Dvanaesto leto „Arsenala“. I – kao juče… što bi rekao neprežaljeni Džoni. Sećanja naviru celog vrelog junskog dana, koji najavljuje najtoplije doba godine.

Rano, pre vreline, čujem se sa mojom NVO/Punk braćom iz Požege, pitam ih kad stižu. Ta ekipa divnih ljudi, koji neizmerno vole svoj grad na starom „morskom“ putu, dolazi od prvog „Arsenala“. Sećam se kad je Tambura Forca došao sa Fanđom Pank paradom koji se oslanjao na štake, jer je imao nezgodu. Ali ga to nije sprečilo da isprati Hladno Pivo, tada regionalnu pank atrakciju. Mog drugara Mikicu ČBS sam na početku povezao sa njima i oni su eto, dvanaest godina promoteri, distributeri karata i najverniji posetioci iz Zapadne Srbije. Kažu, dolaze u prepunom kombiju, zanima ih subota, ali će biti ovde još u petak da bi „osetili festivalsku atmosferu“.

Taj izraz čujem i nešto kasnije od mojih bajkera koje dugo nisam video i koji me svratiše na pivo u „Staru Srbiju“, Igora Pismejkera i Konde, sa kojima sam uz Vuju pankera i Gringa, najviše voleo da se vozim. „Festivalska atmosfera“, kad Kragujevac u nekoliko dana pohode na novom hadžiluku popularne kulture, „vernici“ iz cele zemlje i regiona. Ali i sveta, Kinez sa majicom Goblina koji se muva po gradu mi je bio neodoljiva impresija početnog dana. I mnoge druge, puno sećanja na prvi, kada smo po istoj vrelini dočekivali goste i pravili definitivno najbolju promociju grada u ovom veku.

Dolazim rano, na sam početak festivala i na semaforu kod „Zastavinog sata“ nenadano slušam razgovor momčića od šesnaest, sedamnaest godina sa tri vršnjakinje, koji govori da od Konstrakte zna samo dve pesme. Pomislih – „E, mladi kolega, slušaćeš ti i Buč Kesidi večeras i Konstraktu u subotu i pitaćeš jel’ ima još”. Počelo je Doba žena. Neo – matrijarhata. One se pitaju…“.

Na samom ulazu, pored prolaska zaista profi obezbeđenja, na staroj portirskoj kućici Zastave, zatičem momka koji radi neki grafit, zapravo više ga pojačava, čini mi se, piše Arsenal i dve ukrštene automatske puške M70 u gusarskom stilu. Šta ćemo, gajimo kulturu antiratnog sećanja i mira, ali je fakat da smo poznati i kao prva fabrika oružja. Prilazim i čestitam mu, objašnjavajući da smo na prvom „Arsenalu“ ceo prostor preplavili vizuelnim umetnicima iz grada i njihovim delima – Jovana je na velikom platnu preko puta Čaurnice oslikavala konture posetilaca, Barlov u Muzeju oružja postavio izložbu svojih rok-portreta učesnika u Dalijevskom maniru, a Jana Danilović, Fjužn i puno drugih, po starim zidovima fabrike su na tablama crtali grafite, koje smo posle odneli u Dom.

Stižem na Garden i pratim bend matorih pankera iz šabačkog Kontra komiteta, koji dostojno otvaraju „Arsenal“ i najavljuju dominantnu zvučnu liniju te večeri. Opaki likovi, rispekt. Liniju “tvrdog zvuka” nastavlja beogradski Sanitarium, sa upečatljivim scenskim nastupom članova obučenih u bele mantile. Fanovi polako pune Garden. A onda lokalpatriotska podrška, koja je potrebna svakom gradu. Mladi kragujevački bend Zyrion, koji ozbiljno svira neku psihodeliju, netipičnu za njihove godine i puno lokalnih navijača. Ali i brižni roditelj, radnik Hitne pomoći, koji mom ortaku iz “Danas”, Mišiću plaća pivo dok je tražio informacije o sinovljevom bendu.

