(Hronika rok muzike Kragujevca 1970 – 2010. deo 1.)

Sećam se… Vodio sam pred nastup neke od inostranih umetnika sa REFRAKT-a gradom. Taj festival, koji je Ubović radio sa Vladom iz Zrenjanina i sa mnom najviše, uz par drugih gradova “iz unutrašnjosti” što bi rekli Beograđani, bio je zanimljiv početkom dvehiljaditih, ne samo zbog promocije “alternativne kulture” (jer se tako i zvao – Regionalni festival alternativne kulture), ma šta to značilo, nego jer su programi, iz inostranstva ili meni uvek dragog regiona bivše uz obligatnu “domaćicu”, jednostavno kružili među gradovima.

Lepo je bilo videti skandinavske slikare, slovenačke karikaturiste, hrvatske glumce ili austrijske džezere, kao u ovom slučaju.

Pošto sam smestio trio muzičara u “Ferijalac”, koji je bio najpogodniji zbog ograničenog budžeta i blizine, na putu ka Konginom klubu u bivšoj zgradi “Abraševića” preko puta crkve, gde su trebali da sviraju, prošli smo pored Doma.

Zaista veseloj družini, koja je bila raspoložena i ljubopitljiva, pričao sam priču o gradu, glumeći “gritera” u praskozorje mobilnih aplikacija.

Odjednom, visoki saksofonista, koji je bio toliko ljubopitljiv da je na momente delovao kao nemački špijun pred Veliki rat a ne džezer, začuvši višegitarsku “Bisku” kroz otvoreni prozor prvog sprata predratne kuće, upita:

• “What is that? Who’s playing?”
• “Kids play the blues!” – odgovorih, ne bez “lokalponosizma” (moja kovanica za “lokalpatriotizam”, od kada su mi ga ogadili populisti)
• “I have to see it!” – gotovo viknu stranac, pogledavši me molećivo plavim očima.
• “Naravno, da moraš, zato sam vas i vodio ovde, treba da me hvalite po Beogradu.” – pomislih u sebi i klimajući glavom na stranu, pokazah im da me prate uz stare kamene stepenice.

Otvarajući lagano, dvostruka, tapacirana drvena vrata, staru upravnikovu kancelariju, iz vaspitanja sam kucnuo po okovu mesingane brave, dobro znajući da me unutra niko neće čuti od zvuka “akustara” koje su sinhronizovano svirale poznati Smakov instrumental. Ali, nije ni trebalo izvinjavati se makar polutiho, jer je dobroćudni profesorov osmeh i klimanje glavom u ritmu muzike, kao najbolji metronom učenicima, predstavljalo najbolju dobrodošlicu. Naravno, za poznati lik, odnosno mene, dok su stranci po pravilima svog uređenog državnog sistema i dalje strpljivo čekali na početku drvenog stubišta.

Dao sam im znak rukom da uđu za mnom i stao sa strane, praveći im mesta za ulazak u sobi prepunoj muzike i instrumenata za nju.

Tri devojčice, nagnute nad svojim gitarama nisu ni primetile naš ulazak, dok nas je dugokosi dečak samo ovlaš pogledao dok je menjao hvatove.

Mikica je, dobroćudnim osmehom pozdravio goste, ne prekidajući svoju misiju učenja bluza i novim klimanjem glave dao znak svojim učenicima da nastave. Jer se muzika ne prekida. Džezere i mene je preplavio osećaj zadovoljstva, kao da smo se popeli na binu sa strane jer znamo roudija…

Foto 01: Mikica sa učenicom “Oktave”

O svom autorskom radu, koji je uz pedagoški takođe zanimljiv, jer se radi o “nešto između” zvuku kragujevačkog roka, Milan Mikica Milosavljević je pričao:

“Grupa Alhambra je nastala devedesetih godina, kao plod mog interesovanja za instrumentalnu muziku i prošla je razne postave. Najstandardnija postava je radila od 1989. do 1991. godine, davno je bilo, u sastavu Goran Milutinović Peča – bas, Zoran Gavrilović – bubnjevi, Goran Milutinović – Caca klavijature i ja.

