(Hronika rok muzike Kragujevca 1970 – 2010. deo 8.)

Nakon vođenja “top – liste” i mog definitivnog elegantnog izbegavanja politički kastriranog informativnog programa, gde mi je pomogla i duga kosa koju sam u to vreme nosio, upao sam u “medijsku mašinu” stresnih rokova. Trebalo je započeti i redovnu emisiju pored snimanja gradskih ad-hoc priloga. Kako je u to vreme devedesetih, bio popularan “MTV Unplugged”, jednostavno sam napravio inverziju Momčilove pesme i započeo serijal “Muzika bez struje”. Koji je trebalo “napakovati”, odnosno snimiti unapred zbog tipa produkcije i rokova. Naravno, započeo sam sa maltretiranjem brata i rekao mu da sa drugarima iz njegovog benda Alibi, spremi za sledeću nedelju nekoliko pesama. I da obezbedi lokaciju, jer me je mrzelo da se “cimam” (kako kažu mladi) sa vlasnicima lokala.

Prvu epizodu “Muzike bez struje” smo snimali u kafeu “Maska” u tržnom centru u Maršala Tita. Snimatelj Aksa i ja smo stigli u zakazano vreme, a u kafeu su se već namestili, moj brat sa njegovim kontrabasom, Damir sa “akustarom” i Koja, koji je sedeo na barskoj stolici.

Dao sam znak da krećemo sa snimanjem prve pesme i burazer i Damir su vešto počeli da sviraju džezirani uvod, a Koja je počeo da peva:

“I’m just a gigolo and everywhere I go
People know the part I’m playing
Paid for every dance, selling each romance
Ooh, what they’re sayin’

There will come a day when youth will pass away
What will they say about me?
When the end comes, I know
They were just the gigolos
Life goes on without me…”.

Znao sam da su dobri muzičari, ali su me iznenadili. Damir i brat su kao od šale svirali Li Rotovu obradu džez klasika, ali Koja…

Ne što je “skinuo” Dejva “u ton”, nego je i izgledao kao on. Sa dugom, svetlo – plavom kosom, atletski građen i prodornim plavim očima. “Pljunuti” Li Rot. Baš sam bio zadovoljan, što mi je krenula dobro prva TV emisija…

Foto 01: Dragan Kojović Koja, kragujevački Dejvid Li Rot.

U Kragujevcu je tradicija hard – roka i hevi – metala bila neminovna, jer osim što se to najviše slušalo i među muzičarima i među publikom, do pojave alternative, bilo je i najviše bendova koji su takav tip muzike prvo počeli da sviraju, putem obrada svetskih izvođača.

Jedan od takvih je bio i Argus i ovo je priča o njima, iz autentične vizure članova, Dragana Kojovića Koje i Bojana Bokija Simovića.

Koja prvo počinje da priča o svojim muzičkim počecima, kao i o kontekstu scene toga doba u Kragujevcu:

“Počeo sam da se bavim muzikom tako što sam za 01. maj (mislim da je bila 1984. godina) otišao da gledam koncert u Erdogliji. Tu je bio moj drugar Džeki (Đeka Peroli), gitarista, koji me je pitao da li želim da izađem na binu i otpevam njegovu pesmu „Ja mrzim Dojčland“. Pitao sam ga kako to ide – on mi je otpevao kako je znao. Naravno, rekao sam, idemo. Kada smo tu pesmu izveli – bubanj je svirao Vlada Kisovac, nekoliko starih kragujevačkih rokera mi je reklo – “Bravo mali, ti si rođen za binu”…

Tako je krenulo. Slušao sam Riblju Čorbu, Film, Azru, a onda mi je moj tadašnji drugar, a sada kum, Bojan Simović, gitarista, dao nekoliko ploča od kojih mi je najupečatljivija bila “Metalmanija” – i tako sam zajedno, sa jednim velikim krugom drugara, počeo da postajem tzv. “metalac” – slušali smo hevi – metal. Veliki deo ploča i muzike iz inostranstva, u Kragujevac je došao preko Džekija i Rokija. Pogotovu najnovije objavljeni hevi – metal albumi.