Izlazim sa Gardena i krećem ka Mejnu da vidim da li je Arsenalov dimnjak počeo da još više liči sabratu iz Pize. Pa i nije toliko kriv, izdržaće još neki mandat. Ali, shvatio sam nešto drugo, zbog čega ću biti “zeleni” do kraja života i to ne zbog urođenog aktivizma. Beton Mejna i dalje sa rupama kao da se igraju klikeri, ako apstrahujemo parče na prilazu od deset metara koje je zamazano novim asfaltom da se u mraku ne bi lomile glave, vrelo najavljuje temperaturni šok ovog Arsenala. Na Mejnu je i pored nepopunjenog kapaciteta tog trena, bilo za više stepeni toplije nego na ekološkom Gardenu, mada takođe nepunom. Zašto – pa zbog par arhaičnih primeraka drveća koje je uteklo režimskim drvosečama. Ali je postojao i drugi razlog…

Otvaranje Mejna miriše na feromone uzavrelih devojaka koje su došle da čuju pančevački duo Buč Kesidi. Osim šarmiranja svoje glavne publike, oni odaju poštu Mikici ČBS, čiji veliki pano “Superheroj” stoji desno od bine, na zidu fabričkih zidova koji samo što se ne sruše, za razliku od sećanja na “Kapetana Mikija”.

Vraćam se u svoju baštensku bazu gde kreće beogradski Centurion. “Stara škola” ponovo održava zvuk Gardena i počinje da ga puni. Sa Mitom i njegovim kolegom iz “Rokomotive”, mojom kruševačkom ekipom, laički komentarišem kako je prvi dan tanjeg lajnapa, jer nema “zvezda”, pošto je Gogol Bordelo bezrazložno otkazao, a beogradski organizatori nisu našli zamenu i kako će se to odraziti na posetu. Kakva greška “u koracima”…

Sumrak pada na Garden, a ja nakon konverzacija sa poznanicima iz cele Srbije i kriznog analiziranja cena pića po šankovima, pogledah oko sebe staru Zastavinu baštu u neverici. Pred Orgazam, ljudska reka popuni prostor do zadnjeg ćoška. I najavi trend ovog Arsenala, nezapamćenu posetu. Odnosno, želju za opuštanjem, kretanjem (Kragujevac je kao centar Srbije svima blizu), razmenom energije, jednom rečju – normalnim životom.

Preživeli “paketaranžmanovci” sviraju od stvari sa novog albuma do šetnje kroz svima poznate hitove, od “Papagaja” i “Krokodila” do stvari sa “Distorzije” i potom devedesetih. Kao da sam na nekoj žurci. I to je očevidno, jer je na Gardenu, bar oko mene, više matoraca nego klinaca. Vesela “muška bratstva”, pobegla od žena i dece sa pivom u rukama i osmehom na licu, pevaju sa Giletom u glas pedo-himnu “Sve moje više nije moje, Sve moje sad je tvoje, Moje lice i moje suze, Sada neko drugi uze.”. Prethodno veče sam na Đaćkom trgu, ispred prve Gimnazije, u okviru lokalnog festivala muzičkog filma, vrlo zanimljive manifestacije inače, gledao dokumentarac o Orgazmu “Evo, sada vidiš da može”. Isti, koji je zapravo drugi film o ovoj grupi do sada, osvojio je glavnu nagradu na prestižnom i jedinom nacionalnom festivalu “rokumentaraca” Dok’N’Ritam u Beogradu, gde sam i ja po drugi put učestvovao kao autor u regionalnoj takmičarskoj selekciji sa filmom “Koncert za mir”. U principu, Orgazmov film je zasluženo dobio nagradu, Simojlovićeva režija je profesionalna a Ambrozićeva ideja dobra, ali je po mom mišljenju predug pa se gubi ritam bazično pank-rok benda i istovremeno još jedna žrtva trenda “rokumentaraca” da se, često i na silu ubacuje politička angažovanost. I moj drug Pera Janjatović, koga doduše i ja koristim kad radim slične stvari.

U jednom trenutku shvatam da od gužve i vreline na Gardenu nema vazduha i iskusno se uvalivši na kraju “klinačkom voziću” koji je krčio masu, pobegoh ka Arsenal korneru i Čaurnici, gde je odjekivala neka dobra elektronika. Kako je Arsenal prvenstveno, bar kako smo ga mi u Domu zamislili – rok festival, gde je na prvom bila jedna, jedina, glavna bina, elektronska muzika nije primarna ali je bitna zbog verne publike. Vizuelno, ja sam se u beloj košulji,  lanenim pantalonama i mokasinama, najviše uklapao upravo ovde, čak i po godinama, jer sam primetio uz razigranu mladež i puno svojih ispisnika, koji su poput mog kuma Nenada aktivni učesnici ove muzičke struje. Koja je, zahvaljujući menadžeru stejdža, našem Kragujevčaninu sa jednim od najboljih DJ nikova koji sam čuo – “Petrovitz Yugoslavia” i ove godine sa jako dobrim programom. Kako sam propustio “kragujevački DJ trio”, pored Petrovitz-a koji je i otvorio Eksploziv stejdž i Gorančeta i brata mu Vajta, naleteh na ulazu na još jednog poznavaoca, takođe našeg di-džeja Srećka Divića, koji mi objasni da razigrani elektronski zvuk nosi beogradski DJ Peppe. Opet “stara škola”.