Svirali smo po klubovima širom Srbije, svirali smo u KST-u u Beogradu. I tako, ta grupa je napravljena bez nekih pretenzija da nešto više uradi, jednostavno, voleli smo instrumentalnu muziku i to smo svirali.”

Kragujevačka grupa Alhambra, osim što nema dodirnih tačaka sa istoimenom beogradskom grupom, muzički bližoj žanrovskoj toponimiji, takođe spada u početke mešavine (“fusion”) zvukova, van glavnih struja treće generacije – bluza, hard roka, pop roka i alternative, u njihovom slučaju bluza i roka, uz dodatke novoga, poput sadašnje “world” muzike, čak i džeza (nastupali su i na džez festivalima) i frakcija klasike. I u prvoj fazi puno improvizacije, koja je upravo naginjala bluzu. Uz osnivača i generatora grupe Mikicu Milosavljevića, u njoj su svirali i Slobodan Stojanović Kepa i Saša Ranković na bubnjevima, Miloš Nikolić na klavijaturama i Miloš Petrović na basu.

Foto 02: Jedna od postava grupe Alhambra

Mikica Milosavljević nastavlja priču o svom bendu:

“Druga postava grupe Alhambra je uradila par snimaka i koncerata u Šumadiji 2005. godine i to smatram uspešnim pomakom u svojoj karijeri. E, ono što me stvarno raduje, ima mnogo postava u grupi Alhambra, a sada je nastavljaju dve moje ćerke i dve moje učenice…”.

Foto 03: Dalji život “Alhambre” kroz “Oktavu”.

 U to vreme, od polovine devedesetih sam imao priliku da pratim nacionalne umetničke promocije preko rada na TV K9, koja je bila jedna od prvih, ako ne i prva lokalna televizija u zemlji i imala gotovo regionalnu pokrivenost. Kao nusprodukt pionirskog učenja elektronskog emiterstva u medijima, ali i tadašnje političke situacije, od međunarodnih sankcija, preko kontrole medijskog sadržaja.

U kući raznih poslova ’90-tih, advokata Mrdakovića, koja je bila u mojoj ulici, Cara Lazara, dešavala se promocija filma “Vizantijsko plavo” za koji je Točak sa jednom od post-smakovskih postava radio muziku, medijska promocija sa glumcima, dok je sam film, uz koncert potom, bio namenjen prikazivanju u dvorani “Šumadija”.

Glumačko predstavljanje mi je ostalo u sećanju, ne toliko zbog lepe, razmažene i nestašne Kaje Žutić, a sigurno ne zbog Ristovskog za koga i ne pamtim da li je uopšte bio prisutan ili je pronicljivo otišao na večeru sa Džadom, nego zbog – Dimitrija Vojnova. Ne što je izgledao kao da je upravo došao sa seta iz Markovićevog “Tito i Ja”, nego što je bio strašno simpatičan, starmalo odgovarajući na pitanja uz grickanje grisina iz koktel-bara promocije.

Da i zbog Točkovog provaljivanja mene prilikom upoznavanja sa Katarinom:

• “Kajo, ovo je Vlada, on te inače zove Žugić!”, aludirao je Rade na moju lapsus-lingve najavu prilikom izjave koju mi je dao.

Naravno, nisam mu zamerio, jer joj je bilo simpatično, a i posle smo se družili u “Šumadiji” između projekcije i koncerta. Jer je pošto-poto htela da otpeva tri vokalna tona u Točkovom instrumentalu, kao i u originalnoj verziji filma, mada mislim da je više imala želju, kao glumačko dete, da se uz naklon pred prepunom salom, oproba u mašti i kao pevačica.

Foto 04: Mali učenik škole moderne muzike “Oktava”.

