Koncept festivala radničkog dokumentarnog filma u Zrenjaninu, moguće je shvatiti tek kada vas neko od lokalaca provoza gradom kolima u lenjo junsko, nedeljno prepodne koje najavljuje početak lepog leta uz ravničarski vetar, vrelinu nad plodnim poljima i prvi bostan koji vidite, dolazeći ovamo „off-road“ putevima. Kroz „antifašističku“ rutu gde saznate odakle su tokom rata preko hiljadu Jevreja pošli vozom na put bez povratka, pa kroz „tranzicionu“ rutu, propalih i opljačkanih fabrika poput „Jugoremedie“ ili „Begeja“, kroz klasičnu turističku rutu sa zgradama iz doba istoricizma koje oponašaju renesansu i nestali barok Bečkereka i pre svega kroz specijalnu rutu, putem takozvane „Doline Lopova“ uz reku Begej gde politički i sa njima povezani tajkuni imaju kuće, kojih se ne bi postideo ni jedan zapadni kapitalista sa generacijskom tradicijom ili viši saradnik južnoameričkog kartela.

Kako sam razumeo, sve je počelo kada im je svevideći Nebojša Popov mentorski savetovao – „Ne oslanjajte se samo na medije, jer će da prepakuju priloge kako odgovara vlasti, nego, ajde da vidimo da li možemo sami da napravimo nešto i prikažemo im. Jel’ zna neko da radi te stvari?“. Bane Markuš je odgovorio da je nešto posle otkaza u „Jugoremediji“ sarađivao sa televizijom, Robi Fai je potvrdio da montira kući neke spotove za svoju dušu. I tako je počelo… Pravili su i puštali dokumentarne filmove i organizovali razgovore o njihovim temama i kao  autentični stvaraoci i kao korisnici umetničkog programa, godinama, direktno…

O počecima su sami ovako kazivali: Grupa radnika koja se bavila aktivističkim radom i protestima u Zrenjaninu, uz inicijativu dr Nebojše Popova, dugogodišnjeg aktiviste u oblasti edukacije radnika, došli su do zaključka da česti istorijski događaji ostanu nezabeleženi kako bi svedočili o nekom proteklom vremenu. Tih godina, u Zrenjaninu aktuelni događaji su bili vezani za zbivanja u „Jugoremediji“ i radničkoj (samo) upravi koja je vodila borbu za očuvanje fabrike. U to vreme, izdvojila se grupa radnika i akcionara „Jugoremedije“ koja je rešila da solidarno udruži akcije, novac, trud i rad da bi izgradili svoju fabriku za proizvodnju antibiotika. Kako je ova tema bila opasna u vremenu kada se otimala društvena imovina, mainstream mediji nisu iskazali interesovanje za ovaj vid samoorganizovanja, tako da se ova grupa aktivista upustila u projekat prikupljanja arhivske građe za prvi dokumentarni film. Prvog maja 2011. godine, organizovan je prvi u nizu festivala angažovanog, radničkog filma po nazivu „Da nam živi, živi rad“ koji je održan u zrenjaninskoj „Građanskoj čitaonici“ gde se nalazi i legat dr Nebojše Popova (danas kao i mnoge radničke borbe i ova kuća je srušena). Na ovom festivalu, pored još pet filmskih ostvarenja prikazan je i prvi dokumentarni film grupe zrenjaninskih aktivista na pomenutu temu radničkog samoorganizovanja, a film je podržala i kancelarija Roza Luksemburg fondacije za jugoistočnu Evropu. Ubrzo je ovaj festival postao i internacionalan, prikazivani su filmovi iz regije kao i filmovi eminentnih filmskih radnika poput Dimitra Anakieva, Želimira Žilnika itd. Ovaj festival je bio i inicijalna kapisla da se te iste godine oformi i „Radnički video klub“ koji je do danas snimio 13. dokumentarnih filmova koji su prikazani na raznim festivalima, počevši od Beograda, Ljubljane pa sve do Berlina. „Radnički video klub“ danas deluje kroz smoobrazovanje svojih članova. Filmovi iz produkcije „Radničkog video kluba“: “Mi biram o svoj put” (2010.), “Pruga od Srbije do Švajcarske” (2011.), “Radničko samoupravljanje jedno iskustvo” (2011.), “Od radnika do čobana” (2012.), “Kriza i alternativa” (2013.), “Rekorderi” (2013.), “Obrani berači” (2014.), “Danas bi imala 70 godina” (2015.), “Svet rada u borbi protiv krupnog kapitala” (2015.), “Napuštena gnezda” (2016.), “Raonik” (2017.), “Zrenjaninski Rašomon” (2017.), “Tiket ili život” (2018.), “Servo Mihalj Kombinat” (2018.), “Crvene brazde (2019.), “Daj nam sunca (2020.”)… 