U potrazi za daškom svežeg vazduha, produžih ka Mejnu, gde su (kolega doktor) Nele Karajlić i Stefan Milenković u duetu “Rock El Clasico” spajali hitove Pušenja i klasiku, očekujući manje ljudi i naravno, više prostora za oporavak od vrućine i nedostatka kiseonika. Kakva greška, kao da sam početnik koji je prvi put došao da vidi o čemu se radi, a ne deo ekipe koja je bila od početka. Mejn se napunio gotovo do bezbednosne ograde oko dimnjaka, omladinom i seniorima koji cupkaju uz zaista moćnu kombinaciju dve, na prvi pogled različite muzike. Ali, Stefan Milenković u crnom mantilu i sa istim šeširom, uz kompletnu gudačku liniju i Neletov rok tim, zvuči kao Žan Mišel Žar ovih prostora. Moćno.

Vraćam se na Garden da ispratim glavni zvuk večeri i naravno, mog druga iz Aranđelovca, Tozu Rabasu i njegovog Zvonceka. “Čiča iz Rogače”, kako glasi njegov alter ego nastupa u gluvo doba, kao da je drekavac sa Bukulje a ne panker, ali on mi je drugar još od devedesetih i moram da ga ispoštujem. I zbog njega i zbog jubileja i zbog jedinstvene kombinacije tvrdog zvuka koji nose Vuja, Dreja i Voja i Tozinih performansa, zarad čega sam ovaj pravac, kao sagovornik odličnih dokumentarista uz Banje na čelu sa Staletom koji rade film, teoretski krstio sa – “Art Pankom”.

Strateški, sa par piva, čije festivalske cene čak nisu ni mnogo različite od “korona cena” Srbije koje najavljuju divlju inflaciju i sumrak kvazi-neoliberalizma ovih prostora (“nemačke cene – afričke plate”), prelazim na odličnu kafu tik uz ulaz na Arsenal korner i koristeći prednosti presa ulazim u bekstejdž Gardena. Tamo me na ulazu pozdravlja Čavka, nekada odličan tonac Radio Kragujevca i sin još poznatijeg fudbalera Radničkog sa kojim lamentiram o destrukciji medija u Kragujevcu koja je i dovela do toga da radi u agencijskom obezbeđenju. Opet, samo sećanja što bi rekao rani ČBS…

A u bekstejdžu Gardena prve večeri, “Bal vampira devedesetih”. Ritam, DLM, Sanšajn, Zvoncek… Što bi rekao stari drug iz tog vremena, Zlatko Jošić, nekadašnji menadžer svirki beogradskog KST-a – “Potrebna nam je ozbiljna smena generacija!”. Složih se i pomislih, da, svuda, od alternativne muzike, do politike, jednom rečju – sistematske promene…

Najzad odmaram noge sedeći ispred “Zvoncek ofis” na Gardenovom bekstejdžu, dok besedim sa Rabasom koji puši cigar – muštiklu kao Krcun u najboljim danima. Uz njega sin, momčić isti kao mladi glumac šmeker iz drugog Terminatora, lep na oca naravno i Vujina Anđela koja zbori kako je i ćerka bila na Arsenalu, predstavljajući trend kragujevački da se deca od malih nogu uče pravim vrednostima, što je i napravilo brend da je ovo grad rokenrola. Vuja leti po bekstejdžu kao pogubljen jer radi i kao tonac pankerima i kao muzičar i kao “devojka za sve”. Teško je biti danas pank-roker-samostalac u Srbiji, čak i ako si tvorac alternative centra i čovek čija se pesma (“Samoća”) sluša i dalje po preživelim domovima kulture Hrvatske i Slovenije. Prokletstvo Šumadije, niko nije prorok svoga sela…

