(Hronika rok muzike Kragujevca 1970 – 2010. deo 3.)

Studio redakcije popularnog i “drugačijeg” lokalnog radija u Kragujevcu. Potkrovlje takozvane “novinarske kuće” iz doba samoupravljača. Uobičajeni redakcijski sastanak i uobičajena kašnjenja…

• “Dobro, bre, jel’ možete jednom da dođete na vreme, kao i mi ostali?!” – viknu, ali kroz osmeh, bradati, dugokosi urednik prema vratima kroz koja je upravo ulazio par kolega.

Bili su hipsterski obučeni, mada se to tako tada nije zvalo, u neskladu sa svojim stvarnim godinama, nasmejani oboje, kolege i drugari, novinar je dimio cigaretu nalik “Zastavinom odžaku zimi”, a novinarka je ispod šarene, pletene kape imala vokmen slušalice. Bilo je to vreme dozvoljenog pušenja, vokmena i bezrazložnog smeha i nade, uprkos večitoj krizi.

• “Izvinjavamo se, ali smo sinoć zaglavili na Mudsima u VeDeu, ubili su!” – opravdavajući ih promrlja novinar, dok mu je osmeh polako bledeo sa lica, jer je posmatrao sve namršteniji izraz urednika.
• “Jel’ ste vi klaberi ili reporteri? Rek’o sam vam da svratite, uzmete izjavu od nekog iz benda, vratite se u studio i pustite to – ne da zatvorite lokal!!” – odbrusi urednik.

Radio je bio poznat po reporterima i “uključenjima u živo”, što je osim brojnih političkih događaja, posebno opozicionog tipa i redovnih gradskih dešavanja, programu donelo zavidnu slušanost, jer je moglo u jako brzom roku da se informiše. Bilo je to vreme aktivnog radija.

• “Pa, sad ćemo uživo da ispričamo izveštaj u mojoj emisiji, biće super. I da pustimo novu stvar sa albuma!” – poče da se opravdava novinar, ponovo se smeškajući sa nadom da odobrovolji urednika, koji naglo ustade sa pročelja redakcijskog stola i ode do, sa neke edukacije, zaboravljenog flipčarta u uglu.
• “Jel’ hoćete da vam pokažem vaše koordinate?” – brecnu se urednik i poče da crta po papiru na tabli, nastavljajući – “Nemam VeDe, Geto, Blue Moods!!!” – završi grafiku i okrenu se prema njima.
• “Pa, kad tako dobro zvuče!” – prvi put se uključi i novinarka, skidajući tek sada vokmen slušalice sa ušiju.

Svi u redakciji su počeli da se dobronamerno smeju od srca…    

Foto 01: Brojna publika na jednom od klupskih nastupa Blue Moods u Kragujevcu.

Jedna, gotovo incidentna muzička pojava na kragujevačkoj muzičkoj sceni krajem prošlog veka, kako u muzičkom žanru koji je bio drugačiji od dominantnih lokalnih struja bluza, hard roka, alternative ili metala, ili po faktu da su ga činili od reda izuzetni muzičari tako i u neverovatno brzom osvajanju lokalne i šire klupske scene mada im ni veliki koncerti nisu bili strani, uz ocenu da su podjednako dobro svirali i autorske i cover pesme, svakako je – Blue Moods.

Priču o ovim majstorima fanka, soula i džeza, po čemu možemo pretpostaviti “majlsdejvisovski” naziv, predstaviće tri nekadašnja člana, odnosno “aerodromska” drugarska ekipa – basista Dejan Ilić Cvika, bubnjar Saša Ranković i gitarista Dušan Jevtović, kroz svoje muzičarske početke, rad u bendu i drugim delovima karijere, kao i tadašnji arhivsko – medijski prikaz autora teksta.

Foto 02: (sa leva na desno) Cvika, Sale, Dule.

Dejan Ilić Cvika započinje priču:

“Muzikom sam počeo da se bavim sada već  davne ’92.godine. Pošto sam odrastao u kragujevačkom naselju Aerodrom, normalno je bilo da sviram neki instrument. Svi su po nešto svirali, iznosile su se gitare ispred zgrade, sviralo se po prolazima, slušala se dobra muzika i bilo je veoma jedno zdravo vreme, koliko god je izgledalo tada, da to nije bilo tako.

