Približavajući se kapijama “Arsenala” poslednje večeri, primetio sam kroz promenu vizuelnog identiteta posetilaca i simboliku trećeg festivalskog programa. Metalci su ozbiljna publika, od brendiranih mladića i devojaka dugih kosa svih boja, klasične frizure ili izbrijanih sa strane uz mnoštvo metalnog asesoara poput prstenja, lanaca i nitni, preko sedih čilagera sa majicama AC/DC koji mogu da im budu očevi ili dede. A tu je i prvi čoper koji sam do sada video, parkiran kod “Zastavinog sata”.

Čeda i ja ulazimo obučeni kao da radimo za “National Geographic”, tako da se odmah vidi da nismo glavna ciljna grupa festivala, nego da dolazimo poslom naše (zen)dokumentaristike. Sa ulaza, po navici, odmah skrećemo levo na “Garden” gde odjekuju zvuci gitare. Program otvara kragujevački projekat “Peter Vein”, standardno dobar bluz – rok Pere Tvista/Tanga, a smenjuju ih simpatični omladinci iz Beograda – Gazorpazorp koje prate njihovi vršnjaci. U životu je najvažnija podrška.

Šetamo se potom ka “mejnu” gde program, pred puno publike, ne toliko metal tipa koliko rok i gradskih faca, otvara još jedan kragujevački b(r)end Osvajači. Marija dolazi u “outfitu” kao kao da je krenula na Massima i priča kako ju je odmah na ulazu zaustavila neka video produkcija, dok komšija Dule bajker prilazi i pohvaljuje izgled uz napomenu da odskače od glavne publike. Glavni indikator supkulturnih grupa je ipak, pored muzike koju slušaju ili sviraju i dress code. Zato su metalci – ozbiljna publika i naravno, prijateljska ciljna grupa, odnosno “sigurni glasovi” svakog pametnijeg promotera muzičkih festivala. Ako hoćeš sigurnu publiku, stavi metal – bend. I nema promašaja.

Osvajači vode računa o nasleđu, jedini su svirali SMAK, ali i svoje stare pesme, po kojima ih najviše vole, ne samo u Kragujevcu, nego i u Srbiji. I šire. Ne mogu da zaboravim leto u Budvi, kada sam, šetajući obalom iz pravca Bečića, zastao pored plažnog bara gde je orkestar svirao “S kim čekaš dan” i pohvalio pevača za pesmu nagoveštavajući da sam iz Kragujevca, a on mi na foršpilu odgovori – “Pozdravi mi Čipija!”. Pri kraju “arsenalskog” nastupa, krenu i “Maska”, koja Čedi izazva asocijaciju na istoimeni gradski kafić, a meni na pandemiju. I ovo je prosto jače od mene da ne kažem, uz dužno poštovanje aktuelnog aranžmana i gitarske veštine Bože i Baneta, moj “komšija” (ne stanujemo u kraju, nego je ovo naša interna fora) Urke ovo duplo brže svira. Ali zato Čipi i Šone mogu da verno i kao retko ko izvedu “Crnu damu”. Sve ima svoje rekli bi mudraci, a ja dodajem – “Bolje dobar razvod, nego loš brak!”.

Ostajem još na “mejnu” iz najmanje dva razloga. Kao prvo, moram ocu da pošaljem neki video omiljene grupe Riblja Čorba, koju je večeras želeo da gleda, ali nismo smeli da rizikujemo zbog preterane gužve, nemogućnosti sedenja za stariju publiku i afričke zapare koja se ne predaje. Bar sam mu napisao u poruci “Bora mora da sedi, isto kao i ti!”. A kao drugi razlog navodim, da ću ako moram da biram, pre slušati “Lutku sa naslovne strane” nego neko ritmično zavijanje na “Gardenu” koje me više podseća na turbo – folk nego na hip – hop. I dok se pristojnobrojna publika Osvajača dopunjuje novom, ponovo popunjavajući glavni deo do kraja, Čorba započinje svoj prvi nastup bez Miše. “Arsenal” je ove godine definitivno uz epitet festivala “slobodnog daha” i festival “podsećanja”. Radost okupljanja nam kvari tuga razmišljanja o onima kojih nema među nama, kao da smo u “Jazz age” posle Velikog rata, a ne u pandemijskom dobu koje i dalje traje.

Bora svakako uz dobre pesme ima i debeli politički dosije diskutabilnog tipa (“Od Silvane do Nirvane”, odnosno “Od anti – komuniste do nacionaliste”), ali i prva tri antologijska albuma sa kojih i sedeći može da izvede pesmu čak i kad mu pukne glas, jedino što mu je zapravo i ostalo. Moj kolega Mića Turčin mi je, na jednom koncertu Čorbe u dvorani “Šumadija” rekao da će on šta god radio politički javno, na kraju posle smrti završiti kao veliki rok pesnik. I to je tačno. Uostalom, svako ima pravo da se bavi politikom po meni. I da bira vrednosti u njoj. I ima cenu.