Uz Alhambru, kao lični muzički projekat, Mikica Milosavljević je zapravo najviše vezan za rad u kasnijim brojnim varieteima Smaka.

O tome kaže sledeće:

“Moja saradnja sa članovima stare postave Smaka traje još od devedesetih godina, kada je Kepa na kratko svirao u jednoj postavi grupe Alhambra. Nama je to puno značilo u to vreme, a Točka sam upoznao još kao klinac, kada sam dolazio u omladinski Dom i slušao probe Smaka.

A moja saradnja sa Točkom datira još iz 1991. godine, kada sam sa njim zajedno držao školu gitare u svečanoj sali Prirodno-matematičkog fakulteta. Držao sam je, ustvari ja sam od njega učio taj zanat i dan danas držim školu po njegovom metodu.”

Foto 05: Profesor Milosavljević predstavlja vizuelno učenicima Točkovu metodologiju sviranja gitare.

Nastavljajući priču o radu sa Smakom, Mikica govori:

“Nekako, u to vreme se pojavila prilika da se uradi muzika za film „Vizantijsko plavo“. Sticajem okolnosti, Točak je već imao neku muziku, koju smo on, Kepa i ja pomalo vežbali u prostoriji kod Kepe. Oni nisu imali basistu, ja sam tu pomalo svirao bas, malo im pomagao.

Pojavila se prilika da snimimo tu muziku i sticajem čudnih okolnosti, ta muzika se nekako baš fino “zalepila” za film „Vizantijsko plavo“ i otuda sastav TEK. Sa sastavom TEK, svirali smo naredne dve, tri godine i to mi je baš drag period u životu. I na insistiranje produkcijske kuće „Vans“ koja je i radila produkciju za film „Vizantijsko plavo“, nastala je i ta nova postava grupe Smak. Stari članovi nisu bili zainteresovani za tu priču ili već kako je kojim kanalima teklo, uglavnom, ta nova postava grupe Smak se formirala, snimila album „Bioskop Fox“ i sa nekim manjim prekidima radila desetak godina.”

Foto 06: Mikica drži čas škole moderne muzike “Oktava” u Domu.

O svom, očigledno najdražem muzičkom radu, učenju mladih roku i bluzu, Mikica je kazao:

“Škola gitare ima mnogo dužu tradiciju, nego što je moj današnji rad, Točak je još osamdesetih držao školu gitare, na koju sam ja došao ovde u Domu. Devedesetih je on bukvalno postavio taj program i ja sam imao sreću da nastavim i da dan-danas to radim. Mislim da je ta škola sve kvalitetnija i ta priča se nastavlja i dalje…”

Foto 07: Učenici “Oktave”.

“Javni čas Oktave” u galeriji Doma. Prepuno, što redovnih posetilaca programa, što roditelja, što drugara mladih muzičarki i muzičara koji su zapravo “čuvari vatre” naziva, sigurno zvučnijeg od “Doline gladi” – “Grad Roka”.

Nakon nekoliko zvučnih sati, u kojima su se smenjivale pozitivne vibracije i energija u vidu kombinacije početničkog i iskusnog (profesor Mikica je uvek sa gitarom iza svojih đaka) sviranja rok i bluz standarda od Hendriksa i Kleptona do Smaka, aplauza i uzvika podrške mladima, na maloj, ali sasvim dovoljnoj bini Doma je počela da se namešta za dužu svirku grupa mladih devojaka.

Višnja, lepa i nasmejana crnokosa devojka, Mikičina čerka najavi:

• “Sada sledi koncert Alhambre!”…

 

dr Vladimir Paunović

 

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2024. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

 

Foto: Naslovna (Alhambra i prijatelji, arhiva Doma omladine Kragujevac); Foto 01,05,06,07. (POP Forum arhiva); Foto 02. (izvor: https://old.barikada.com/nove_nade/2006-05-27_alhambra.php); Foto 03, 04. (izvor: http://www.skolagitareoktava.com/istorijat).