narodne blagajne”, Joakim Vujić je prvu platu kao upravnik teatra primio 14. Novembra, 1834. godine (Id: 20), tako da i taj datum može biti institucionalno vezan za nastanak prvog profesionalnog pozorišta u Srbiji. Knjaževsko-srpski teatar je Vujić locirao, ne na današnjem mestu – bivšem “Sokolskom domu”, nego u zgradi Tipografije (štamparije). Po opisu Vladimira Jakšića, sina knjaževog blagajnika Jakova: “Štamparija je bila smeštena u zdanju državnom niže mosta k crkvi vodećeg, koji je prvo kao kasarna za garnizonu vojsku, zatim u pomenuto vreme kao lokal za Tipografiju, a posle za Gimnaziju, pa za vojnu bolnicu…služio.” (Ibid).

Radove na adaptaciji sale prvog pozorišta i pripreme predstava su počele u novembru, da bi potom u januaru 1835. godine, nakratko bili prekinuti zbog političkih prilika (“Miletina buna”) i potom nastavljeni. U okviru priprema Sretenjske skupštine, pozorište od Knjaza dobija zadatak “da uveliča ovo slavlje, da uveseli i oraspoloži skupštinske delegate (“kmetove”) i Kragujevčane.” (Id: 21).

Ansambl je okupljen od Gimnazijalaca, mlađih državnih činovnika i samog Joakima koji je i upravljao, pisao, režirao i glumio. Izvršena je podela uloga, a Šlezinger je komponovao muziku i vežbao je sa orkestrom.

Sretenjska skupština, na kojoj je donet prvi moderni Ustav Srbije, održana je od subote, 2. Februara (po novom kalendaru 15. Februara), 1835. godine do ponedeljka, 4. Februara na otvorenom – livadi kraj Stare Crkve i delom pred Knjaževim konakom, a na prostoru Miloševog dvora je prodefilovalo “deset hiljada duša, gostiju, zvanica, kmetova” (Id: 22). Prvog dana uveče, pod vatrometom (“umetnički fajerverk majstora Bermana”) (Ibid), igrana je prva pozorišna predstava u Srbiji “Fernando i Jarika”.

Kragujevačke “Novine Srbske” (ujedno i prvi srpski medij) su iz pera urednika Dimitrija Davidovića” o tom događaju objavile 16. Februara, 1835. godine sledeću vest:
“Od kako je Sretenjska ovogodišnja Skupština bila, od onog doba i za iste vreme Skupštine uveseljava nas g. Aćim Vujić, poznati srpski spisatelj, predstavljanjem razni igara u pozorišnom domu (teatru) nagrađenom u zdaniju Tipografičeskom, kako pod nadziranijem istog g. Vujića, tako i sa sadejstvovanjem g. Direktora Tipografije Adolfa Bermana kao mašiniste. Više prevoda g. Vujićevi kakoti Fernando i Jarika, La Peruz i Bedni Stihotvorac i prevod g. protokoliste knjažeskoga kabineta Aleksandra Zagorice pod imenom Begunac, sočinjenije Kocebuovo, predstavljeni su nam. I njegovo Visočestvo Knjaz naš, i sva svetla familija knjaževska i ostala publika, a 2-ga fevruarija i sami kmetovi, bivši na skupštini posećivali su pozorja ista i uveseljavali se predstavljenijama odabranoga družestva upotrebljavanog k istim igrama.” (Ibid)

Iz predstavljene medijske arhive, osim repertoara prvih pozorišnih predstava odigranih u Srbiji, može se saznati i da je nepismeni hajduk – državnik Knez Miloš Obrenović, pored svesti o potrebi stvaranja kulture, imao i svest da bude publika.

Da li je sve ovo dovoljno da se realizuje Inicijativa za dobijanje statusa ustanove kulture od nacionalnog značaja Knjaževsko-srpskom teatru, koju je NVO “MillenniuM” iz Kragujevca pokrenula 2009. godine, skupljajući potpise građana i uručujući pismeni predlog tadašnjem ministru kulture Nebojši Bradiću (koji je posle smene i radio u istom teatru)? Očigledno ne, jer za razliku od Miloševog vremena, država je sada na drugom mestu.

dr Vladimir Paunović

Foto: POP Forum arhiva

Izvor: Stojadinović Rajko. (1975). Kragujevačko pozorište 1835 – 1951, Kragujevac/Beograd: Novinska, radio-informativna i izdavačka organizacija “Svetlost” i Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije.

Izbornik