U to vreme, u Kragujevcu je svirao Pontonski Most, koji je postao Bledi ruž, a zatim Osvajači, KBO!, Trula koalicija, malo kasnije se pojavio Kronos, Danski prolaz, Feniks, Talisman, Ričard treći, Mirabo, Debela Nensi koja je postala Istok iza i kasnije mnogi drugi bendovi, kao ČBS itd…

Setih se još dva dobra benda koja su svirala u to vreme – Alhambra sa Mikicom gitaristom (škola “Oktava”) i veoma talentovanim pevačem Sašom Simićem. Ivan Bouvi je pevao u nekom dobrom bendu. Gledao sam i slušao u Ozonu i bilo je jako dobro, ali ne mogu da se setim koji je bend bio…

Pratili smo, naravno i starije generacije – SMAK, Ljubav i mržnju, Vrelu krv, itd, plašim se da nekog ne zaboravim, jer je tada bilo dosta muzičara koji su svirali rok, pank i hevi.”

Foto 02: Bojan, “bez čijih rifova i solo – deonica ne bi ni bilo Argusa” po Kojinim rečima.

I Bojan Simović se seća tih dana:

“Kao deca smo slušali svašta, počeli sa Bitlsima, pa preko YU roka, Deep Purple, AC/DC, tako da su nam prve pesme ličile na Hard i Metal. Zanimljivo je, da su nam prve probe bile u koritu reke Lepenice, tu u naselju. Svirali smo na akustičnim gitarama i ručno pravljenim bubnjevima od starih metalnih kanti, selotejp traka i tapeta…”

Koja nastavlja priču o nastanku Argusa:

“Bend je počeo da nastaje tako što je Darko Lukić 1982. godine, odveo par dečaka iz solitera da gledaju koncert grupe Srebrna krila u bioskopu Šumadija, a njegov bend Ljubav i mržnja je bila predgrupa. Nekoliko dečaka od 12, 13 godina su bili toliko imresionirani onim što su čuli i videli da su, kada su se vratili sa koncerta, počeli da, lupajući u oluk solitera, pevaju iz sveg glasa pesmu od Riblje Čorbe – “Egoista”, sve dok ih komšije nisu opomenule da se udalje.

Da bi se bolje razumelo, tada smo se mnogo više družili i bilo je neuporedivo mnogo više dece napolju. Iz solitera kod škole “Svetozar Marković” i najpre bliže, a zatim i iz dalje okoline, formiralo se jedno veliko društvo, iz kojeg je nastalo nekoliko bendova. To društvo se kasnije širilo i obuhvatilo je veliki broj ljudi iz grada. Jedna od najvažnijih stvari koja je bila znak prepoznavanja bila je muzika.

Bend koji je nastajao je najpre menjao članstvo. Sviralo se na školskim igrankama u “Svetozaru”, “Milutinu”, “Radoju, po srednjim školama – Medicinskoj, Tehničkoj, itd. Sećam se dobrog koncerta iz ŠUP-a (’83. ili ’84.), na kojem je moćno pevao Srđan Japan, koji je i napisao neke pesme za Argus. Prve snimke u Zokinoj garaži u Šumaricama snimio je Drakče. Tada je pevao Roki. To je bila ’83. ili ‘84. godina. Naziv “Argus” je dobijen tako, što su preradili naziv starijeg benda “Argulus” u “Argus”, malo da bi pridobili deo njihove slave, a malo i zbog toga što im je ime bilo interesantno – nisu ni znali šta zapravo predstavlja.”

Foto 03: Basista i prvi vokal Argusa, Robert (Roki/Robi) Peroli.

Bojan takođe govori o nastanku benda:

“Argus je nastao ranih 80-ih u OŠ „Svetozar Marković i tu u naselju pored iste škole. Imali smo 13,14 godina. Na samom početku nekoliko članova benda se promenilo i tada je počelo ovako: Robert (vokal i bas), Džeki (gitara), Bojan (gitara), Zoka (bubnjevi).”

A Koja se seća kako je postao frontmen grupe:

“Moja velika želja je bila da postanem pevač Argusa. Bio sam samo drug i pratilac, međutim, zajedno sa Đorđem Milosavljevićem, koji je napisao tekst za pesmu “Prljava četvrt”, počinjem i ja da pišem pesme. Redovno sam posećivao probe benda i u jednom trenutku, napišem tekst za pesmu “Neću da budem više sam”, koju je pevao Roki – Robert Peroli. Pesma je snimljena 1985. godine i Argus je te godine gostovao u Domu omladine u Beogradu.

