(Istorija popularne kulture Kragujevca 1970 – 1990. deo 1.)

 

„U bioskopu ima neki koncert.“ – rekoh majci.

„Kada?“ – upita me.

„Video sam plakat kod Zelengore. Sutra.“ – odgovorih, nadajući se odlasku.

„Dobro, vodiću te.“ – pomirljivo će majka, osmehnuvši se.

Radila je od svoje završene srednje škole, gajila dvoje dece sa mužem u pečalbi, borila se kao znak u kome je rođena kroz život, ali je svom prvencu ispunjavala želje koliko je mogla. Prvi rokenrol sam čuo na njenom portabl gramofonu sa singl pločama koje su se kupovale u „Jugotonovoj“ prodavnici u centru grada, odmah preko puta opštine. Redovno ih je kupovala, pa je od prodavca često dobijala i originalne kartonske kutije u kojima su i stajale na rafovima. Bilo je tu najviše domaće pop muzike, Leo Martin, Boba Stefanović, Arsen i Gabi, Mišo Kovač, Zlatko Pejaković, Miki Jevremović… ali i Elvis, Bitlsi, Pol Enka…i naravno Bijelo dugme.

Sredinom tih sedamdesetih godina, veći koncerti u Kragujevcu u zatvorenom prostoru, održavali su se u gradskoj dvorani „Šumadija“, hala „Jezero“ će se tek krajem tog perioda sagraditi, 1978. godine i postati potom meka jugoslovenskog rokenrola, koja se u nekom čudnom terminu, početkom nedelje, često ispunjavala do poslednjeg mesta od nekih četiri, pet hiljada duša. Ali, do tada, organizatori su se koristili dvoranom „Šumadija“, koja je sa nešto preko hiljadu stolica bila namenjena uglavnom filmskim projekcijama, većim kulturno–umetničkim programima i kako se tada govorilo „društveno-političkim“ događajima (poput Kongresa Kulturne Akcije iz 1971. godine). Zlatno vreme popularne kulture, iz današnje perspektive, teško je zamisliti da film ili koncert van Beograda lako mogu da popune toliki prostor.

Kompleks Gradskog doma u izgradnji 1961. godina (1).

Nova, posleratna država je dobro razumela značaj filma u takozvanom periodu kulturne politike “agitpropa”, pa je u Kragujevcu još 1946. godine osnovano gradsko bioskopsko preduzeće “Bioskop”, koje 1952, godine menja naziv u bioskopsko preduzeće “Kragujevac”. Potom se 1958. godine isto odlukom Narodnog odbora preimenuje u preduzeće za prikazivanje filmova “Šumadija film”, da bi se deset godina kasnije ponovo odlukom “prekrstilo” u preduzeće za organizaciju umetničko – zabavnog programa “Organizator”, da bi se 1971. godine vratio (naravno –  odlukom Narodnog odbora opštine Kragujevac) prethodni naziv (2), koji je i ostao sve do doba post-tranzicije, kada je pripojeno Domu omladine, da bi se sačuvala gradska infrastruktura od privatizacije kvazi-neoliberalista dvehiljaditih pa na ovamo.

Kragujevcu su od pre rata u nasleđe ostale dve bioskopske dvorane – bioskop “Kragujevac”, nekadašnja “Pivnica” na kraju skvera “kod krsta” i bioskop “Radnički dom” na Miloševom vencu (odnosno kod gradske pijace – prim.aut.). U posleratnom periodu, za “omiljeni vid medija pre televizije” sa dve redovne dnevne predstave plus nedeljnim matineom, izgrađeni su novi bioskopi – dvorana “Pionir” (1953. godine, sa salom, stanovima i lokalima, od sredstava “Crvene zastave” izdvojenih referendumom), sala Doma armije i bioskop “Bašta” (porušen 1978. godine, prilikom poslednje posete Tita Kragujevcu) (3).

Bioskop “Bašta”

“Kraljica bioskopskih sala”, ipak je bila gradska dvorana “Šumadija”, koja je prve posetioce primila u novembru, 1968. godine i sa kapacitetom od 1.041 sedišta tad bila “najveća sala na prostoru od Beograda do Skoplja”. (4)

Video link: https://youtu.be/IyMPhbXHAjg

 Majka me je uglavnom svuda vodila sa sobom po gradu, najčešće u kupovinu, neki put i u bioskop koji sam voleo. Imali smo i mali ritual koji sam obožavao, nakon kraja školske godine u prvim razredima osnovne škole. Posle uzimanja knjižice, odvela bi me u baštu restorana na gradskim bazenima, gde bismo naručili girice i palačinke sa čokoladom. Još uvek mi je taj ukus u ustima, kao nešto najlepše moguće koje ni jedan kasniji specijalitet iz najluksuznijih mesta na kojima sam bio, neće moći da nadmaši. Najobičnije girice i palačinke, uz najavu leta u vazduhu…I posle neki dobar film u bioskopu. Najčešće “Pioniru” ili “Šumadiji”. Savršeno veče. 

Pra–piratsko i pra–internetsko vreme filmova u Kragujevcu, ukazivalo nam je na podatke koji nam danas zvuče fantastično, ne samo za filmske programe, nego i za bilo kakvu kulturnu manifestaciju. Kako drugačije objasniti fakte da je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, prosečno do blizu dve hiljade Kragujevčana dnevno gledalo filmove u bioskopima! To potvrđuju zvanični podaci o posećenosti “Šumadija filma” u kojima stoji da je 1970. godine ostvaren broj posetilaca bioskopa od 608.000 gledalaca, 1975. godine ih je bilo 635.000, a 1984. godine čak 836.000 ljubitelja filmova. Mada je naizgled vrtoglava cifra pokrila samo polovinu, tačnije 52% postojećih kapaciteta kragujevačkih bioskopa. (5)

Dvorana “Šumadija”.