Zvoncekova bilježnica ove godine slavi 35 godina od nastanka, kao jedinstveni projekat pank roka stare države. Tvrdi zvuk i poruka, ništa više, ali to je krucijalna stvar. I razmena energije sa publikom na čemu i počiva scenski nastup ovog umetničkog žanra. Kako su novi-novi organizatori iz Beograda uz saradnike na terenu, koji su uz politički potpis lokala preuzeli ideju i koncept Doma omladine koji je i napravio ovaj festival, zamislili, potrebno je što duže zadržati publiku “u prostoru” da bi se uz oko zacrtanih 100.000 evra (oko trećine lokalnog budžeta za kulturu van institucija) i prodatih maksimalnih karata uz sponzorske uplate, napravio što veći obrt takozvanim “kreativnim industrijama”, koje su zapravo pljačkaši savremenog stvaralaštva Srbije. Odnosno građana i građanki, čiji je to novac. Jer – “I, šta ćemo sad?” što reče, ne predivna propovednica Konstrakta aktuelno, nego Toza Rabasa još pre neku godinu na tribinama Pere Janjatovića po Srbiji. Kad se novac siromašnih građana vanbeogradske Srbije skrca u par-danski festival, šta će oni koji moraju i hoće da žive tu da rade? Da sede po kafančinama? Egoizam današnjih oligarha koje manipulisani narod glasa ili ne glasa jer se otima, ravan je atmosferi predrevolucionarnih zemalja istočne i centralne Evrope. Mada je Arsenal svakako potreban gradu, jer mu daje infuziju života. Sličnu nedavnom opraštanju Smaka.

Rabasa u svom nastupu, simoblično predstavlja “Srpski Panj”, zapravo pravi panj od hrastovine koji je izneo na scenu i postavio ga ispred portabl TV-a, kao glavnog sredstva manipulacije nepismenih (faktički, razumski i medijski) glasača – “panjeva”. Na kraju ga je, uz Vujinu psihodeličnu gitaru u pratnji i rascepio sekirom, metaforički ukazujući da nije problem u medijskoj manipulaciji koju politički donosioci odluka i pretendenti na iste sinekure, koriste od prvih ozbiljnih devetomartovskih demonstracija kada je pala nedužna krv zbog medija, nego u onima koji percipiraju laži. “Srpskim Panjevima”, alias glasačima, koji po/stoje kao “kamen za kupus” (kako se kaže u Šumadiji za nepotrebnu stvar koja jednom godišnje služi svrsi), gledaju egoistički svoje plate i penzije ne shvatajući da su oni to zaradili sami i više daleko i da im falange iz devedesetih, pojačane pljačkašima novog milenijuma i dalje parazitski uništavaju živote. Toza Rabasa je “Srpski Panj” rascepio na Gardenu poslednjeg dana juna, 2022. i spasao dušu…

Posle ovog, možda i glavnog performansa ovogodišnjeg Arsenala, preostalo mi je samo da uz zvuke Sanšajna, obojene mirisom gandže i motivom Lajnarda (“Alabama”) odšetam u jutro koje se budilo i osvetljavalo stari put kući nekadašnjih radnika propale Zastave uz Lepenicu.

Petak najavljuje novi toplotni i ljudski udar na Arsenal, već u prepodnevnim satima. Čujem se sa mojom ekipom iz Požege da im pokupim akreditacije i sačekam ih pred početak programa. Bašte Balkana i Stare Srbije pune ljudi koji ručaju, u kafeima nema mesta, u Svetozara Markovića vidim stanodavku koja čeka veću grupu posetilaca, male radnjice pune klinaca koji kupuju… Teoretski, to se zove efekat prelivanja, odnosno “spillover” gde od aktivnosti kreativnih industrija ima koristi i lokalna zajednica, odnosno sektori ugostiteljstva, obezbeđenja, prevoza i trgovine u ovom slučaju.

Tambura i Fanđo, kao vođe seniorske ekskurzije iz Požege čekaju me kod spomenika radniku koji je postavljen posle rata umesto srušenog kralja Aleksandra. Veseli i dobro raspoloženi za kuvanje, kažu da im je ovo omiljeni festival, ali i da je u početnim izdanjima imao više duše. Pričaju kako su čuli da više nema karata, a to mi potvrđuje i Novak sa RTV Aranđelovac nekada, koji mi se javlja kod ulaza. Po prvi put rasprodat dan u dvanaestoj godini. Ljudi su stvarno željni života.

