Istraživanje koje problemu identitetske orijentacije mladih u Srbiji prilazi kroz analizu stavova mladih prema multikulturalnosti i prihvatanju pluraliteta ideja (Mirosava Đurišić – Bojanović, 2006) rađeno za Institut za pedagoška istraživanja u Beogradu 2005. godine, kao svoj osnovni cilj locira utvrđivanje povezanosti između stavova prema multikulturalnosti kao otvorenosti za druge kulture i spremnosti za prihvatanje pluraliteta ideja. Istraživanje je rađeno na području Vojvodine zbog njene karakteristične višenacionalnosti, na uzorku od 305 ispitanika – učenika srednjih pkola u Subotici. Osnovni nalaz, smatra autorka istraživanja, ukazuje na značajnu povezanost stava prema multikulturalnosti i prihvatanja pluraliteta ideja: „Osobe se razlikuju prema dispozicijama za demokratsko funkcionisanje. Najopštiji nalaz našeg istaživanja pokazuje da je sposobnost prihvatanja pluraliteta ideja povezana sa pozitivnim stavom prema multikulturalnosti koji reprezentuje jedan aspekt demokratskog odnosa prema pripadnicima drugih kultura“ (Ibid). U konceptualnom smislu, predlaže autorka, to ukazuje na potrebu da osnova obrazovanja za demokratiju bude „podsticanje pluralističkog kognitivnog stila u nastavi“ (Ibid).
Činjenica je da rezultati navedenih istraživanja rađenih o problematici identitetske i vrednosne orijentacije mladih u Srbiji u periodu nakon 2000. godine govore u prilog niza prepreka sa kojima je u svom identitetskom i vrednosnom (samo)određenju suočena populacija mladih, a koji bi se mogli definisati sintagmom paradoksi konteksta. U neke od njih svakako spada i ustavno određenje iz 2006. godine koje Srbiju definiše primarno kao državu srpskog naroda, pa tek onda kao državu svih građana koji u njoj žive, ali i druge deklarativne formulacije u zakonskim i drugim normativnim aktima, koji se ili razilaze sa stvarnim potrebama građana Srbije, ili se ne primenjuju. Tako na primer, Akcioni plan za Poglavlje 23 za pristupanje Srbije Evropskoj Uniji predviđa da je neophodno „intenzivirati napore u cilju unapređenja interakcije između različitih zajednica koje žive u Srbiji, kroz uspostavljanje mehanizama za poboljšanje koordinacije i saradnje međunacionalnih saveta nacionalnih manjina i efikasnog rada nacionalnih saveta nacionalnih manjina » (Akcioni plan, 3.8. str. 303). Međutim, Nacrt strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. godine, kao jedan od prioriteta navodi « negovanje srpskog jezika i ćirilice » i « povezivanje srpskog kulturnog prostora » jer autori Nacrta nalaze da je « neophodno izgraditi i ojačati mehanizme pomoću kojih bi udaljeni delovi srpskog naroda mogli očuvati intenzivnu kulturnu komunikaciju sa maticom i ojačati nacionalni identitet izložen neizbežnim asimilacionim procesima » (Nacrt strategije razvoja kulture Republike Srbije, 52). Takođe, Nacrt kao poseban problem apostrofira « negativne posledice » po jezičku kulturu u javnom prostoru i zastupljenost ćirilice kao istorijskog pisma srpskog naroda u uslovima « globalne komunikacije ». Prema autorima Nacrta ovo je jedan od problema koji « iziskuju sistemska rešenja i podršku » (Nacrt strategije razvoja kulture Republike Srbije, 51). Istovremeno, kao jedan od prioriteta navedeni su interkulturni dijalog i međunarodna saradnja, uz eksplikaciju koja upućuje na to da je « kultura nacionalnih manjina na teritoriji Republike Srbije integralni deo kulturne scene Srbije » koji « predstavlja njeno bogatstvo oličeno u različitosti » (Nacrt strategije razvoja kulture Republike Srbije, 48).
