(Istorija popularne kulture Kragujevca 1970 – 1990. deo 2.)

 

Prvi put sam došao u Dom sa nekim drugom iz kraja, našeg, Cara Lazara, Tanaska Rajića i Karađorđeve, valjda smo bili “Parkanci”, kako su se tada čaršijski imenovali ljudi po delu grada u kom su živeli. Pre podne, kada su mogli da dolaze mlađi, školarci za koje je i napravljena najstarija ustanova pop-kulture Kragujevca posle rata. Tražili smo da nam daju tablu da igramo šah i seli u prostor iz koga se direktno izlazilo u Baštu. Više smo gledali ljude po Domu, nego što smo obraćali pažnju na poteze. Šah nam je bio izgovor da uđemo neopaženi u “svetilište”.

“Izgubljen sam, vrtim se u krug…” – pevao je mršavi mladić tanke, duge plave kose i retke brade, obučen u džins, koji je ležerno sedeo u okviru prozora, gledajući u baštu ispražnjenu jesenjim vazduhom.

“E, ajde ćuti malo, jel’ vidiš da sviram!” – dobacio mu je drugi momak, koji je izgledao kao Berger iz Formanove “Kose”. Vešto je prebirao po akustičnoj gitari u snažnim rukama.

Servirka nam je donela neki sok koji smo tražili i mi smo i dalje, glumeći nezainteresovanost igrali šah, sve vreme zapravo upijajući razgovor starijih.

“Zdenko, jel’ si čuo ovu novu pesmu od SMAK-a? Bluzina, ubija,  sinoć je probali, čuo sam još od “Balkana” kad sam dolazio” – dobaci treći crnomanjasti lik koji je stajao sa strane i pokušavao da se uključi u razgovor.

“Sluš’o!… He, he, he…, pa to sam im ja pokaz’o!” – osmehnu se “Berger” ne prestajući sa prebiranjem gitarskih žica u nekom samu njemu znanom solo-delu. Počelo je ovdašnje doba gitarskih heroja i širilo se od Stare Prestonice brzinom epidemije …

Zdenko Martić, kultni muzičar iz Kragujevca nastupa u bašti Doma omladine.

Početak sedamdesetih i tok ka kraju milenijuma, doneo je gradu i reaktiviranje, kao i promociju novih programskih prostora pop-kulture, posebno onih na otvorenom, koji su i najlepši. Muzika najviše prija na svežem vazduhu, što podrazumeva (ali ne uvek, ako se sećamo koncerata pod sloganom “Da se smrzneš” u Domu omladine) i lepo vreme. Smena “muzičkih bašta” je išla prelaskom džezersko-rok prostora pod vedrim nebom od Košarakaškog igrališta u Velikom parku, Zastavine bašte, “Bašte milicije” (kod “Zelengore”), igralištu iza Pošte (prvom u gradu namenjenom basketu), na neke druge – baštu Doma omladine, baštu Doma JNA, potom letnju baštu kasnije osnovanog Studentskog kulturnog centra Kragujevac u dvorištu i na igralištu nekadašnje Više pedagoške škole, odnosno PMF-a (Prirodno-matematičkog fakulteta), pa sve do najvećeg, stadiona fudbalskog kluba “Radnički” na početku Spomen parka.

Bašta Doma je posebna priča. U njega se ulazilo kao na hadžiluk. Da se iniciraš. Ili da se dokažeš kao umetnik. Pogotovo ako dolaziš sa “druge strane” ulice, poput pankera koje su po bašti i jurili da ih biju. Jer su bili drugačiji.

Saša Vujić Vuja, KBO! na ranoj svirci u bašti Doma.

 

“Omladinski dom je bio u početku na četiri tačke u gradu.

Potom se stabilizovao u predratnoj kući trgovca Milana Nikolića. Pod orahom.

Nekoliko prostorija za skupove, šah, stoni tenis. Krajem pedesetih tu je useljeno Sportsko društvo “Radnički”. Kasnije – lokacija je iskorišćena za izgradnju tržnog centra.

Omladinski dom je preseljen u blizinu Gimnazije. U kuću dr Nikolajevića, jednu od najlepših kragujevačkih međuratnih građevina. Prethodnih nekoliko godina datu Klubu kulturnih radnika.

Pružala je bolje uslove omladini. U njoj su se odvijale brojne aktivnosti kroz više generacija mladih. Pola veka traje.

Nažalost, raskošna bašta Doma uništena je izgradnjom, krajem 1960 – tih.” (1)

 

“Izgubljeeen saaam…” – zapeva ponovo mršavi mladić.

“Pa, nađi se, bre Živac!” – zacereka se muzičar.

“Prao sam kosu, al’ nisam opr’o bradu.” – odgovori ovaj, gladeći šiljasti podbradak.

I dalje smo slušali njihov razgovor iz prikrajka, zagledani u šahovske figure naizgled, dok smo se trudili da upijemo svaku reč.

“Zdenko, šta to sviraš?” – ponovo poče treći sagovornik, sa namerom da i on nešto pametno prozbori u “svetilištu”.