Poučen jučerašnjim gušenjem na Gardenu, pratim lokalpatriotski samo Istok Iza i LUR, uživajući u Trndinom novom izvođenju starih pesama i standardno dobrom pank-roku Lurovaca koji promovišu novi materijal. Na Mejnu koji je već prepun, kreće Đule. Nisam fan, ali poštujem zvuk Van Goga, veliki profesionalizam i svirka kao sa CD-a, uz dizanje atmosfere za inostrane zvezde Plasibo. Iz bekstejdža, gde bežim od gužve tragajući za daškom vetra, čitam telop pred nastup u kome se publici preporučuje da uživa u muzici, umesto da snima i slika mobilnim telefonima. Slično je uradio i Dilan na evropskoj turneji kada je na početku koncerta, nakon deset minuta prekinuo nastup i zaćutao, da bi potom zamolio publiku da za promenu uživa u muzici, umesto da istu gleda kroz ekran androida, kad je svedok a ne onlajn posmatrač. Međutim, da se ne radi samo o tome, nego i o kopirajtu, shvatio sam kada nas je iz novinarske zone bukvalno izbacio tip iz obezbeđenja, ne dozvolivši čak ni tridesetak sekundi snimljenog lajva, tako da su fotoreporteri naoružani teleobjektivima i daleko većim veštinama od mene koji snimam mobilnim, jednostavno otišli u publiku da rade svoj posao.

Zajedno sa Fanđom iz Požege iz bekstejdža Mejna slušam Plasibo, dok nam Pera glumac iz Pozorišta za decu, koji pomaže drugaru, toči pivo. Hvalim se požeškom drugaru kako u Kragujevcu imamo i za šankom profesionalne umetnike, spremne da izvedu performans, naprimer točenje hladnog zaječarca bez lihvarskih bonova za elitne goste. Plasibo slušam uživo iz off-pozicije, jer jednostavno fizički ne može da se prođe kroz krcati Mejn. Zvuče dobro iskreno, alternativno – androidni rok (“homoseksualni”, što bi rekao Saja Janković, moj dragi profesor pop-kulture sa doktorskih na FDU), koji nije džabe doprineo rasprodaji festivalskog dana.

I dok se Plasibo sa dva ogromna šlepera za tehniku, okruženi profi Kinezovim obezbeđenjem povlače sa Mejna, kao Ukrajinci iz Lisičanska, razmišljam kako je malo mirovnih poruka velikih zvezda, a koje bi trebalo da pršte na sve strane. Jedan je bio “Koncert za mir”. A i ljudi valjda ovakve manifestacije koriste da se oslobode stresa, napune pozitivnom energijom i odmore od epidemije, rata i galopirajuće bede.

Sa Fanđom ulazim na Garden i shvatam da je to nemoguće, jer armija klinaca u pet kolona izlazi sa istog nakon nekog “T-Rep” sastava, da bi sačekali Senidah na Mejnu. Srećom, moj drugar iz Zapadne Srbije je krupan pa se kotvim iza njega, uzimajući vazduh kao da ronim na dah. Nekako uspevamo da se probijemo do tonca, gde nas u gužvetini čeka raspoloženi Tambura. Čekamo I-plej. Ustvari, ne mogu da izađem ni da hoću, pa onda bar nešto pametno da radim. Maju i ekipu nisam dugo slušao uživo, čak od neke svirke u našem SKC-u od pre dobrih petnaestak godina i zaista, zvuče jako dobro. Bubanj kao glavni instrument, bas kao glavna melodija, gitara radi ritma i dva žestoka ženska vokala. Vreme žena dolazi, rekoh.

Umoran od vrućine i gužve odslušah početak Majki, iscrpljen kao Baretov glas i izađoh sa Arsenala, slušajući do gajbe kako Roni Sajz dekontaminira Mejn…

Poslednjeg dana festivala, takođe rasprodatog i vrelog, ali po meni programski glavnog, iskusno krećem sa Mašom, koja će mi blagovremeno, supružnički i majčinski reći gde ima vazduha u gužvi, proveriti broj pivskih čaša zbog hipertenzije i praviti društvo u igri. Žene su zakon, pogotovo za festivale ovog tipa.

