Uz vrelinu vazduha i najavu oluje u blizini, počeo je deseti “Arsenal”. Sa puno ljudi željnih slobode, koji su došli iz cele Srbije. Sa Mikicinom slikom desno od bine, koju su prijatelji postavili da bi “Superheroj” gledao i sada da li je sve u redu. Sa “odžakom” koji se krivi u pravcu fabrike, odolevajući vremenu, vetru i nemaru.

Kako smo ušli na “Arsenal”, olujni vetar iz pravca starog beogradskog puta je digao prašinu, zalelujao stare krošnje i rashladio omorinu nad gradom. Ali i zapretio nepogodom, doduše na početku. Kada sam čuo šefa obezbeđenja kako profesionalno kaže “Ako dimnjak krene da se ruši, masu potiskujemo u ovom pravcu!”, nisam više prolazio preko “Mejna”. A “Garden” je bio ispunjen vetrom, tako da sam svratio prekoputa “Arsenala” u lokalnu kafanu “Naše mesto”, koja je osim ljudi iz kraja bila prepuna muzičara i posetilaca. Bar, dok ne prođe grmljavina. Zazvoni telefon. Milija Bluzer javlja da me čeka na “Gardenu”.

Čeda, Marija i ja smo simbolično počeli sa snimanjem dokumentarnog filma o SMAK-u, u gradu gde su i sami počeli karijeru i na festivalu gde su predposlednji put svirali u najpoznatijoj postavi. Kragujevačkoj, sa Borisom. Jedan od prvih sagovornika nam je bio Milija Anđelić, advokat, bluzer i veliki ljubitelj muzike. I nasleđa naravno. Ovaj čovek je i primer profesionalnog praćenja velikih muzičkih manifestacija. Mlađi ljudi obično idu “random” kako bi sami rekli, pogotovo ako su prvi put ovde, prave “voziće” kroz masu i otprilike po informaciji sa androida znaju šta će da slušaju i gde. Ali ne i Milija. On napravi agendu šta će da sluša i drži se nje. Ozbiljnim glasom kaže “Slušao sam Darkshines na otvaranju Gardena, pa idem na Brejkerse na glavnu. U toj pauzi sam na raspolaganju.”.

“Garden” je prve večeri nudio pomenuti kragujevački Darkshines, koji je nastupao i na prvom “Arsenalu”, pa nastupe “Keni nije mrtav”, Kruševac Geto (mojih bivoljskih komšija kada sam u tazbini), neuništive – Bjesove, KBO! i Obojeni program i na kraju Funk Shui i Repetitor. Odličan program!

Bjesovi su na letnji Nikoljdan, 1994. godine u bašti beogradskog SKC-a prizvali kišu, sećam se, a sada je psihodelično pleme podno Rudnika, rasteralo oluju. Bjesomar je, kako stariji to avangardniji. Herman mi pokazuje ruku i kaže da se opet naježio kada je čuo “Ime”, koje je prvi put slušao kao mali u hali “Jezero” na ŠRAF-u. I dok su “Gardenom” još odjekivali hipnotički zvuci Marinkovog glasa “Možeš me zvati kako god hoćeš!”, publika je počela da se menja, poput infuzije u krvotoku. Sredovečni progresivni rokeri i fanovi tvrdog kora šumadijskog Joy Divison su se povlačili ka začelju Bašte, da bi napravili prolaz novoj generaciji koja dokazuje da “Punk is not dead!” (yet), sa čirokanama, jaknama sa nitnama i lancima.

Osim što ima neprestano podmlađenu publiku, KBO! ima i novi album koji uskoro izlazi na vinilu, povodom 40 “ljeta” što bi rekao Vuja. Ima i neverovatno harizmatični spoj starih vanvremenskih hitova poput “Moje Slobode” ili novog – “Gde idemo za vikend?” (gde sa Ivezinim pevanjem i gitarskom vožnjom uz duple pedale bas bubnja zvuče moderno, jako moderno). Ima i lokal-patriotsku crtu kada kažu “Ovo je Kragujevac, dobrodošli!” pa ispred publike iz cele Srbije i regiona odsviraju istoimeni hit. I naravno i najglavnije ima Sašu Vujića, koji skače po bini kao da ima dvadeset, a ne pedeset i kusur godina i maše dugom, bajkerskom kosom kao ozbiljni metalac. I ima i dalje energiju koja sija po “Gardenu” i koja ga je i dovela do muzičkog brenda, ne grada i države, nego i regiona.

Umoran, sporo se udavaljujući od mesta gde je nastala srpska industrija, shvatio sam da se ušuškani “Garden” više i ne čuje, jer je nestalo zvuka rokenrola u vazduhu Kragujevca. Šemsa iz “Brkova” je sa “Mejna” odgovarao narodnjačkim kolegama iz bašte “Porte”, usput im dajući “domaći zadatak” sa hard-rok ritmom i rifovima, za koji nisam siguran da ih ne bi ponovili. Jer, osim Momčilovih džezera, pola narodnjaka je iz hard rok i metal bendova…Od nečega se mora živeti.

POP Forum tim

(Nastaviće se…)

Foto: Anđela Ognjanović i Laki Lazarević