Sa svoja dva školska druga, Dušanom Jevtovićem i Sašom Rankovićem,  1993. godine sam počeo intenzivno da sviram.Vežbali smo kod Saše u podrumu, u ulici Balkanska 69. na Aerodromu. Bendu smo dali ime „TRIM“.

Ubrzo smo imali i svoj prvi nastup, 20. maja, 1994. godine na stadionu PMF – a.  To veče je svirao R.M.Točak sa svojom grupom TEK, a mi smo kao predgrupa odsvirali dve naše autorske instrumentalne numere.

Uskoro smo dobili i poziv, da svake srede sviramo u holu bioskopa „PIONIR“. Darko Gavrilović je tada tamo držao galeriju „ART“ i angažovao nas je da sviramo u njegovom klubu. Kasnije smo nastupali svuda po gradu. Sećam se pivnice Lazar (Paligorić), “Le Cinema”, u Gornjem Milanovcu “Cinema”, koji je u to vreme bio ozbiljan klub, gde su svirali mnogi veliki bendovi i muzičari.” – priseća se on svojih početaka.

Foto 03: Plakat grupe “TRIM”.

Dušan Jevtović nastavlja storiju o počecima:

“Rođen sam ’77. godine, prošlog veka. Sa nekih 10 godina, sam se preselio na Aerodrom i to je uticalo najviše na način odrastanja. U to neko vreme, krajem osamdesetih i na jednom takvom mestu, bilo je lako naći ili izabrati, ono što bi bilo hobi ili čak nesto, čime bi se bavio u budućnosti, od onih loših pa sve do nekih, sa ove distance gledano, pozitivnih uticaja sredine. Posle pokušaja u različitim sportovima, ipak je prevagnula simpatija prema muzici. Možda, eto blizina, tada malo starijih momaka iz susednih ulaza. koji su kasnije postali i drugari i istaknuti kulturni radnici, kao i muzičari u gradu. Gitara se svirala, svaki put kada se izađe napolje. U tom prvom trenutku, su svi oni mogli da mi pokažu nešto, što je imalo veliku vrednost za nekoga ko tek počinje. Kasnije ‘91, ’92. godine, krenuo sam do SKC – a u školu gitare kod Točka i Mikice. To je bilo, opet neko sasvim novo i drugačije poglavlje u odrastanju i muziciranju. Počeli smo da silazimo skoro svakodnevno i upoznajemo neke druge muzičare, pre svega starije, kao i one naših godina.

Prvi bend se zvao TRIM, trio koji smo osnovali sredinom srednje škole. Zanimljiv repertoar, koji je prevazilazio naše realne mogućnosti, ali bio nešto što je starijim kolegama, kao i vlasnicima lokala i van okvira Kragujevca, ukazao na neke nove klince.

Slobodno mogu reći sa ove distance, da je taj rad ipak opredelio ono što se dešavalo kasnije, pa čak i danas. Izbegli smo, na neki način sve ono što je i danas tako jako i ustaljeno u muzičkim krugovima grada. Nismo bili ludi, ni za Smakom, kao ni za onim mekšim hard – rok uticajem iz Centra grada ili Erdoglije. Ipak se tu radilo o dosta intelektualnijoj muzici i nečemu, što u gradu nije baš tehnički uspevalo ranije. Jednostavno, izbegli smo, mogu reći sasvim slucajno, mistifikovanje svega onoga čime se i dan – danas toliko ponosimo kao muzički grad. Otuda i dalje sloboda da se bavimo muzikom iz neke intelektualne, a ne lokalne pobude.” – objašnjava Dule.

Foto 04: Blue Moods sa prijateljima i publikom na jednom od mnogobrojnih klupskih nastupa u gradu.

I treći član “aerodromskog tria”, Saša Ranković, dodaje svoj narativ:

“Muzikom se bavim od 1991. godine. Išao sam kod Kepe na časove i svirao na onom velikom koncertu u Hali Jezero (1992?), sa bendom koji su činili Mikica Zdravković, Nikola Filipović, i Nemanja Obradović Šegi.