A koji je bio program ove, druge pandemijske, 2021. godine, 12. juna na osmom festivalu radničkog dokumentarnog filma “Da nam živi, živi rad” u Zrenjaninu? Prikazani su dokumentarni filmovi: “O kruhu i ružama” – autorke A. Nestorov iz Hrvatske, “Koncert za mir” – dr Vladimira Paunovića iz nezavisne produkcije NVO “MillenniuM” iz Kragujevca i “Koje su boje tvoje perlice?”, Tare Rukeci iz Zrenjaninskog Socijalnog Foruma, dok su na debati učestvovali: Igor Štiks, pisac i teoretičar iz Sarajeva/Edinburga/Beograda, profesor Đokica Jovanović, jedan od osnivača Udruženog pokreta slobodnih stanara u Nišu, Ženska udruga “Domine” iz Splita, organizatori i publika.

Gošće iz Dalmacije su prikazale dokumentarac nastao kao sociološko istraživanje o položaju radnica nekada i danas, vrsno predstavljajući narative usmene istorije zaposlenih žena fabrike “Jugoplastika” u Splitu. Prednost dokumentarizma je što se ne priča po scenariju nego iz duše, gde ti neke od izjava svedoka ostanu u mislima. Poput – “U to vreme nije bilo otkaza…” ili “Od plate se moglo dobro živjeti…”.

Igor Štiks je promovišući svoju novu knjigu i teoretski formatirao angažovanu umetnost sa post – jugoslovenskih prostora kroz sledeće oblike – “Estetiku spomenika” (gde se misli na devastiranje soc-realističkog i “antifa” – nasleđa poput dokumentarnih filmova “Neželjena baština” Irene Škorić iz Zagreba,  “Umetnost sećanja” Jelene Radenović iz Beograda i što je Štiks i potvrdio – “Crveni Barjak” dr Vladimira Paunovića iz Kragujevca), “Estetiku bunta” (filmova o inicijativama i akcijama, možda aktuelni film Tare iz ZSF) i “Estetiku poraza” (gde je kao primere naveo i film o “Jugoplastici” i “Koncert za mir”). Štiks je potom i dao svoj komentar na novi kratkometražni dokumentarac produkcije NVO “MillenniuM” povodom tri decenije kragujevačke manifestacije “Umetnici za mir” inicirane od SKC-a i pokojnog umetničkog direktora Coleta Kovačevića, koji se sveo na to da je i lično kao dečak prisustvovao koncertu u Zetri gde su posle Kragujevca gostovali Istok Iza i da je kontroverzna izjava Radeta Šerbedžije bila zapravo izjava svih sa prostora bivše Jugoslavije koji su bili protiv rata. Ali, nažalost samo izjava i bunt, koji su doživeli poraz od ratnih elita.

Danas, Radnički video klub Zrenjaninskog socijalnog foruma ima i nove snage, sociološkinja Tara Rukeci je jedna od najtalentovanijih dokumentaristkinja nove generacije, koja uz pomenutog osnivača Baneta Markuša, Borka, kreativnog TV snimatelja koji je u „vizualu“ ideja prati na jedan nadahnut način i Mićana Bajića, aktivistu, „skvotera“, bivšeg radnika i novu zvezdu „realnog srpskog dokumentarizma“, nastavlja bogatu produkciju Markuša i pokojnog Roberta Faia. Ova produkcija možda i nije za „režimske umetničke direktore“ koji su prihvatili slugeranjske pozive režima da im umetnički predstave pranje para preko esnafske bratije da zaista prikažu realan projekat, ali je svakako šansa za alternativce, kojih u Srbiji ipak ima. Naravno, govorimo o festivalima. Jer to se može uraditi i bez bratije. Samostalno, nezavisno i alternativno. Ovaj film će recimo, kragujevačka publika, imati priliku da pogleda na jubilarnom KRAF-u, 15. godina, jer je vrhunski i autentičan i ne dolazi sa strane tzv. “paketskih” produkcija uobičajenih festivalskih programa uz podršku režimskih centara, jer ovi autori ne pitaju za dozvole, nego rade.

