(Istorija popularne kulture Kragujevca 1991 – 2001. deo 6.)

Da bi grad bio Grad (sa velikim početnim slovom), onda su neophodna i mesta za izlazak sa dobrom muzikom i zabavom. Igranke nekada, pa diskoteke, pa “kafići”, klubovi…

Tako je i Kragujevac imao svoja mesta za izlazak. Krajem sedamdesetih i početkom i tokom osamdesetih (do kraja druge polovine), ali i na prelasku u devedesete za pojedine, u Kragujevcu su bile popularne i diskoteke u podrumu hotela „Kragujevac“, u holu Ekonomskog fakulteta, na terasi gradskih bazena i pre svega još jedna koja nosi epitet „kultna“ – u hali „Jezero“.

U njima se slušala klasična „disko muzika“ toga vremena i delimično – novotalasne pesme i rok muzika tog doba. U holu hale „Jezero“ je moglo da stane i po par hiljada posetilaca, a tu su se organizovali i rok koncerti, promocije…

Već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kao i u drugim gradovima, nestaju klasične diskoteke i pojavljuju se kafe-klubovi sa rok, pop i posebno elektronskom muzikom, kao novim trendom, dok se sa druge strane, na periferiji grada pojavljuju i „folkoteke“ u kojima se slušala tzv. „turbo – folk muzika“.

Kao i svuda po zemlji i u Kragujevcu su diskoteke potpuno zamenjene mnogim klubovima sa „živom muzikom“ raznih pravaca (rok, turbo-pop…), kao i rok i elektronskom muzikom koju puštaju „disko-džokeji“ (popularni didžejevi), preostali kao svojevrsni recidiv „zlatnog vremena“ kragujevačkih diskoteka.

U odrednici “Kragujevačkog Leksikona”, lokalne enciklopedije (JP Službeni glasnik i grad Kragujevac, Beograd 2013.), koju sam komentarima dopunio stoji:

“Prvi kafić u gradu i među prvima u Srbiji bio je Blek end vajt, vlasnika Jovana Novkovića, po kome se kafić nazivao Kod Joce. Otvoren je 2. februara 1980. i radio je, na istom mestu, na početku Glavne ulice, nepunih 27 godina. U kafiću su postavljeni prvi kafemat, ledomat i toster i on je bio svojevrsna akademija za konobare, od kojih su mnogi otvorili sopstvene kafiće.

Narednih godina su, u ulici ispod kafane Zelengora, otvoreni 202 (ili Kod Blaže, po vlasniku Blagoju Petronijeviću koji je otvorio i prvu privatnu radio stanicu u Srbiji, Radio 34) i Ju. U 202 se slušala rok i pop muzika, a u Ju kafiću, vlasnika Ahmeta Jaminija, se slušala i narodna muzika. Na mestu kafića Ju nastao je, sredinom osamdesetih, Hambi. Kako svaki vlasnik daje dušu kafiću, tako je Vlasnik Zoran Stefanović, Make trkač kreirao specifičnu atmosferu.

Izmeštanjem korzoa prema Velikom parku, polovinom 80-tih, kafići Vojvoda, Odisej i Bahus stiču veliku popularnost. Bahus je ostao jedan od kultnih kafića i on je, pored nekadašnjeg Borsalina, od svog osnivanja mesto okupljanja fensera. Mesto koje je ostalo da „čuva tradiciju donjeg dela grada“ je bio popularni kafić „Kod Toze“.”

Kafe, odnosno “kafić” – “Bahus”, vlasnika Aleksandra Rankovića (nije u srodstvu sa nekadašnjim šefom Službe), lokalno jedino moguće čaršijski/nadimski zvanog Aca “Bahus”, bio je svojevrsna priča ne samo kao epicentar urbanog okupljanja, nego i zbog činjenice da je ovo ugostiteljski objekat koji je prvi izveo prigodnu masovnu muzičku produkciju na otvorenom. U ostalim sličnim objektima, nisu bile retke klupske svirke ili tehno – partiji, međutim, ovde se radi o velikom koncertu na Božić i to na otvorenom, ispred kafića.