Cvika, Dule i ja, srednjoškolski “aerodromski trio” zainteresovan za džez – rok, bluz i fank nastao je 1993. godine.

Naš muzički senzibilitet, uobličen je Točkovom školom gitare u SKC – u i Mikičinom Alhambrom. Nastupili smo ’94 – te, PMF stadiončetu kao predgrupa grupe TEK (Točak, Kepa, Mikica).

Sećam se, da smo u pokušaju da izađemo iz hermetičnosti instrumentalne muzike, imali probu ili više proba sa Coom Babunom iz ČBS – a, agresivni sinkopirani ritmovi i Coini repetativni tekstovi tipa “Cigla, Malter, Cigla, Malter – Naša Kuća…” u tradiciji Discipline Kičme. Ali Cvika i Dule se nisu baš palili na tu alternativnu scenu, više na mejnstrim.” – priča Sale.

Foto 05: Vrhunska klupska svirka, kao I.D. benda Blue Moods, sa leva na desno – Nikola (background kadar a.1.), Sale (an fas b.1.), Jezda (-II- a.2.), Dule (-II- b.2.), Damir (-II- a.3.), Cvika (-II- a.4.).

“Dugo je trebalo, gotovo četiri decenije da Kragujevac dobije bend izabran od prvorazrednih instrumentalista, bend koji svira nešto drugo i bend koji ima sedam članova (u alternacijama). Optimisti bi rekli kako i mi, imamo šta da pokažemo osim alternative i mainstream (a u skorije vreme i turbo – pop), pesimisti bi rekli kako je trebalo da počnu da nas bombarduju pa da se tamo neki klinci skupe i počnu da sviraju funky, a “Sedmorica mladih” – “Eto nama naslednika!”.

Bend o kome je reč, Blue Moods, svakako ima razloga da ponese “teret” ovakvog intro – teksta, jer odavno neki bend nije u gradu pokupio toliko pozitivnih reakcija, pre svega mlađe publike….”

(Nezavisna Svetlost, 04. novembar, 1999. autor V.P.)

Foto 06: “Mudsi” pred svirku: (sa leva na desno/gore – Dule, Nikola, Damir, Jezda, dole – Sale, Cvika).

Dule Jevtović govori dalje o nastanku ovog lokalnog “super benda”:

“Inicijativa za Blue Moods je potekla i došla direktno od Damira. Kao stariji kolega, pretpostavljam da je mogao lako da oceni, da mi to možemo zajedno da uradimo. Jednostavno su se kockice složile u tom trenutku. On je bio vredan, imao ideju, koja je opet, čini mi se bila jako jednostavna i ne toliko svojstvena muzičkim krugovima grada. Rad i samo rad. Ako nešto može da se “zameri” toj skupini je bio rad, nenormalno mnogo proba i jako visok nivo muzičkog znanja u tom trenutku i za naš grad, koji još uvek nema jazz ili bilo koji drugi odsek na akademiji, npr…

Pričamo o vremenu tada, kao i sada, gde bendovi bez obzira na uspeh, imaju jako nizak nivo poštovanja stila, kao i muzičkih  i tehničkih mogućnosti.

Kompozicije su bile uvek Damirove, ali aranžmani. ideje, sam zvuk i negde stil, plod svih nas. Sam žanr je proistekao, iz nekih preferencija u tom trenutku, kao i same formacije. Hteli smo da zvuči uredno, pedantno, da svi pevamo u više glasova…

Ono što je zanimljivo je, da je bend zaista imao svoju publiku u čitavoj Srbiji i regionu, za vrlo, vrlo kratko vreme. Postojali smo vremenski jako malo, a već su pozivi stizali sa svih strana i mi smo realno imali posla i bili jedan od najzaposlenijih bendova u Srbiji. Ono što je zanimljivo je, da smo bili direktni prethodnici i inspiracija mnogim, sada već poznatim “kaver” bendovima u Beogradu, Novom Sadu…” – tvrdi Dušan.

Foto 07: Jedna od mnogih svirki u nekada popularnom klubu “Le Cinema” u holu gradske dvorane “Šumadija”.