“Ma, sviram za moju dušu. Tako se i jedino svira. I ako se vežba.” – odgovori muzičar i prvi put nas direktno pogleda u oči, dajući nam odobrenje za prisustvo tu uz poentu – “Muzika je posebna škola, to se ne uči. Vi učite vaše škole, a ovo je drugo!”.

 

Zdenka sam posle mnogo puta video. I razgovarao sa njim. On je deo Doma, poput predratnih drvenih vrata doktora Nikolajevića, postavljenih na ulazu u duhu zapadnoevropskog pomodarstva tog doba. Ili bašte koja je od prelepog prostora bez zgrada, prvo svedena na kutak za par stotina posetilaca sa čuvenom binom kroz čiju je nastrešnicu prolazilo drvo, do nečega nalik tajkunskom bazenu uokvirenog novim kutija-zgradama po ideji kreativnih post-tranzicionih menadžera. Živac je mnogo kasnije, dane pred ranu smrt proveo u podrumu, gde je nekada vežbao SMAK. Tu je spavao. Kao i mnogi koji su ovo mesto shvatali i svojom bukvalnom kućom. Ne samo što nisu imali gde u nekoj životnoj krizi, nego što su ga tako i živeli. Kao pravi dom.

Video link (Slavica Slaja Urošević, rediteljka, Dramski studio Doma omladine Kragujevac): https://youtu.be/vt0zicfDCTI

Sećam se i bašte Doma JNA ili “Doma vojske” kako smo je zvali, ušuškane između vojnog bazena, gimnazije, muzeja i Komande, kao nekog čarobnog vrta, okruženog drvećem i ukrasnim zelenilom u koji nije mogao svako doći. Morali ste biti inicirani – rokenrolom, brojem godina ili poznavanjem nekih bitnih urbanih faca. Mislim da sam imao samo ovo prvo. Svirala je, sećam se, neka rok grupa iz Čačka. “Krvna grupa” su se zvali. Bili su dobri, imali su istoimenu pesmu, išla je otprilike u refrenu “…Jer ti si moja krvna grupa…”. U sećanju mi je ostalo pevačevo obraćanje publici – “Znajte da ovo ispred nije minsko polje!” i pokazivanje rukom na deo ispred bine. I posle, buntovna, pomodna poruka okupljenima – “J….. se!”. Prvi put sam čuo takav vid javne komunikacije, kasnije shvativši da je provokacija drugo ime pop-kulture. Eh, ta stidljiva rokenrol publika stare prestonice…

Dom Armije je izgrađen 1948. godine, a adaptiran 1956. i 1988. godine (2).

Ovde je nastao SMAK u najpoznatijoj verziji, kada je Boris primljen na audiciji za pevača, po povratku iz pečalbe.

Bašta Doma JNA u Kragujevcu.

Najaktivnija bašta perioda sedamdesetih do devedesetih, ipak je bila letnja bašta kragujevačkog SKC-a, koja se nalazila na mestu gde je potom izgrađena njegova zgrada. Saradnici se sećaju da se leti svako veče sviralo, a kad je bilo “nešto veće” išlo se odmah pored, na igralište PMF-a. Kažu da tu nema ko nije svirao. Ali, više ću u drugim pričama. Kao što je Dom kolevka rokenrola, SKC je jezgro Novog Talasa i angažovane kulture.

Ali, najveći otvoreni prostor koji se tada koristio za koncerte je bez konkurencije bio gradski stadion.

“Što nemam ruku kao Mandrak, pa da do’vatim malo!” – dobacio je kum Joca, aludirajući na kadar iz poznatog stripa, gde čuveni mađioničar autora Li Folka “produžuje” iluzijom ruku da bi dosegnuo nekog. Kum je šeretski, kako ga je Bog dao, naravno mislio na “Lokice”, seks-simbole tog vremena i prateću plesnu grupu jugoslovenskog Toma Džonsa – Zdravka Čolića. Njegova turneja “Putujući zemljotres” je punila stadione diljem nekadašnje velike države, uključujući i naš. Nije se imalo gde sesti i stajali smo otac, njegov kum i ja kao dečak, na samom kraju zapadne tribine, gotovo do ograde. Bilo je prepuno. Ipak, kasnije sam sedeo gotovo iznad terena. Kad je bio veliki grupni koncert, na kome je naravno svirao SMAK. Ali i “Dorian Grej”, bend koji sam želeo da čujem. Jer su bili drugačiji… Sećam se da su ih gađali šljunkom sa tribina i praznim pivskim flašama, jer se zvuk nije uklapao. Ovdašnja publika je surova prema nepoznatom. Mnogo kasnije, na samostalnom koncertu u prepunoj Zastavinoj bašti, pevač te grupe se na početku pozdravio sa publikom odavanjem pomena drugom pevaču, Borisu. Massimo je ipak gospodin… 

dr Vladimir Paunović

 Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2021. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: Naslovna: Izložba na otvorenom Likovnog studija Doma omladine u Kragujevcu, Foto 1, Foto 2, Foto 3. (POP Forum arhiva).

Video: POP Forum arhiva

Izvori: (1,2) “Građenje Kragujevca od 1945. do 1965. godine”, Veroljub Trifunović, izdavači: Udruženje “Kragujevac naš grad” i ustanova kulture “Koraci”, Kragujevac, 2018. str. 165/232.