Na susretima mladih u tadašnjem pozorištu “Joakim Vujić” smo jedne godine pobedili, mislim da je bila 1985., a sledeće smo bili drugo mesto. Iz nekog razloga, pevao sam ja. Onda sam 1985. i 1986. snimio kod Bobe Narandžića dve pesme sa Bojanom – “Love me” i “Side of magic”. U nekom trenutku počinjem da pevam u Argusu, jer Roki nije voleo da peva. Sledeće, 1987. godine, odlazim u Beograd, pravo u Avalsku ulicu u čuveni tada beogradski “Studio O” i sa vlasnikom Oliverom ugovaram snimanje jedne pesme. Producent nam je bio Cvele iz Bajage, a Bajaga i instruktori su u to vreme snimali album “Jahači magle” u istom studiju.

Tada smo snimili pesmu “Htela si to”, koja je za to vreme zvučala veoma dobro i posle toga sam zvanično postao pevač Argusa.”

I Bojan priča o Kojinom dolasku na mesto pevača grupe i prvim snimcima Argusa:

“Prve demo snimke smo radili sa čuvenim toncem Drakčetom i u studiju kod Bobe Narandžića. Tekstove počinje da nam piše naš drug Koja, koji uskoro i postaje novi član benda, kao pevač. On je ustvari i bio uvek tu pored nas, kako u školi, naselju, tako i u muzici. Godine 1987. prvi put snimamo u beogradskom studiju i bend, po malo menja pravac, tj. svira ozbiljniji, zreliji hevi – metal.”

Foto 04: Bojan u ranim “metal” danima.

Koja govori o daljem radu Argusa:

“Družio sam se sa Sašom Loknerom i on mi kaže – “Kojo, odlično svirate, dođite u Beograd i sigurno ćete uspeti!” Bili smo vezani za Kragujevac i pokušavali da uspemo u njemu. Mnogo kasnije, u jednom razgovoru, Točak mi kaže – “Iluzorno je baviti se rok muzikom, u gradu koji nema makar milion stanovnika. To važi i za Ameriku.” Bio je u pravu.

U februaru 1988. snimamo još tri pesme u studiju “O”, sa istim producentom – “Kraj”, “Ko ne umire” i “Dan kad sam imao sve”. Vežbali smo u Domu Omladine Kragujevac, gde smo povremeno i nastupali, bili smo pobednici gitarijade u Jagodini 1987. U to vreme smo više vežbali i pravili nove autorske pesme, nego što smo nastupali. Počeli smo da vežbamo i pesme na engleskom, koje sam pisao. Vežbali smo i u Domu vojske.

Pesme smo pravili spontano, svi zajedno. Obično, Bojan započne sa nekim rifom, a onda svi pomalo. Gledamo u Rokija, koji je imao istančan muzički ukus. Ako on odobrava gestikulacijom, radimo dalje. Ako negoduje, ta pesma se ne radi. Melodijske linije pevanja i tekst pišem ja, na već urađenu muziku. Tako smo radili, uglavnom.

U Hali “Jezero” smo nastupali 1990. Trebalo je da budemo predgrupa Galiji, međutim, oni su došli i žurili su negde. “Momci, možete li da nam date vašu opremu i instrumente i da mi nastupimo pre vas?” – pitali su nas. “Može!” – rekli smo i tako je Galija – nama bila predgrupa, pa smo posle njih nastupali u Hali pred nekoliko hiljada ljudi.”

Foto 05: Nastup uživo Argusa u Hali Jezero u Kragujevcu sa pesmom “Save land”.

On i završava priču o Argusu”

“U novembru 1990. u studiju “Kazablanka” u Beogradu, sa producentom Dušanom Bezuhom snimamo album na engleskom jeziku, koji planiramo da plasiramo na američko “andergraund” tržište. Pripremamo i kompletan promotivni materijal. Pošto je Amerika bila daleko, a u jednom trenutku su se pojavile jeftine studentske avionske karte za London, ja iz prevelike samouverenosti donesem odluku da Bojan i ja odemo do Londona i da tamo ponudimo materijal u 15 najvećih svetskih diskografskih kuća – “Atlantic”,” WB”,” Sony”,” MCA”,” RCA”,” Mercury”… Bilo je to u martu 1991. godine.