Saša Ranković, bubnjar “Mudsa” se nadovezuje na priču:

“To mejnstrim usmerenje je dovelo do saradnje sa Damirom. Iz naše perspektive, on je imao kvalitetan bend (Koja, Aca, Kepa Jr…) i ja se ne sećam konkretno prvog kontakta te dve ekipe…dakle, “aerodromska” – Dule, Cvika i ja, pojačani Mandom kao vokalom i sa druge (gradske) strane – Damir, koji je kao renomirani gitarista počeo da uči saksofon i zainteresovao se za crnački zvuk i mlađani Nikolica Bilčarević na klavijaturama.

Ne sećam se kad smo počeli sa probama, mislim malo pre ili tokom bombardovanja. Cvika je otišao u vojsku, pa je Đole Stojanović bio basista.

Presek naših muzičkih interesovanja je bio funk. Damir je tu, kao najstariji i muzički najpotkovaniji, igrao ulogu muzičkog direktora. Jezda je upao kao perkusionista i čovek koji je, za razliku od nas, imao neku finansijsku autonomiju i sposobnost da obavlja logističke i menadžerske poslove…i kupio razglas. Jezda je omogućio da se za taj sastav čuje.

Cilj je bio doći do svirki, sećam se svirki u “Trgu” kod Dime. Tu smo počeli “dobro da zvučimo”. Ne sećam se da smo imali neku ideju čemu muzika služi – osim da “dobro zvuči”.” – poentira Sale.

Foto 08: Jedna od prvih postava/alternacija “Mudsa”: (sa leva na desno – gore: Damir, Dule, Đole, dole: Manda i Nikola.

Dejan Ilić Cvika, dodatno odslikava priču o Blue Moods:

“Paralelno sam počeo ’94. da sviram i sa grupom Čovek bez sluha, koja je takođe nastala u Balkanskoj 69. Preteča grupe ČBS je bila grupa Novi Dan, činili su je članovi prve postave ČBS, s tim što je pevao Nikola Filipović, a Rada svirao klavijature.

Da se vratim na grupu TRIM. Sa brojem javnih nastupa, javila se potreba da se malo komercijalizuje repertoar. Saša Ranković nije bio za to i bubanj je počeo da svira Stepa, klavijature Ilja, vokal Ana Spasić i kasnije, Manda kao muški vokal. To je bila ‘97. Svirali smo svuda po gradu, a izdvojio bih posebno kafe “Stres” na Aerodromu. Povremeno je bubanj svirao i Cvetko.

U to vreme, takođe sviram i sa grupom Blues Mobile.

Damira sam poznavao još iz Točkove škole gitare ‘92. On je svirao u grupi Alibi. Inače je slušao vrhunsku muziku, čak je i puštao muziku u Bahusu. Sjajan muzičar i autor. On me je upoznao sa Nikolom Bilčarevićem. Nikola je imao svoj mali kućni studio, gde je Damir snimao neke svoje pesme i mene su zvali da snimam bas. Tu je počela da se nazire ideja o Blue Moods.
24.MARTA 99 Ja odlazim u vojsku 24. marta, 1999., a Damir sa Sašom, Dušanom, Nikolom, Jezdom, snima album kod Andre. Bas je tada svirao Đole.” – opisuje Cvika.

Foto 09: Blue Moods svira na trgu “Kod krsta” početkom novog milenijuma, uz nekadašnji svetleći logo. u tranziciji iščezle “Jugobanke” u pozadini.

“…Pesme, koje izuzetno uspešno izvode uživo, ovih dana se snimaju u kragujevačkom studiju “Audio Design” i s obzirom da Mudsi to rade temeljito i studiozno, drugim rečima “profi”, njihovo konačno studijsko izdanje se očekuje početkom naredne godine. U pitanju je dvanaest pesama…

Nastavljajući osnovnu fanki vokaciju, Mudsi realizuju “I Wanna Get Up”, “Funky Bread”, krštenu “Blue Moods”, “Can’t You Feel It”, “Naked”, “Let’s Make A Fun”, “Yeah, Yeah, Yeah (Please Make Me Feel)”, “I Love You” i “Why, Don’t You Tell Me”, dva bluza “Just One More Time” i “Free My Heart” i “Falling From The Stars” u latino maniru.