Jedan od paradoksa sa potencijalno najdestruktivnijim posledicama je, svakako, upornost kojom se, dok u javnom političkom diskursu proces pridruživanja Evropskoj Uniji formalno ostaje neupitan, konsekventno vrše revizije istorije kao razvijanje posebnog oblika paralelne ideološke stvarnosti koja bi trebalo da oblikuje „kritičku“ svest građana. Jedan od najmarkantnijih primera doslednosti istorijskog i ideološkog iskrivljavanja namenjen mladim građanima Srbije, svakako je i udžbenik istorije Radoša Ljušića koji je u upotrebi od 2007. godine. Aleksandar Miletić pitanjem precizno kvalifikuje udžbenik i njegove moguće posledice: „Kakvu poruku adolescent u trećem razredu gimnazije dobija iz ovakvog udžbenika? U njegov pogled na svet usađuje se podozrenje prema katolicima, muslimanima i EU. U jednom društvu koje pokušava da započne proces otvaranja poglavlja u pristupanja EU, preporuka udžbenika tom gimnazijalcu je vraćanje nacionalizmu i „ponosnom tradicionalizmu“ koje treba protivstaviti globalističkoj Evropi. Njegov jezički aparat „obogaćuje“ sa šovinističkim kvalifikacijama, a u njegovu svest o prošlosti utiskuju se pojednostavljeni narativi i selektivne slike prošlosti u kojima su Srbi uvek bili pravednici, žrtve ili heroji, a drugi narodi uvek i samo zločinci i silovatelji. Već deset generacija gimnazijalaca se u ovom udžbeniku susreću sa potpuno anahronim, uvredljivim opaskama na račun karaktera i morala susednih naroda i pripadnika etničkih i konfesionalnih manjina“ (Miletić, 2017).
Očigledno, najveći izazov identitetskoj samopercepciji i percepciji mladih u Srbiji jeste ideološko, političko, kulturološko paradoksalni kontekst u kojem se odvijaju njihove egzistencije i koji čini da problem nacionalnog/patriotskog identiteta biva često traumatično suprotstavljen građanskom jer, većinski „umesto okretanja modernosti novi identitet Srbija traži u prošlosti“ (Biserko, 2016:5). Identitetske konfuzije kod mladih građana Srbije i 2017. godine i dalje uslovljavaju nedovoljno ili sasvim nedekonstruisani ideološki konstrukti o nama i njima, prijateljima i neprijateljima, tradicionalizam, anti – zapadnjaštvo, autoritarnost, kolektivizam i populizam. Nametnute slike ideološki oblikovane istorije uvek iznova podstiču imperativ vrednosnih opredeljenja koja stare identitetske konflikte i strasti održavaju vitalnima i koja, osim što uzurpiraju svest o realnom vremenu i prostoru u kojem žive, mladim građanima u Srbiji nameću i destruktivne, binarno šematizovane stereotipe o „pripadanju“ i „nepripadanju“, „lojalnosti“ i „nelojalnosti“, „patriotizmu ili izdajništvu“. Svi ovi izazovi, uokvireni medijskom slikom u kojoj dominira tabloidna stvarnost koja kritičku svest uspešno konvertuje u populističku, odgovor na pitanje „šta zapravo znači biti građanin Evrope?“, za mladog građanina Srbije, suočenog sa formalno interkulturalnom i pro – evropskom orijentacijom, s jedne strane, i tradicionalistički – nacionalnom i anahronom matricom, s druge, čine, osim ako to nije pitanje puke teritorijalne odrednice, prilično paradoksalnim i nadasve zahtevnim.
dr Aleksandra Bosnić Đurić
(Tekst je objavljen u publikacijama Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji)
Foto: Image by Djordje Nikolic from https://pixabay.com
Literatura:
Biserko, Sonja (2016), Reč izdavača u: Potka srpskog identiteta: antizapadnjaštvo, rusofilstvo, tradicionalizam, Ogledi 17, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd
Đurišić – Bojanović, Mirosava (2006), Stavovi mladih prema multikulturalnosti i prihvatanje pluraliteta ideja, Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, godina 38, broj 2, Beograd
Miletić R., Aleksandar (2017), Ljušićev udžbenik istorije – deset godina šovinističkog trovanja gimnazijalaca, http://www.autonomija.info/ , datum posete 21.09.2017.