Dobijemo odgovor od pet velikih diskografskih kuća – “Bravo, momci, super svirate, iznenađeni smo da tako nešto postoji u Jugoslaviji, ali ove godine je kasno, javite se iduće godine”, u tom stilu.

U maju 1991. sazovem sastanak benda i kažem – “Momci, ako želite da nešto uradimo, predlažem da batalimo sve i da se posvetimo samo muzici!”. Dobijem odgovor – “Ali ja sam zlatar!”, “Ali ja sam staklorezac!”…

To me toliko pogodilo, da je tada bend prestao da svira.”

Foto 06: Koja u tipičnoj temperamentnoj pozi na live svirci Argusa.

Dragan Kojović govori i o svom daljem muzičkom radu:

“Pomagao sam kasnije bendu Kristi, a onda me Damir pozove da pomognem njihovom bendu. Ta pomoć se pretvorila u ozbiljan rad. Bend je dobio naziv Alibi. Svirali smo kao predgrupa SMAK-u u bašti SKC-a, mislim 1993, ili 94. godine.

“Saša Trapez” me pita da konkurišem kod “Prijatelja dece Kragujevca” za dečiju Himnu grada Kragujevca 1993. Ja mu kažem – “Čoveče, šta ti je, ja sam hevi metalac, kako da pišem pesmu za decu?” – on mi kaže, možeš ti to, napiši nešto.

Ja napišem pesmu i na Damirovu muziku, koju mi je poklonio, ta pesma bude izabrana za Himnu dece Kragujevca. Naziv pesme je “Biću tamo”, ili Himna dece Kragujevca.

Od tada radim pesme za decu. Objavio sam dva albuma i nekoliko knjiga.”

Foto 07: Koja u “post-metal” periodu, sa novim “bendom”.

On priča i o životu drugih članova benda Argus posle prestanka sa radom:

“Bojan je svirao u Agati, SWAMP, u još nekim bendovima, a i sada je aktivan u bendu Vesela mašina. Džeki je svirao bluz u Hrvatskoj, a nastupao je i sa rok bendom na motorijadama po Hrvatskoj. Zoka je svirao bubanj u grupi Drama. Rokija je neki nesrećnik ubio 1994. u Petrovcu na Mlavi i to je jedna od najstravičnijih informacija koje sam čuo u životu – tada mi se srušila predstava koju sam imao o svetu prvi put, a drugi put 1999. godine.”

Foto 08: Argus na sceni.

Koja završava priču o svom daljem radu, ali i vremenu koje je za nama:

“Još je interesantno da sam, da bih sprečio besomučno piratisanje mojih pesama za decu, odlučio da ih distribuiram preko neke izdavačke kuće širom sveta. Prilikom ove distribucije dođem i do “Amazona”. Tako me 2016. godine kontaktira mejlom “kćerka firma Amazona”, firma “Krijejt spejs” (Create Space) – pitaju me, imam li neki materijal za objavljivanje na engleskom jeziku. Mislim se, nemam, odakle mi, ali nisam im ništa odgovorio. Posle nekoliko dana setim se da imam onaj materijal snimljen u novembru 1990. Pošaljem im. Priča je malo duža, ali na kraju nam izađe u Americi i to u Sijetlu, koji smo najviše voleli – CD grupe Argus “Closer to me”.

Posle kažem KG muzičarima – “Ako hoćete da sarađujete sa mnom, sigurno uspevamo posle 26 godina!”

Mi smo iskreno voleli sve KG bendove i ko god je tražio našu opremu, a imali smo u to vreme najozbiljniju opremu – “Maršale”, gitare, “Sonor” bubnjeve iz Engleske i razglas, mi smo davali. Naravno, sve što smo ikad radili, rađeno je besplatno, t.j. mi smo plaćali sve troškove svoga rada. Svoju opremu smo davali besplatno na korišćenje. Dom omladine, a kasnije Dom vojskem besplatno nam je davao prostoriju za vežbanje. Kasnije nam je i Ranđel Mihajlović dao besplatno salu PMF-a na korišćenje. Tu je počela sa radom i Točkova škola gitare. Bio je to jedan sasvim drugi svet…”.

dr Vladimir Paunović

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2024. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: (arhiva Dragan Kojović i Bojan Simović/Naslovna: Argus (sa leva na desno) – Džeki, Robi, Koja, Boki, Zoka/FB Dragan Kojović/Screenshot You Tube Argus).