Ipak, podatak da je već devedesetih, odnosno 1994. godine, samo 24.000 Kragujevčana otišlo u bioskope, koristeći minornih 1% sedišta od ukupnog broja (6), ukazuje nam da je krajem prošlog milenijuma publika počela da se okreće arhe- “pirateriji”, kako na lokalnim televizijama, tako i u kućnom izdanju. Ali i da je prošlo vreme dobrih vesterna, filmova sa FEST-a (koji su odmah stizali u dvoranu “Šumadija” posredstvom revije “Mini FEST”), blokbastera poput “Ratova zvezda” i “Terminatora”, ali i domaćih “osvajača bioskopskih blagajni” poput “Tesne kože”, “Ludih godina” ili “Hajde da se volimo”.

Kasnili smo…ne mogu da se setim razloga… Na ulazu nije bilo nikoga, pa smo jednostavno ušli jer je koncert već uveliko trajao. Dvorana je bila krcata, sve stolice su bile popunjene ljudima koji su sedeli i klimali glavama u ritmu muzike. Neki su stajali sa strane, duž zidova dvorane. Mi smo jednostavno seli na pod dvorane, kao da smo na nekom velikom, “open air” koncertu na stadionu.

Razni filmovi su se od sedamdesetih do devedesetih prikazivali kragujevačkoj publici. Lokalni nedeljnik “Svetlost” je tako, predstavio zimski repertoar bioskopa februara, 1971. godine:

“Gradska dvorana “Šumadija”: Od 26 do 28. – “Revija premijernih filmova”. 26. – “Kamasutra, savršenstvo ljubavi”, zapadnonemački. 27. – “Živim za tvoju smrt”, američko-italijanski vestern (uloge: Stiv Rivs, Silvana Ventureli). 27 u 21 čas – “Buč Kasidi i Kid”, američki vestern (prikazan na FEST-u 71) režija: Džordž Roj Hil, uloge: Pol Njumen, Robert Redford). 28. – “Bulit”, američki sa Stiv Mek Kvinom. Od 1. do 3. “Vaterlo” Sergeja Bondarčuka.

Predstave počinju u 17 i 20 časova, sem subotom kada zbog predpremijernih filmova počinju u 17, 19 i 21 čas.

Dvorana “Pionir”: Od 25. do 28. – “Živela Amerika”, triler (uloge: Margaret Li i Ana Marija Pjeranđeli). Od 1. do 3. marta – “Hramovi Sen-Žermena”, francuski (režija: Marsel Kami, uloge: Žan Peren, Katrin Žurdan, Estela Blen i Žorž Žere).

Predstave počinju u 16, 18 i 20 časova.

Bioskop “Radnički dom”: 25. – “Remek dela Volta Diznija” (sve tri predstave) 26, 27, 28 – Diznijevi filmovi idu samo od 15.30 časova, a od 17.30 i 19.30 nemački film o Vinetuu “Beli vukovi”. 1. i 2. marta – “Velika pobuna”, meksički. 3. i 4. marta – “Hitac sa nebodera” sa Robertom Veberom.

Predstave počinju u 15.30, 17.30 i 19.30 časova.” (7)

Dve devojke, dugih ravnih kosa u uskim rolkama i zvonastim farmericama su ustale sa stolica, prišle prostoru ispred bine i počele da igraju. Redar u zelenom mantilu im je prišao i pokazao im rukom da se sklone sa strane, uz zid. Bilo je to na samom kraju koncerta. Ja sam ustao sa poda i počeo polako da prilazim bini, privučen magijom scene. Prvi put sam video tako nešto. Majka mi je mahnula rukom da idem napred. Niko me nije dirao, valjda što sam bio najmanji u tom delu sale, pred samom binom. Muzičari su mi izgledali mnogo manji nego što sam ih zamišljao, gledajući ih na televiziji. I dalje sam prilazio, dok nisam došao skoro do same bine. Pevač sa brkovima me je pogledao i namignuo mi šeretski. Osetio sam se važnim.

Radmila Karakajlić u garderobi dvorane “Šumadija” pozira pred nastup. 

Majci sam posle tražio da mi kupi singl „Ulazak u harem“ od Smaka. A ocu – gitaru i on mi je nabavio jednu polovnu, koja je imala oslikane palme. Točak je živeo u našoj ulici neko vreme. Jednom je u prolazu pomilovao mog brata po kosi. Bio mi je komšija. Ali ću ga slušati uživo tek u srednjoj školi, na nekom otvorenom koncertu, jer su po klupskim svirkama išli samo stariji. Ne i dvanaestogodišnjaci koje su vodili roditelji… 

dr Vladimir Paunović

 Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2021. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: Naslovna (POP Forum), Foto 1. foto-print Rade Milivojević, str 42. “Monografija Šumadija film 1946 – 2006, Vlada Mićić, izdavač DP. “Šumadija film” Kragujevac, 2006.” (1); Foto 2, 3. POP Forum arhiva; Foto 4 “Svetlost”, broj 14, Kragujevac, 08.04.1971. str 11.

Video: POP Forum arhiva

Izvori: (2, 4, 5, 6) “Monografija Šumadija film 1946 – 2006, Vlada Mićić, izdavač DP. “Šumadija film” Kragujevac, 2006.” str. 7-8, 42, 59, Ibid / (3) “Građenje Kragujevca od 1945. do 1965. godine”, Veroljub Trifunović, izdavači: Udruženje “Kragujevac naš grad” i ustanova kulture “Koraci”, Kragujevac, 2018. str. 166-167./ (7) “Svetlost”, broj 8, Kragujevac, 25.02.1971. str 9.