Međutim, javlja se neočekivani problem. Po rečima Damira “Bird”, u razgovoru sa Pecom Popovićem, “sivom eminencijom” srpskog rok saunda, od čuvenog rok kritičara dobili su informaciju da “nema šanse da im neko objavi album pošto pevaju na engleskom!?…”

(Nezavisna Svetlost, 04. novembar, 1999. autor V.P. – nastavak)

Video: https://www.youtube.com/watch?v=7_pg94Iz-vg – Blue Moods “I Wanna Get Up”.

Foto 10: Blue Moods svira na koncertu pesme sa prvog albuma u prepunom Domu Samoupravljača.

Završnicu priče o fanki incidentu gradske scene, prvom klupskom bendu ili samo – jednom velikom bendu, kao što su bili Blue Moods, za kraj daje ponovo “aerodromski trio”.

Sale Ranković smatra sledeće:

“Ja sam na bend gledao kao na klupski “kaver” bend. Nisam želeo ništa autorsko, jer nismo imali tu vrstu konekcije. Manda, Đole i ja bismo otišli u “Urbazonu” na dramenbejs, a Damir, Dule i Cvika bi preferirali nešto drugo. Od početka je postojala ta razlika u muzičkom ukusu koja je pravila tenzije. Ja sam od tada imao distancu prema Blue moods i prema tome šta sviramo, ali mi je imponovalo što su svi muzičari bili dobri, vredni, odgovorni i stvar je uvek išla napred.

Snimanje autorskog albuma je došlo kao sledeća stepenica za ambiciozni “kaver bend” – što je inače recept za lošu muziku. Damir je napravio pesme i bio producent. Snimali smo neke spotove. Nekako je to vremenom postao kul gradski bend – nažalost! Možda Kragujevac, inače ima tu sklonost da se pali na to, kako se svira, zanemarujući šta se svira i o čemu se peva.” – kritički zaključuje Saša Ranković.

I dodaje:

“Skoro sam preispitivao svoj odnos prema Blu Mudsima, jer je Zeko predložio neki reunion… i sve stoji, distanca koju sam tada osećao prema spotovima i tekstovima stoji i dalje. Blam koji sam osećao kad sam video bilbord ispred opštine  je izbledeo, ali stav da je solidan klupski bend završio kao loš provincijalni “autorski” bend je ostao.

(digresija…. mnogo mi je bolji bio bend  koji je preteča Veselih osamdesetih. Trnda, Maks, Miki i ja!)

Manda odlazi u Češku, Damir je pevač, Damir odlazi u Kanadu, Dule postaje pevač…kako se priča završila ja se ne sećam…” – završava iskreno Sale.

 

Foto 11: Poslednja postava Blue Moods pred grupni koncert na gradskom stadionu.

Cvika, takođe završava priču o „Mudsima“, dajući i detalje o daljem radu članova:

“Po povratku iz vojske 2000. godine, počinjemo da vežbamo kod Ace Bahusa u garaži. Nastupali smo svuda, po svim klubovima u KG – u, BG – u, Paraćinu, privatne žurke. korporativne…

Damir je u bendu svirao saks i pevao. Svirali smo autorske pesme, a i mnoge svetske funk hitove (James Brown, Maceo Parker….). Bili smo prava atrakcija, u svakom smislu. Saksofon nam je davao poseban zvuk i šmek i udaraljke…

Imali smo i dva zapažena koncerta u Domu Samoupravljača, postoji i snimak. Ubrzo, Damir odlazi za Kanadu. Mi nastavljamo da sviramo,  a u bend, na njegovo mesto dolazi pokojni saksofonista Dejan Vučićević, koji je svirao u grupi Jazzyland.

Manda odlazi u Prag. Nikola se posvetio medicini, nekako se osetilo i neko zasićenje i bend se raspao.

Ja dobijam poziv 2001. od Borisa i Kepe da sviram sa njima. Grupa se zvala Boris i Dinosaurusi. Boris je imao snimljen album i trebao mu je bend. Uroš i Pera su svirali gitare, ja bas, Kepa bubnjeve, a Boris je pevao.

Posle koncerta Riblje Čorbe na stadionu OFK Beograd, dobijam poziv od Đuleta da dođem na audiciju i 2002, oktobra, počinjem da sviram sa grupom Van Gogh.