Odmah ulazimo na Mejn i čekamo Konstru, moju omiljenu performerku, koja prvi put koncertno nastupa u svojoj zemlji nakon evrovizijskog uspeha. Mejn je već prepun, a osim izmešane ekipe juniora i seniora, očevidan je veliki broj male dece, sekundarne publike umetnice. Osim svog aktuelnog projekta, ona izvodi i rane radove sa Zemljom Gruva i jednom rečju zvuči vrhunski, kombinujući art i pop-rok. Dok Konstra priča kako “umetnica mora biti zdrava”, trčim u bekstejdž da se slikam sa njenim akvamarinskim očima. Pristaje naravno, uz onaj čarobni osmeh, divna žena i umetnica.

Sliku osim drage uspomene koristim potom i za “mim – istraživanje” koje neko vreme sprovodim preko FB radi izrade naučnog rada o ljudskoj percepciji tematske satire na društvenim mrežama. Tokom Arsenala sam imao čak i par porudžbina od dragih ljudi, a puno poznanika je reklo da im se dopada. Ovaj mim sa Konstrom je toliko bio praćen, da ga je čak i jedna beogradska FB strana preotela, naravno bez odobrenja, uzevši ne samo sliku koju su premontirali, nego i kompletan tekst. Interesantan podatak, koji će biti zabeležen u radu svakako, tako da će istraživači pored merenja biheviorizma u digitalnoj sferi, saznati i pojave kršenja kopirajta u istoj, što je očigledno manir na ovim prostorima Pogotovo za tekst, koji je po meni ključan, jer je digitala prepuna fotografija, svi imaju mobilne, a narativ treba smisliti. Ovo je drugi put da mi neka od bezbrojnih “anonimnih” FB strana “pozajmi” tekst, prvi put je bilo kad je tip bukvalno spakovao u svoj info moj uvodni tekst povodom smrti Borisa iz Smaka. Kao što fotografi poznaju svoje slike, tako i ja koji pišem, poznajem svoje rečenice i stil…

Nakon drage Konstre, prepuni Mejn čeka Tiveri, koji su već svirali na Arsenalu pre neku godinu, kada sam moram da priznam bukvalno pobegao sa nastupa, ali ne zbog muzike, nego zbog kiše i hladnog vremena. Pet vokala, elektro dab sa latino primesama i zvukom sitara, neverovatan scenski nastup i zvuk, naterali su Mašu i mene da sve vreme igramo. A ne pamtim kad sam to zadnji put radio ovde. Ustvari, lažem. Igrao sam na Momčilovim pesmama prošle godine…

Napunjeni pozitivom Konstre i Tiveri, razigrani, Maša i ja krećemo po dalju dozu na Garden gde uskoro kreće Rundek. Poučeni, idemo krajnje desno tik uz zid nastrešnice i tako se probijamo do bekstejdža gde kreće Darko sa ekipom. Ali, ne lezi vraže, Garden je toliko prepun, da krhka ograda koja deli publiku od bekstejdža počinje da se opasno ljulja, tako da nesrećno obezbeđenje mora da svojski zapne i pridržava je rukama, kako sve ne bi otišlo u propast. Rundek ipak nije za Garden u ovom postapokaliptičnom vremenu, preveliki je, ne samo zbog lika i dela, nego što ga ljudi i dalje vole, dok kao feniks obnavlja svoju publiku nanovo…

Nakon obnove pozitive “Rundek dozom”, Maša i ja krećemo u naizgled nemoguću misiju probijanja ka Mejnu, koju brzo ostvarujemo zahvaljujući Kinezovoj predusretljivosti i obilasku stare protokolarne zgrade Zastave, kako bi stigli na finalno punjenje energijom od prijatelja iz Goblina koji zatvaraju ovogodišnji festival.

Za razliku od igranke na Tiveri, na Goblinima mora da se skače, jer moji dragi Šapčani obeležavaju jubilej. Takvi su oni od prvog koncerta, koji smo im Jova i ja pravili u bašti Doma sa Zvoncekom i Bongom. Beskompromisni, energični i angažovani. Pred sam kraj, dok se na bisu pripremaju da izvedu himnu “Ima nas”, Maša i ja trčimo u bekstejdž da ih pozdravimo. Vlada diže ruku kao legionar pred arenu, Alen i Leo me košarkaški pozdravljaju, a Goluba ljubim u ćelavu glavu. Volim ih oduvek, mislim dok u povratku skačemo na jednom od najfurioznijih festivalskih zatvaranja.

I šta ćemo sad? Da polomimo kilo šuko-utikača ili zamotamo šal od svile? Važno je da nas ima! A Arsenal je svakako potreban ovom gradu, kao i mi njemu.

dr Vladimir Paunović

Foto: POP Forum