Dok je Bora pevao umornim glasom kako je svanulo jutro iznad crkve Svetog Marka, izvlačeći se iz gužve ka “Gardenu”, pozdravio sam se sa Sandrom Rančić, filmskom koleginiciom, usput joj se zahvalivši što je odabrala naš film o Sedam mladih – “Poljubac Ele Ficdžerald” prošle godine za takmičarski program “Dok’N’Ritam” festivala u Beogradu. Značilo nam je u vreme pandemije, a nadam se i publici koja je imala prilike da ga vidi. Sa istim smo započeli novi serijal angažovanih muzičkih dokumentaraca u našoj nezavisnoj produkciji NVO “MillenniuM” i nastavili ove godine sa “Koncertom za mir” i filmom o SMAK-u koji radimo. Završiće se narednih godina sa još jednim projektom, ali o tom potom.

Krajičkom pogleda, odlazeći sa glavnog prostora, primetio sam na bini da su ubrzano krenule pripreme za zvezdu večeri, Ingvija ili “debelog” kako ga od milje zovu pravoverni fanovi. Metal – maestro je tražio zid od 30 “glava” pojačala “Maršal”, koje su iznajmljivane po celoj Centralnoj Srbiji. Najviše odjednom, po pet, nakupljeno je u Kragujevcu i Aranđelovcu. Metalci su zaista ozbiljna priča, tvrdim.

Sajsi MC je hip – hopom (ako se ovo uopšte tako zove) popunila “Garden” omladinom, pa sam mogao samo levo do šanka gde zatekoh Vuju i Anđelu. Vuja, kako je stariji sve više naginje metalu, pored frizure, scenskog pokreta, čak i zvuka ponekad i to je prirodan proces. Metal ide sa godinama, kao i kilaža. Stvarno je “zvezda” u pravom smislu te reči. Prilaze mu i javljaju se klinci koji rade selfije, do ozbiljne publike iz regiona poput dvometraša iz Zapadne Srbije koji ga grli. Priča mi Vuja anegdotu o 30 gostiju jednog “Arsenala” (od Pere Janje – kako ga zovu u Istri do bajkera iz Nikšića) koji su mu nenajavljeni došli na krilca. Ali i da mu ćerka traži da dođe na festival, samo ako se slika sa Klincem iz Banja Luke.

Posle hip – hopera koji isprazniše “Garden”, počeše da ga pune do vrha metalci, jer se bližilo vreme “svetske a naše” metal atrakcije – Dead Jokera. Oni po zvuku, pesmama na engleskom, tekstovima i vizualu, treba da sviraju po Evropi i sigurno ispred ili iza Ingvija, ne što su naši, nego što su jednostavno dobri. Na bini samo prepoznajem Marka na gitari i Gogeca na vokalu, ostali su novi, a Zlaja stari bubnjar je kod tonca i daje im podršku.

Jokeri su imali i prvi cenzurisani LGBT spot na srpskim televizijama. Dok sam tamo radio kao promoter roka Stiv Blejm, prva postava benda mi je donela video koji su sami uradili i zamolili me da pustim. Rekao sam O.K. zvučali su odlično, ali na videu je bila i scena golih muških pozadina koje se “na gomili” ljuljaju u metal ritmu. Procenio sam da će mi realizatorka izbaciti tejp, a muzika mi se svidela, pa sam prepakovao spot duplim kadrovima benda umesto donjih delova, poput Slobinih urednika RTS-a sa mitinzima opozicije. Naravno, karma mi je posle to vratila, bolje da sam pustio igranu dramatizaciju muškog odnosa, verovatno me ne bi posle skinuli sa mesta urednika RTK, ne cenzurom, nego izbacivanjem Velikog Školskog Časa Draškovićevim intervjuom sa Studija B, naravno bez mog znanja. Zato su sad Jokeri imali priliku da gledaju doktora nauka sa FDU koji se, umesto da piše naučne radove, muva ispred bine i slika ih, zaobilazeći profi fotografe poput Lakija i Slave i u pauzama festivala promoviše LGBT prava.

Čeda mi priča da njegova ćerka misli da je “Arsenal” – festival matoraca. Pa i jeste, ali ozbiljnih kao što su metalci, bluzeri ili pank i ini rokeri tzv. “old school”. Na kraju krajeva, lepo je bilo za promenu slušati gitaru Metal Paganinija i azbuku poput “Smoke On The Water” nad noćnim nebom Kragujevca, umesto narodnjaka. Ipak je ovo grad rokenrola. Bez obzira što se više ne naplaćuje “biljet” na trošarini kod “Paligorića” za ulazak volovskim kolima u grad, do pijace. A i ona više liči na Enver Hodžin bunker, nego na sebe – prvu namensku pijacu između dva rata.

Grad rokenrola! Kad pomislim to, onda se setim – Pa šta ću i ja na “Arsenalu”, kad poslednjih godina slušam džez, bosa novu i bluz, kad pusti Marija koja se navukla u poslednje vreme? Koraci koji su me odnosili sa “Gardena”, dali su mi odgovor. Na kraju mog obilaska desetog, jubilarnog festivala, svratio sam do glavne bine gde je na stotine “hedbengersa” iz Srbije i regiona, ritmično njihalo glavama uz Ingvijeve bravure. Zapravo, samo simbolično sam ušao, dok mi pogled nije obuhvatio sliku Superheroja. Rekao sam u sebi: „Odrađeno kapetane, vidimo se na drugom mestu!“ i pošao kući.

POP Forum tim

(kraj serijala)

Foto: Laki Lazarević.