Sve je zapravo, istraživački počelo od jedne stare fotografije. Koja je ovde, za ovu priču naslovna. Zapitao sam se tada – da li je zaista krajem devedestih proslava Božića u Kragujevcu bila moguća na ovakav način? Bez petardi, populista i generisanih virtualnih poruka? Uz bluz i stari dobri hard – rok i po proceni, više stotina, čak i hiljada, okupljenih ljudi u glavnoj, ulici Maršala Tita (po ovom imenovanju ćete na prvu prepoznati ovdašnju “staru školu”) kvantitativno četvrtog srpskog grada?. Uz bluz? Izgleda da jeste i to mi je tada i potvrdio nekadašnji menadžer i pre svega prijatelj grupe Smak, Radisav Sretenović – Tabi.

Zašto bi bluz bio prihvatljiv za srpsku božićnu varijantu? Muzika “pobune” ili kako bi teoretičari rekli:

“Bluz muzika se pojavila početkom 20. veka u SAD, kao jedan od najoriginalnijih oblika. Afroamerički je proizvod poput svog dalekog “rođaka” džeza, i veliki doprinos američkoj popularnoj kulturi… Bluz muzika obuhvata širok spektar stilova, uključujući jedinstvene regionalne i stilske varijacije…Iako je u velikoj meri afro – američka umetnička forma, bluz stil je imao veliki broj “belih” izvođača. Publika bluza je takođe široka, što ukazuje na suštinske istine koje su često u osnovi ove muzičke forme ”. (Pendergasts T&S St,James Encyclopedia of Popular Culture).

Kad smo već kod suštinskih istina, postoji i jedna koju je pričao Boris Aranđelović, najpopularniji pevač Smaka. U vreme njihove najveće popularnosti, gostovali su na velikoj jugoslovenskoj turneji na hrvatskom primorju, u Šibeniku. Pretpostavio sam da je to bilo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Bilo je to vreme najave kraja bratstva i jedinstva.

Bend koji dolazi iz Kragujevca, hit poput “Šumadijskog bluza”, bradati frontmeni u vidu pevača i gitariste, nisu mogli okupiti samo ljubitelje muzike…

Kako se on sećao, odmah po početku koncerta, krenulo je povremeno zviždanje i pokoji izraz nezadovoljstva poput “Uaaa!”…

Onda su se samo pogledali, Boris je stao u liniju sa Radetom i Zoranom, uzeo daire da doprinese zvuku i krenuo je samo stari, dobri bluz…

Dugo, baš dugo, dok publika primorja nije počela da skandira i tapše od oduševljenja energijom koju je ovaj prastari muzički kod emitovao…

Zarad dokumentacije, o “Bluz Božiću Bahusa”, Tabi mi je rekao da ih je pozvao vlasnik tadašnjeg kultnog kafea “Bahus”, (istoimeni) Aca za (event, ne po zvuku nego po značaju, otprilike kao kada bi Brejkersi svirali na Dorćolu, Obojeni ispred Katedrale  ili Kerber u Kazandžijskom sokačetu), da naprave koncert (nakon prethodnog pokušaja sa YU grupom) i okupili su se svi – Miša Nikolić klavijaturista i dva pokojna pevača – Slobodan Kominac Koma i Boris Aranđelović, Točak, Kepa, Zoran, Najda… 1997. godine na Božić. I ljudi su došli. Da slušaju bluz. I takođe i danas aktuelne stihove Mirka Glišića, koji nisu govorili o granicama, tamjanu ili izgubljenoj ljubavi, nego o nostalgiji, kada moraš da odeš iz rodnog kraja da bi živeo, kao što se radi i danas:

“Sanjao sam žutu dunju

zemlju moju, zelen gaj

video sam sjajnu munju

drag i dalek zavičaj.

Neko mi tad priđe i reče,

stranče, dobro veče.

O, imaš lepa kola, stranče

sigurno si srećan ti

a ja uplakan rekoh jadan

dajem je za tvoj samo jedan dan.

A onda poče bluz

moja Šumadija peva o sreći”.

Ili da ostaneš jer nemaš drugi izbor. Osim onog da se izboriš za život, jer nemaš drugi.

dr Vladimir Paunović

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2022. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: POP Forum arhiva.