Zanimljivo je to, što su skoro svi članovi Blue Moods i dalje u muzici i što imaju zavidne muzičke karijere. Damir u Kanadi. Manda u Pragu. Dušan u Barseloni.” – finalizuje Cvika.

Foto 12: Blue Moods, prvi klupski bend Kragujevca novog doba, u svojoj jedinstvenoj scenskoj akciji, negde po tadašnjim gradskim klubovima, kada poseta publike nije bila problem.

I nekadašnji gitarista, kao i pevač „Mudsa“, Dule Jevtović, završava priču o bendu na svoj način:

“Razlika je bila u tome, što smo mi svirali čitav autorski album, uz nekoliko obrada sa fanki – soul repertoara, opet bendova ili umetnika koje smo mi voleli, a ne nečega što je bilo aktuelno u onom trenutku.  Sam album je došao kao inicijativa od strane Damira. ali je to bio i logičan sled događaja. Nakon snimanja, sledi koncert u Domu samoupravljača, tj. – dva koncerta, koliko se sećam i Damir odlazi u Kanadu. Bend nastavlja sa radom još neko vreme, sa istim i sličnim repertoarom, odnosno stilom. Koliko god bend  možda bolje zvučao i u poslu na regionalnom nivou bivao sve prisutniji, prestaje sa radom negde, mojim odlaskom za Španiju na studije.

Zbog svoje stilske specifičnosti, kao i ozbiljnosti u radu i pripremanju nastupa, mislim da bend nikada nije zauzeo mesto i priznanje od gradskih umova ili muzičara. Radili smo sve ono, što se nije radilo do tada. Svirali, bili vrlo profesionalni, iako možda nismo ni znali šta je to. Danas imamo sijaset bendova u gradu, koji imaju svoju publiku i koji se ponašaju i osećaju važnim. Radi se o bendovima koji sviraju obrade i to je ono što se traži na kraju krajeva. Ali, sve je već viđeno i ako se po nama neće ništa zvati, zamislimo šta će biti i ostati iza bendova koji sviraju obrade Bledog Ruža ili Massima ili šta god…” – zaključuje Dule.

Foto 13: Jedan od poslednjih nastupa Blue Moods u okviru završetka kampanje za promociju ljudskih prava “Know Your Rights” NVO “MillenniuM”, na koncertu u “Cinemi” na Međunarodni dan ljudskih prava, 10.12.2001. godine.

Moj drugar, Kole “Metletvica” i ja smo uživali u preslušavanju diska albuma “Know Your Rights”, koji je moja organizacija NVO “MillenniuM” projektno pokrenula početkom dvehiljaditih u okviru promocije ljudskih prava među mladima. A kako bolje nego popularnom kulturom, u ovom slučaju muzikom. Namenske pesme kragujevačkih bendova na albumu uz koncert na Dan ljudskih prava, deseti decembar u “Cinemi”, bile su neka vrsta “krešenda” kampanje i moj stari saradnik iz producentski iskusne “Metletvice” i ja smo zaista bili ponosni na našu lokalnu scenu. Sve je snimljeno kod Vuje u “Češnjaku”, a mi smo uživali u “Zgubidanu” KBO!, Propagandinoj “Emini”, “We didn’t start the fire” kaveru ČBS i ostalim sjajnim pesmama.

• “Šta su snimili Mudsi?” – upitah Koleta, znajući da je to bilo pozno doba benda, pred kraj, Damir je bio u Kanadi, a Dule je pevao.
• “Sad ćeš da čuješ, razvalili!” – nasmeja sa Kole, dok smo puštali njihove pesme.
• “Exodus!
  Movement of Jah people!

Oh-oh, yeah!

Heaven will tell to let me tell you this

Men and people will fight ya down, tell me why!…” – pevali su “Mudsi” Marlijevu pesmu.

Proročki, definitivno…

dr Vladimir Paunović

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2024. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: Naslovna (Blue Moods – sa leva na desno – Nikola, Jezda, Damir/gore, Sale/dole, Cvika i Dule, autor Nebojša Raus); Foto 01 – 12. (arhiva Dejan Ilić Cvika); Foto 13: (POP Forum arhiva).