Ovi ljudi su napravili neverovatan projekat, prvi put ovde prikazan, gde nadničari, beskućnici i socijalno ugrožene grupe u formi „filma u filmu“ debatuju na osnovu ustavnih i ljudskih prava UN o „pravu na politiku“, o najvažnijim temama koje Srbija živi van fingiranog populističkog prostora u medijima, državnim i alternativnim – poput prava na zdravu životnu sredinu, prava na rad, prava na život – jednostavno. Time se ovi divni ljudi bave i što je neverovatno za jedan filmski festival, dovode redovno i u sjajnom broju za umetnički program – svoju direktnu ciljnu grupu. Radnike, oterane, prognane, večite posetioce „biroa“, ili budžetskog „duha“ u vidu NSZ. Pokušaj, aktivistički i umetnički da se shvati cilj, van propagandnog okvira populista koji “najvećim standardom Evrope” poslednjih godina izazivaju osiromašenje građanki i građana Srbije, bedu, strah, stres i na kraju smrt svojim postupcima, uz modernu „kugu“, menadžment pandemije Covid – a, nalik modernim jahačima apokalipse, a rat je već izazvan, pa im i ne treba trenutno.

Neverovatan koncept festivala koga se ne bi postideli ni daleko budžetski ili medijski eksponiraniji festivali po Evropi koji imaju tu sreću da direktno komuniciraju sa pravom publikom. Što je zapravo i glavno pitanje svakog umetničkog projekta u produkciji – „Koja je naša publika?“. E, pa ovde su ti, koji godinama dolaze na Festival radničkog dokumentarnog filma u  Zrenjanin  – radnici, najviše „bivši“, obespravljeni, paorski nadničari, ali i intelektualci levičari, umetnici iz zemlje i regiona (Hrvatska, BiH…)… kao i ostali kojima izvršitelji blokiraju račune i otimaju pravo na život, koji primaju penziju po par hiljada dinara, kojima je oduzeto biračko pravo pred gromoglasno najavljene izbore, koji ne mogu da rade da bi živeli, koji imaju zbog istih zabranu kretanja zbog fašističkog tumačenja „pasivizirane“ adrese…

I šta da radimo, koji je zaključak radničke debate?

Dok gledam kineski projekat „Ling Longa“ i slušam podatke o fabrici guma, kao najprljavijoj tehnologiji državnih projekata u plodnoj ravnici koja i po vetru i suncu, prirodno miriše na hranu za Srbiju, mogu samo da vidim bahatost, nebrigu i izazov. Za koga? Pa za one koji tu žive i koji su se bunili u razmeri do pedesetak ljudi. Sami. Bez poziva. Ali ne njih više. Jer su umorni…

I mi smo svratili posle festivala i u “Staru Zanatliju” na preporuku drugara Vlade Đurića iz Kulturnog centra i videli mlade ljude u post – pandemijski oktroisanim pravilima kako hoće da žive i zahvaljujući Banetu, Tari i Raši, slem pesniku koji iz “de-centralizovanog” Zrenjanina stiže da sarađuje sa kultnim “Poezinom” Milana Mijatovića, radovali se životu. I sutra, Mariju, drugačiju političarku nove generacije i Katarinu, njenu drugaricu i saborkinju i mene kao lokalnog arhivistu sećanja, povedoše ovi divni ljudi u “Kaštel”, nekadašnji dvorac vojvođanske vlastele na kafu meditacije i razgovora. O revoluciji koja stiže, ali je nemoguća bez ciljne grupe koja trpi… I da, bili smo i na “Malom jezeru” kod Danijele, stare drugarice, koja je imala pre mnogo godina sjajan nezavisni kulturni centar ovde, a potom pobegla na Peskaru…

A Tara nam je usput pokazala gde žive njeni filmski junaci. Na obodu grada. U polusrušenim kućama bez struje i vode. Zapravo, ne gde se živi, nego preživljava u “zlatnom dobu” laži…

Ali i oni će se jednom probuditi, jer i bez direktnog gledanja sudbine na filmu, dokumentarnom naravno i pričanja o istom koje je i najbitnije i oni imaju mogućnost da izađu na izbore. I kažu, šta žele i kako bi da žive. Ne kao privilegovane političke elite, nego kao ljudi. I da pokažu “mišiće”, koji su po rečima profesora Đokice Jovanovića iz Niša sada najpotrebniji radničkoj klasi.

 

POP Forum tim

Foto: ZSF