O čemu, zapravo govorimo, kad rešimo da karverovski, štošta progovorimo o ljubavi? U splinu sećanja, u izmaglici bolje prošlosti, probauljamo kroz blatni talog iskustva, naslutimo motiv i poput statiste što gurnut na scenu istorije istrčava zbunjen, uperimo pogled u nazad.

Možda ljubav prema domovini što postaje otadžbina smanjena poput sintetičkog džempera opranog u balkanskoj veš – mašini, bez omekšivača? Ljubav prema soški koja se purpurila i gorela šestokrakim plamenom, ali nije pretpostavljala pečate, potvrde iz vojnih odseka, izvode iz knjige državljana i čekanja u beskrajnim izbegličkim i imigrantskim redovima?

Tu smo podvukli crtu, s jeseni Devedeset i prve, kada sivomaslinasto u kukuruznim poljima Srema poklanjah upalu desnog bubrega na oltar bratstvu i ubistvu. Dvadesetak dana ranije, zakucaše na vrata, majka je otvorila, rekla je samo – zovu te, potpisala sam. Zdrobih nešto nemušto, poput – zakletva koju sam dao podrazumeva  čuvanje granica domovine, a ne razaranje. Poslednji trzaj očajnika, magnovenje i…

I spavanje. Onim nedotupavnim, onima koji su rado napustili domove i zamenili ih lošom rakijom, lošom strategijom i oslobađanjem bivše domaje do temelja, ja ću ovde da spavam, sa druge strane je moj brat, vi junačite… I probudite me onog jutra kad stigne to sutra. Klasični simptom depresije – u san, brate, prespavaj, daleko od stvarnosti, u komu, a napolju šljašti, tresu se haubice i iscrtavaju nove konture veselničke balkanske geografije.

Bruno Langer je poslednji podigao lenger, vratiće se posle deset godina, da održi opelo milenijumu na gradskom trgu, tu se samo nanovo otvaraju oči, ili samo privid, i Darko Rundek i KUD Idijoti koji mesec kasnije. Pandora je već zaklopila srbijanski kovčeg.

I sećam se, amarkordičan, zagledan u raspuklo ogledalo minulih sedam i inih godina bezsreće, one noći u Zagrebu kad je rođaka odvrnula frekvenciju “Vala 101”. Te večeri slušali smo Haustor uživo u Kulušiću, koji sat pre i zavaljen, još opijen prošekom iz tamošnjih bircuza, posle sjajne svirke, ležah cele noći u kadi ispunjenoj vrelom vodom. Sa “Vala” su dopirali zvuci Nju Ejdža, tako se trendovski zvala nova ambijentalna muzika. Bio je, ako sećanje ne vara omaž Kitu Džeretu ili Satiju. Uranjao sam, izranjao, u zvuke muzike, uz zvuke muzike i čekao da rođaka pozove na špagete sa šalšom.

Prodaja bola li je, šta li je, kičerski premazana prizma sećanja, kaleidoskopski slučajno stvorena slika beznađa iz kojeg se feniksovski porađamo u mukama načetog milenijuma?

Na toj istoj crti, na levoj obali Bosuta, skudoumni kartografi iscrtaše granicu i tu, u rano proleće Devedeset i sedme, čekam da rođaka pređe brisani prostor. Ratnim ranama još kraste nisu otpale, a ona, vizirane putovnice, u ruci jedanaestomesečna beba, za rukav se pridržava petogodišnja ćerka, ista je onakva, kao kad je studirala i kuvala špagete u iznajmljenom zagrebačkom stanu, samo malo starija, na kilometar vijori se šahovnica, tu iznad glave trobojka bez zvezde, pitam carinika, da priđem, pomognem, moja rođaka, znate, sa dvoje male dece, posle sedam godina, znate… ne može, čoveče, kud si navro, ovo je granica čoveče, pvo je granica, čini se i on ne veruje ovo je taj poslednji Berlinski zid istorije, ovo je onaj brisani prostor što guta plodove mešovitih brakova, ništi multikulturalnost, traži čistoću rase i ne podnosi genetske koktele, ovo je njihov tisućljetni san i naš novi postkosovski ciklus.

Stojim, rođaka u brisanom prostoru, s dvoje dece, čekam i mrmljam sebi u bradu, ne biti patetičan, ne stvarati kič od rođačkog susreta, ne liti zagorčane radosnice, ne ustreptati. I posle zagrljaja, večnog poput čekanja prva rečenica njene ćerke – Pa ovdi judi govore ko mi, a ne kao u Italiju. I posle, u Beogradu – I ova ti je ulica ista ka naša Splitska riva, i pitanje – a šta ovaj barba nosi šubaru na suncu?

Hteo bih, krajem oktobra 2001 da napišem priču sa ovim motivom. Pokušavam to na nagovor organizatora konkursa za kratku priču na temu ljudskih prava. Ispisujem samo krhotine intimnih sećanja, priča se raspada poput zemlje koje više nema, poput porodica koje više nisu zajedno, poput muzike koju retko ko još sluša, poput leševa što još trule na svežim humkama. A fabula zamišljene priče, nesputana, lebdi negde između zastava, ne želeći da izađe iz brisanog prostora.

 

Vladimir Burković Frizbi (2001. godine za magazin “Know Your Rights”)

Foto (Laki Lazarević): Darko Rundek.

Ključne reči: Kratka priča, Ljudska prava, Haustor.